Незахвална!
Писац: Матија Бан




        Незахвална!
 
У зао — час дан ми онај кобни свану
     Кад у цркву ступих, и њу спазих која
     Сад последњу зада најљућу ми рану;
Да тамо не пођох, не бих се ја сада
     По земљама туђим вукао без наде,
     Грдећ' овај живот пун несносна јада.
Авај! вараше ме хитро, непрестано,
     Док хинећи љубав стегне м' у окове,
     Из којих човјеку ниј' утећи дано.
Ишао сам за њом као лудо д'јете,
     Погледи, ријечи, све што њено б'јаше.
     Ст'јене куд иђаше и ст'јене ми свете.
Анђео живота чинила се мени,
     Дража него св'јетлост, потребна к'о ваздух,
     Најљепши остварен смишљај божанствени.
Зна ли когод шта је имати у души
     Једну само мис'о, која у њој сија
     Као пуст свјетилник у дубокој тмуши?
Шта јв сва том мишљу чуства опит' своја.
     Под њезиним чаром живјети к'о сужањ,
     Нигдје ве налазит изван ње покоја?
Зна ли, авај! когод шта јв засађена
     У човеч'јем срцу рајска слика, која
     Слиједи те свуда к'о тијело сјена?
Шта је њу опажат гдје код упреш очи.
     У мирисном цв'јету, у ведрини неба.
     На самом олтару, у санцима ноћи?...
Ох! така је била моја љубав пуста!
     Па и већа, већа... вај! какву је душа
     Осјећала, неће никад изрећ уста.
Али за њу каква постигла ме плата?
     Оста једва живот, а затворише се
     Пред животом нав'јек златна среће врата.
Па још за њом срце жалит' не престаје!
     Не би л' боље било једном раскинут' га,
     Те свој стид да скончам и све скупа ваје?



Извори уреди

  • Матија Бан: Различне пјесме, књига 8, страна 55-56, Београд, 1892, Српска краљевска академија.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.