Мистер Долар (комедија у четири чина)/4
IV
ПОСЛЕРАТНИ ГОСПОДИН (Редактору): Изгледа одиста да овај професор има неких заслуга.
РЕДАКТОР (Са свога стола): Па ви сте му врло срдачно одобравали. ГОСПОЂА МОДЕЛ ПАТУ (Коју из игре води под руку Г-н из угледне породице): Ву заве компри ту с кил а ди се тип д’ професор?
ГОСПОДИН ИЗ УГЛЕДНЕ ПОРОДИЦЕ: Уи, ил а парле д' сивилизасион!
ГОСПОЂА СА САТОМ НА ПОДВЕЗИЦИ (У групи која се скоро цела враћа на своја места): Ја не знам чија је то идеја довести једнога старца овде и приказивати га публици?
ГОСПОДИН СА ДОБРИМ ВЕЗАМА: Кажу да има неких заслуга.
ГОСПОЂА СА САТОМ НА ПОДВЕЗИЦИ: Но па, откуд ми долазимо да му признајемо те заслуге?
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Право кажете, ако има заслуга, нека му то призна држава, јер најзад то нису заслуге за овај клуб па да му их ми признајемо.
ПОСЛЕРАТНИ ГОСПОДИН (Пошто су поседали): Ви сте срећно избегли, госпође и господо, а мене сте оставили овде да слушам предавање о томе како цивилизација бремза.
С В И (Смех. — Међусобни разговор)
МАТКОВИЋ (Долази из коцкарнице носећи прегршт банкиота у руци. Прилази своме столу за којим је сам редактор): Задржао сам се. А раут је већ почео?
РЕДАКТОР: Да, не богзна шта. Господина професора је поздравио председник, он га је отпоздравио и сад га одвео да га прикаже свима посетиоцима.
НИНА (Г-ца коју је Матковић приказао као своју љубав. Она пролази напред праћена Господином који очекује богато наследство. У том тренутку)
ЖАН (Преоптерећен напитцима пролази крај ње и случајно, гурнут, просипа нешто мало једну чашу која јој попрска тоалету): Пардон! Молим за опроштење!
НИНА (Плане): Ви сте магарац! Што не пазите!
ЖАН (Извињавајући се): Верујте... (Хтео би салветом да брише).
НИНА: Идите до ђавола! То је скакдал држати тако кретенску послугу у овако једном отменом локалу!
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА (Извади своју марамицу и брише је. — Клубском одборнику који се ту нашао): Господине одборниче, ја не могу то да разумем, у оваквом једном клубу држати овако бедасту послугу.
ЈЕДАН КЛУБСКИ ОДБОРНИК: Молим за опроштење. Одмах ћу ствар пријавити господину претседнику. — (Оде у дубину).
РЕДАКТОР (Матковићу): Но, а шта сте тамо учинили?
МАТКОВИЋ: Где?
РЕДАКТОР: Па у коцкарској сали?
МАТКОВИЋ (Показује новац): Ево, гледајте. Сувишак среће може да буде тако исто терет у животу као и сувишак несреће. Ја овога тренутка патим од сувише среће.
РЕДАКТОР: Како то?
МАТКОВИЋ: Па ето... погледајте... добио сам. Пошао сам да изгубим, играо сам на карту од које су сви дигли руке; играо сам безобзирно, противно свима коцкарским правилима и — добио сам. Погледајте, понео сам двадесет хиљада да их изгубим, а изнео сам отуд осамдесет хиљада динара. То значи просто бити гоњен срећом.
РЕДАКТОР: Ох, такво се прогонство увек да поднети!
МАТКОВИЋ: Да, али кад вам судбина увек натуоа оно што нећете, оно што вам не треба, оно што не желите; зар то не значи ипак бити гоњен?
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА (Који доводи госпођу о којој се шапуће, прилази Матковићу): Чујте, господине Матковићу, ви сте се канда уортачили са срећом!
МАТКОВИЋ: Да, гони ме!
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: На коју сте карту играли?
МАТКОВИЋ: Шта знам ја, на прву која је била преца мнзм.
'ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Значи онако, жмурећи.
МАТКОВИЋ: Мислим да је то и најбоље, ићи жмурећи кроз живот.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Остаје вам сад још да добијете на лутрији а и то ће вам се извесно десити. —(Одлази своме столу)
РЕДАКТОР: Ал’ нисте ви сами срећни, и наш Жан...
МАТКОВИЋ: Који Жан?
РЕДАКТОР: Па онај наш из клуба. И он је добио неко наследство.
МАТКОВИЋ: Е?
