Стари орах
Писац: Милета Јакшић


Давно, ко зна када из врањега кљуна
Пао је на равно поље један ора’ —
Из његове љуске гигант се излего̂,
Букнуло је дрво големо к’о гора.

Често, у данима илинских врућина,
Уморан му свраћам са сунчаних стаза.
Он путника мами на голој равници
Као у пустињи зелена оаза.

Високо се диже лиснато му кубе,
Под њиме се хлад и полутама шири,
Сунчани се зраци у лишћу му гасе —
Тихо шуми кад га ветар узнемири.

Он шапуће бајке из мутних давнина
И дубоке тајне прошлости открива
Ветру са пољана, који га облеће, —
А у мојој души сету изазива:

Једну болну мисо̂ што веје одозго
И струји са лишћа, са столетна грања:
О људском животу тренутнога рока
И о чудној тајни вечнога трајања.

Извор

уреди
  • Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 142-143.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.