Мој завичај

←Старим путем

Мој завичај Писац: Милета Јакшић

Стари орах→

Припека. Бескрајна ра̑ван...

Далеко на југу пењу се,
Расту облаци као планине.
Кадикад само блисне муња
Праћена дубоким звуком
Потмуле грмљавине
Ко̂ глуха топовска паљба,
Тутањ далеке битке.

А овде где ја стојим —
Тишина... ћутање
Зелених поља
На грдној омари.

Нигде жива створа...
Пуца од суше
Бела земљана кора.
Мирише спарена трава,
Врућ задах покошена сена.

Далеко негде у хладу
Мршавог дрвећа
Полегла дакћу стада:
Све заклона тражи
Од убиствене жеге.

Ни даха.

Трепери усијан ваздух
Као блистава пучина
Пролетњих вода...

Незаштићена од самртна жара
Беласају се околна села
С крилатим ветрењачама.

Тишина.

Тромо пролеће један лептир
Крај мога уха —
Чујем му удар крила...

Потмуло грми у даљини.

Извор

• Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 124-125.
• Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 72

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.