Моје мисли, моје мисли ...

Моје мисли, моје мисли…
Писац: Тарас Шевченко
Кобзар


Моје мисли, моје мисли…

* * *


        Mоје мисли, моје мисли,
        тешко мени с тобом!
        Зашто су стајали на папиру
        Тужни редови?..
         Зашто те ветар није одувао
         У степи, као пиљевина?
         Зашто славно ниси спавао,
         Како је ваше дете? ..

Јер те је несрећа света насмејала,
Сузе су лиле... Зашто нису поплавиле,
Није изнео у море, није опрао у пољу?
Људи не би питали шта ме боли,
Не бих питао зашто проклињем судбину,
Шта свету треба? "Не ради ништа" -
не бих се смејао...

                            Цвеће моје, децо!
         Зашто сам те волео, зашто сам се бринуо о теби?
         Хоће ли једно срце плакати по целом свету,
         Како сам плакао са тобом?.. Можда сам погодио...
         Можда ће бити девојка
         Срце, смеђе очи,
         Шта ће ове мисли платити -
         не желим да...
         Једна суза из смеђих очију -
         И ... господар над господом! ..
         Моје мисли, моје мисли!
         Тешко мени с тобом!

         За смеђе очи,
         За црне обрве
         Срце ми је лупало, смејало се,
         Излио свој језик,
         Сипано, као вешто,
         У тамним ноћима,
         За воћњак трешње зелене,
         За милост девојака...
         За степе и хумке,
          Шта у Украјини,
          Срце ми је лупало, нисам хтео
          Певање у иностранству...
          Нисам желео да будем у снегу, у шуми,
          козачка заједница
          Са тољагама, са бунцхугс
          Сакупите за савет...
          Нека душе козака
          Лебдећи у Украјини -
          Тамо је широко, тамо је забавно
          Од краја до краја...
          Као што ће она прошла,
          Дњепар је широк - море,
          Степа и степа, бучни брзаци,
          А гробови су планине.
          Тамо је рођена и плесала
          козачка воља;
          Тамо племство, Татари
          Засеј њиву,
          Леш је посејао њиву,
          Још се није охладило...
          Отишао сам у кревет да се одморим... У међувремену
          Гроб је порастао,
          А изнад њега је црни орао
          Стражар лети,
          И добри људи о њој
          Кобзари певају,
          Сви певају како је било,
          слепи јадни,
          Јер духовит... И ја... И ја
          могу само да плачем,


          Само сузе за Украјину...
          А речи - не...
          И за несрећу... Да га цур!
          Ко га не познаје!..
          А посебно онај који гледа
          О људима са душом -
          Пакао му на седам светова,
          И на томе...
                                      Туга
          Нећу узети своју судбину,
          Ако не.
          Нека сиромашни живе три дана -
          сакрићу их,
          Ја ћу сакрити жестоку змију
          око твог срца,
          То непријатељи не виде,
          Како се злобно смеје...
          Нека мисао, као она врана,
          лети и плаче,
          И од срца славуј
          Цвркуће и плаче
          Нишком – људи неће видети
          Неће се ни смејати...
          не бриши ми сузе,
          Нека сами сипају,
          Туђа њива се залива
          Сваки дан и сваку ноћ,
          Док, док ... неће заспати
          Ванземаљске пешчане очи...
          Отаке ... А шта он ради?
          Невоља неће помоћи.
          Ко завиди сирочету -
          Казни то, Боже!

          Mоје мисли, моје мисли,
          Цвеће моје, децо!
          Одгајао сам те, бринуо сам се о теби -
          Где су моја деца?..
          Идите у Украјину, децо!
          У нашој Украјини,
          Сјенчање, сирочад,
          И ја ћу умрети овде.
          Тамо ћете наћи искрено срце
          И лепу реч,
          Тамо ћете наћи искрену истину,
           А можда и слава...
           Честитам, моја беба!
           Моја Украјина!
           Моја деца су глупа,
           Као и ваше дете.