РЕДАКТОР: Ситница. Свега сто долара. Једва сам разумео писмо које ме је молио да прочитам. — (Показује) — Пише му сељак из Њуфундланда, да му је умро неки даљни рођак и, измеђ осталих легата, оставио и њему сто долара. Тако сам бар ја разумео ово писмо премда нисам баш тако поуздан у своје знање енглеског језика.
МАТКОВИЋ: Дозволите! (Узме и чита писмо)
ГОСПОДИН КОЈИ ОЧЕКУЈЕ НАСЛЕДСТВО (Долази из дубине): Господо, онај ће професор још растерати све играче. Држи једнако неко предавање, не може се играти због тих његових предавања.
ГОСПОЂА СА САТОМ НА ПОДВЕЗИЦИ: Зна ли ко, ко је управо пронашао тога професора?
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Пронашао га је господин претседник.
ПОСЛЕРАТНИ ГОСПОДИН: Је л’ још говори о бремзи цивилизације?
ГОСПОДИН КОЈИ ОЧЕКУЈЕ НАСЛЕДСТВО: Не знам, нисам га слушао, ја сам просто побегао. — (Госпођи која је летела) — Госпођо, смем ли вас замолити за један лет преко океана?
ДАМА КОЈА ЈЕ ЛЕТЕЛА 3.200 М. ВИСИНЕ: О, ала ви имате одважне намере?
ГОСПОДИН КОЈИ ОЧЕКУЈЕ НАСЛЕДСТВО: Крај вас, госпођо, и неодважан се охрабри.
ДАМА КОЈА ЈЕ ЛЕТЕЛА 3.200 М. ВИСИНЕ: А шта значи овај ваш лет преко океана?
ГОСПОДИН КОЈИ ОЧЕКУЈЕ НАСЛЕДСТВО: Један танго.
ДАМА КОЈА ЈЕ ЛЕТЕЛА 3.200 М. ВИСИНЕ: Ох, то је тако кратак лет! (Одлазе)
ПРЕТСЕДНИК КЛУБА (Долазећи узбуђен): Жан!
ЖАН (Који је за једним столом служио): Молим лепо!
ПРЕТСЕДНИК КЛУБА: Јавите се још вечерас да будете исплаћени и сутра немојте више долазити на посао. Нисте ви за овако отмен локал.
ЖАН: Али, господине председниче, случајно...
ПРЕДСЕДНИК КЛУБА: Никаква објашњења. Од сутра нећу да вас видим овде. (Одлази).
ЖАН: Разумем, господине председниче.
МАТКОВИЋ (Он је за то време прочитао писмо и размишљаа): Сиромах Жан, ово мало среће што му доноси ово писмо, ево загорчало му.
РЕДАКТОР: Дакле, добро сам прочитао?
МАТКОВИЋ: Да, добро сте прочитали. Наследио је сто долара. Видите ли како је судбина неправедна и самовољна. Место овај сиромах, који је сад остао и без зараде да је наследио 300.000 динара, а ја, коме новац не треба, сто долара а оно бива обрнуто.
РЕДАКТОР: Да, то тако увек бива.
МАТКОВИЋ: Знате ли шта овог тренутка мислим?
РЕДАКТОР: Не бих умео погодити.
МАТКОВИЋ: Смишљам једну немилосрдну пакост.
РЕДАКТОР: Зар ви?
МАТКОВИЋ: Зашто не ја? Разочарани су увек пакосни.
РЕДАКТОР: Радознао сам шта смишљате?
МАТКОВИЋ: Видите, ја се једнако питам шта ћу с новцем који ми судбина натура? Па зар би могао што боље учинити но да финансирам једну друштвену пакост? То би ми могло донети не само задовољство већ и сатисфакције.
РЕДАКТОР: Не видим...
МАТКОВИЋ: Ево, (Показује му Жаново писмо) — видите ли како ми је сам случај утурио у руке оружје.
РЕДАКТОР: То писмо?
МАТКОВИЋ: Да, то писмо! Док сам га читао и преводио, пао сам на једну необично срећну и необично пакосну мисао.
РЕДАКТОР: Хоћете ли ми је поверити?
МАТКОВИЋ: Да, да! Мени је чак потребан један повереник и уједно хроничар, а и једно и друго наћи ћу у вама.
РЕДАКТОР: Потребан вам је хроничар?
МАТКОВИЋ: Та да забога! Потребно је исписати један пун лист наше садашњице; потребно је сачувати хронику наших дана. Припремите папир и испишите у врху: „На дан јубилеја великог научника, којега прослављају чланови Елита-клуба, од којих ни један, рачунајући ту и председника, не знају његове заслуге и за време док он држи предавање из етике, играју танго и фокстрот”. Запишите тако, па ћемо затим заједнички исписати даље догађаје.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА (Враћа се гомили): Госпође и господо! Један мали скандал!
