Nečista krv/Glava dvadesetprva
| ◄ Glava dvadeseta | 33. | Glava dvadesetdruga ► |
I na sreću svoju, Sofka poče osećati kako je sve čisto draži i biva joj prijatno. Oseti kako bi i ona rado jela ta njihova jela, osobito one njihne pogače, zastruge sira, a ne ovo što su za nju brižljivo kuvali i Milenija joj donosila.
Otuda, ispod hladnjaka, što god je dan više odlazio, svet se sa okolnih zidova sklanjao a oni sve više ostajali sami, sve jače, sve bešnje počinju da preovlađuju samo njihne selačke svirke i pesme. Sve bešnji bat nogu od njihnih teških, jakih igara, jednoliko, u širokim skokovima cupkanje i silno udaranje pete o petu speknutih čizama sa mamuzama; onda zveckanje na ženskinjama od teških i dugačkih do ispod pojasa niza od posrebljenog starinskog novca; jak šum od lomljenja u okretanju njihnih krutih i jakih sukanja. A iznad svega toga ono njihno natpevanje između muških i ženskih, naizmence. I to ponavljanje istoga stiha sa zapušenim jednim uvom, da bi im glasovi bili što silniji, jači, kao da su u selu, u planini, gde treba čak preko brda glas pesme da dopre i razgovetno se čuje. I što je noć bivala jača, oni su postajali sve slobodniji, silniji. Sigurno, sasvim opivši se i oslobodivši se, počeše ovamo i kod nje da dolaze i ne pitajući da li je slobodno. I to prvo starci, dede, koji zbog svoga starešinstva kao najviše prava imaju, pa onda mlađi, Isprva su dolazili pojedince, kao da joj se predstave, rukuju se i daruju je, a posle u grupama jednako jedan za drugim, da uskoro vrata od sopčeta ostaše sasvim otvorena. Ali svi joj ipak prilaze sa nekim strahom, znajući da joj time dosađuju. Ali, videlo se da najviše strepe od Marka, svoga „bate“, jer dolazeći jednako su se uplašeno obzirali da ih on možda otuda iz dvorišta, ispod hladnjaka, ne vidi. Na njihovu sreću on se beše u početku tamo zaneo, pijući i zdraveći za trpezom. Ali, kada ovi kod Sofke počeše u grupama da dolaze i zbog toga tamo trpeza ostade gotovo prazna, on se tek tada doseti, i Sofka zaista ču kako on iz straha da se ovi nisu sasvim kod nje obezobrazili i obrukali ga, viknu zaustavljajući:
— A bre, ne tamo!
Na to svi ovamo ispred Sofke pobegoše uplašeno prošaptavši:
— Bata se ljuti!
Ali tada se Sofka diže i sama učini ono što je osećala da treba da učini. Sama pođe k njima. Već je bio prvi mrak. Uza stranu kuće o sniskoj streji i direcima bile su obešene i poređane lampe, da bi se videlo ići tamo, njima, pod hladnjak. Tamo opet, okačeni o hladnjak, lelujali su se dugački gvozdeni fenjeri, sa svojim teškim, masivnim, crnim i zarđalim dnom, koje, kada bi fenjeri odozgo pali, čisto bi probilo trpezu. Ispod hladnjaka ležali su izvaljeni na jastucima ili sedlima. Dole u kraj zida bili su prekrštenih nogu i u red poređani svirači, zurlaši, bubnjari; a sproću njih, ovamo do kućneg zida, klečale su žene, već zasićene jelom i pićem. Kada Sofku ugledaše gde k njima dolazi, svi, i najpijaniji, kao zastidivši se, zadržaše čaše u ruci, a žene poustajaše uplašene. Ali ona vide kako se Marko brzo diže i, da bi je sprečio da ovamo, k njima, pod hladnjak ne ulazi, potrča k njoj. Videlo se kako mu se od straha kolena u čizmama klate, kako mu se pojasi usled sedenja zbrčkali, te mu cela prsa, trbuh izišao. I zaprepašćeno i uplašeno, da niko ne čuje, čisto poče da je potiskuje uzdignutim rukama.
— Ne, kćeri, ne, Sofke. Ne ovamo. Prosti su, pijani su.
— Ako, ako, tato!
— Ne, ne... šta ćeš ti? Nemoj ti ovamo. Nisi ti za ovamo...
Ali Sofka ne dade.
— Hoću, hoću tamo... Zašto? Hoću ja! — i sva srećna, jer zna koliko ga time izneneđuje, smešeći se, poče da mu se unosi u lice.
— Hoćeš i voliš? — Marko poče da se nadnosi nad nju i da razrogačuje oči, upinjući se da iz Sofkina lica dozna, uveri se, da li je to u istini: da ona njega, njegove, voli i zato sada hoće i ona da je sa njima, a da to nije tek reda radi.
Sofka vide to i da bi ga odjednom presekla, sasvim razuverila, kao uvređena tom njegovom sumnjom, poče čisto plačno da ga kori.
— Zašta, tato, za kakvu me ti držiš? Zar da ne volim, zar bih ja ovamo i dolazila i udavala se.
— Ne, kćeri! — i sasvim uveren da ih zaista ona voli, od neizmerne radosti, Marko se okrenu njima tamo, za trpezom, svima, a najviše najstarijem u čelu sofre, starom i gotovo slepom deda-Mitru:
— Deda-Mitre, i vi svi, bre, spremajte dar, jer evo snaška „vašega bate“ ide da vas dvori!
Svi oni na to, što eto ona, Sofka, kao svaka seljanka, dolazi da ih dvori, od radosti, sreće, podignuvši se, čisto ničke klanjajući se ispred nje, dočekaše je. Žene, sve zaradovane, i tim Sofkinim dolaskom sasvim oslobođene, počeše da se okupljuju oko nje. Počeše da joj pomažu u „dvorenju“ koje se sastajalo u tome da svakoga, pre no što mu pruži čašu, bukliju, poljubi u ruku, zatim da, stojeći ispred njega, čeka dok popije, i pošto ga ponova poljubi u ruku, uzima od njega, da nasluži drugom. Dvoreći sve i ljubeći u ruku, Sofka je osećala kako joj usta dodiruju njihne tvrde čvornovate ruke; kako je njihni brkovi, brade, kose dodiruju po licu, i kako je kroz njene šalvare, jeleke od svile čisto bodu krute, dlakaste haljine njihne. Žene, sasvim oslobođene, počeše Sofku iz početka bojažljivo, posle sasvim slobodno gladiti rukama po plećima, ramenima i njenim razvijenim kukovima, naslađujući se njihnom oblinom...