Незахвална!
У зао — час дан ми онај кобни свану
Кад у цркву ступих, и њу спазих која
Сад последњу зада најљућу ми рану;
Да тамо не пођох, не бих се ја сада
По земљама туђим вукао без наде,
Грдећ' овај живот пун несносна јада.
Авај! вараше ме хитро, непрестано,
Док хинећи љубав стегне м' у окове,
Из којих човјеку ниј' утећи дано.
Ишао сам за њом као лудо д'јете,
Погледи, ријечи, све што њено б'јаше.
Ст'јене куд иђаше и ст'јене ми свете.
Анђео живота чинила се мени,
Дража него св'јетлост, потребна к'о ваздух,
Најљепши остварен смишљај божанствени.
Зна ли когод шта је имати у души
Једну само мис'о, која у њој сија
Као пуст свјетилник у дубокој тмуши?
Шта јв сва том мишљу чуства опит' своја.
Под њезиним чаром живјети к'о сужањ,
Нигдје ве налазит изван ње покоја?
Зна ли, авај! когод шта јв засађена
У човеч'јем срцу рајска слика, која
Слиједи те свуда к'о тијело сјена?
Шта је њу опажат гдје код упреш очи.
У мирисном цв'јету, у ведрини неба.
На самом олтару, у санцима ноћи?...
Ох! така је била моја љубав пуста!
Па и већа, већа... вај! какву је душа
Осјећала, неће никад изрећ уста.
Али за њу каква постигла ме плата?
Оста једва живот, а затворише се
Пред животом нав'јек златна среће врата.
Па још за њом срце жалит' не престаје!
Не би л' боље било једном раскинут' га,
Те свој стид да скончам и све скупа ваје?