ГОСПОЂА О КОЈОЈ СЕ МНОГО ШАПУЋЕ: Говорите брзо!
ГОСПОЂА СА САТОМ НА ПОДВЕЗИЦИ: Ја већ слутим.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Не, није се могло слутити.
ГОСПОЂА МОДЕЛ ПАТУ: Та говорите забога, кипим од радозналости.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Ви знате да је младога вицедиректора банке, г. Штрасера, госпођа напустила још пре три месеца..
(Тргне се и стави руку на уста)
ГОСПОЂА О КОЈОЈ СЕ МНОГО ШАПУЋЕ: Та наставите!
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Замислите у какав сам грех могао пасти. Почео сам гласно да причам мале скандале нашега клуба пред једним новинаром. Ко зна под каквим би насловом сутра то изишло.
РЕДАКТОР: Али, ја вас уверавам...
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Не, не! Мали клупски скандал, то су наши унутарњи, тако рећи, фамилијарни скандали. Не припадају јавности.
ГОСПОЂА МОДЕЛ ПАТУ: Али нама припадају, ми смо чланови фамилије.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Вама ћу казати, али поверљиво, да не чује господин.
РЕДАКТОР: Уверавам вас да ни речи нећу чути.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА (Седа за сто Предратног господина и готово се сви скупе око њега, те им он наставља поверљиво да казује скандал)
РЕДАКТОР: Наставимо ми наш разговор да би показали што мање интереса за њихове скандале.
МАТКОВИЋ: Ах, ти мали скандали, то је стална тачка програма сваке забаве овде.
РЕДАКТОР: Дакле? Хоћете ли ми рећи своју намеру?
МАТКОВИЋ: Рећи ћу вам! Хоћу да фикансирам један филм.
РЕДАКТОР: Филм?
МАТКОВИЋ: Да, један друштвени филм. Ја ћу бити и режисер и финансијер.
РЕДАКТОР: Још ми није јасна ваша намера?
МАТКОВИЋ: Хоћу да ми преко филмског платна продефилује цело ово друштво које ме је разочарало, а ја да будем гледалац у партеру који ће аплаудирати појединим сценама. Кад вам поверавам ствар, то значи да вам нудим бесплатну карту да седите крај мене и гледате претставу.
РЕДАКТОР: Врло радо.
МАТКОВИЋ: Ево дакле да вам поверим и сиже мога филма. Видите ли ово Жаново писмо, е оно ће бити основа на којој развијам сиже. У овоме писму пише да је један сиромах, слуга у клубу, који је малочас и службу изгубио, добио сто долара наследство. То је врло обична ствар. Ја ћу је направити необичном. Објавићу Жану и целоме клубу да је наследио рецимо три милиона долара, дакле близу двеста милиона динара. Пустићу и њега самог нека бар неколико дана живи у том уверењу да је мултимилионер и финансираћу га за то време, а пустићу наше друштво да дефилује преко платна и клања се Жану келнеру. Увиђате ли?
РЕДАКТОР: Ужасно!
МАТКОВИЋ: Чега ту има ужасног?
РЕДАКТОР: Кожа ми се јежи кад помислим само колико ту има пакости.
МАТКОВИЋ: Не спорим, али зар не осећате колико ту има и задовољства?
РЕДАКТОР: И освете.
МАТКОВИЋ: И освете, да! Рекао сам вам већ, разочарани имају права да се свете.
РЕДАКТОР: И како ће се све то свршити?
МАТКОВИЋ: Нека сви будемо разочарани у животу.
РЕДАКТОР: И моја ће улога бити само да будем заш повереник?
МАТКОВИЋ: И хроничар, рекао сам вам, и хроничар.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА (Завршио је казивање): Но, шта мислите ко би то рекао?
ГОСПОЂА МОДЕЛ ПАТУ: Па могло се слутити.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА (Матковићу): Ја мислим нисте ни речи чули?
МАТКОВИЋ: Верујте, ни речи. Па ипак хоћу да вам реванширам поверење за неповерење. Имам ја за зас једно поверљиво саопштење.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА (Устаје и прилази): Казаћете ми га пред новинаром?
МАТКОВИЋ: Зашто не? Ствар се и иначе не може сакрити од јавности, а, господину је исто толико позната као и мени.
ДАМА КОЈА ЈЕ ЛЕТЕЛА 3.200 М. ВИСИНЕ: Смемо ли сви чути?
МАТКОВИЋ: А зашто не? То није никакав скандал, то је само једна поражавајућа сензација. Па ипак, дозволите ми да се најпре са господином посаветујем у којој форми да вам је саопштим.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Молим, ја радо дајем бесплатне савете.
(Седа за Матковићев сто).
МАТКОВИЋ (Пошто се обазрео и уверио да их нико не слуша): Велико изненађење.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Тиче се кога члана клуба?
МАТКОВИЋ: Не, али једне личности која је ипак овде, међу нама. Тиче се овога отпуштенога келнера Жана.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Зар вас и Жан може занимати?
МАТКОВИЋ: Жан иначе не, али ме његов случај необично занима. Ви читате енглески?
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Не!
МАТКОВИЋ: Видите, тај бедни Жан и не слути овога тренутка да је баснословни милионар.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Жан?
МАТКОВИЋ: Да. То му јавља ово писмо из Америке. Наследио је три милиона долара, а то претставља суму од близу двеста милиона динара.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Шта кажете?
МАТКОВИЋ: То што сте чули?
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Али, је ли то могуће?
МАТКОВИЋ: А зашто не би било могуће?
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Господе Боже! Господе Боже! Па сад?
МАТКОВИЋ: Па сад размишљам како ћу му то саопштити! Бојим се да га сувише велика срећа не порази, да га не потресе сувише.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Ама шта има да га потресе? Кога су још милиони потресли. Господе Боже, па зар то није штета дати таквом једном човеку милионе у руке, а не дати их ономе који би умео да их потроши.
МАТКОВИЋ: Мислите дакле да му кажем отворено?
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Разуме се. Дајте ви мени такво наследство па ми слободно реците то отворено, ја вас уверавам да нећу добити срчани удар. А мислите ли ствар објавити? То је колосална сензација...!
МАТКОВИЋ: Али не пре но што самом Жану саопштим.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА Идем да га потражим! (Оде).
МАТКОВИЋ (Редактору): Но?
РЕДАКТОР: Изненађујете ме својом дрскошћу; иначе одличан почетак. И добро сте урадили што сте баш тога господина изабрали.
МАТКОВИЋ: Слушајте. Ви би могли већ у сутрашњем броју да објавите сензацију о огромном наслетству Жановом.
РЕДАКТОР: Мислите дакле и на шире крутове да проширите своју пакост?
МАТКОВИЋ: Али да, забога. Не светим се ја појединцима, ја хоћу да се светим целом друштву. Мој би филм био непотпун кад би појединци сами прошли преко платна. Рекао сам вам, цело друштво мора продефиловати.
РЕДАКТОР: Написаћу дакле!
МАТКОВИЋ: Само крупним словима.
РЕДАКТОР: Па да, тако крупна сензација.
ПОСЛЕРАТНИ ГОСПОДИН (Долази усплахирено из публике): Господине Матковићу, је ли, тако вам Бога, истина ова сензација која је запалила цео клуб?
МАТКОВИЋ: Ја не знам која?
ПОСЛЕРАТНИ ГОСПОДИН: Па како не знате кад кажу код вас се налази и писмо.
ГОСПОЂА СА САТОМ НА ПОДВЕЗИЦИ: Писмо? Ах, скандал је увек занимљивији кад је по среди и писмо.
ПОСЛЕРАТНИ ГОСПОДИН: Ама није то то писмо које ви мислите.
ДАМА КОЈА ЈЕ ЛЕТЕЛА 3.200 М. ВИСИНЕ: Па шта нас мучите, што нам не кажете у чему је ствар?
ПОСЛЕРАТНИ ГОСПОДИН: У нашем клубу се налази вечерас и један милијардер америчкога стила.
ГОСПОДИН КОЈИ ОЧЕКУЈЕ НАСЛЕДСТВО: Ех, ех, ех, то би већ било много? А ко је то?
ПОСЛЕРАТНИ ГОСПОДИН: Изненадићете се. Жан келнер.
ОПШТИ УЗВИК: Шта?!!!
ПОСЛЕРАТНИ ГОСПОДИН: Жан келнер!
ОПШТИ УЗВИК: Жан?!!!
ПОСЛЕРАТНИ ГОСПОДИН: Зар не, господине Матковићу?
МАТКОВИЋ: Да, срећа погдекад воли да прави вратоломна изненађења.
ГОСПОДИН ИЗ УГЛЕДНЕ ПОРОДИЦЕ (Матковићу): Али, је ли то истина или је...?
МАТКОВИЋ: Да, истина је! Жан овог тренутка преставља најбогатијег човека у нашој држави: може се рећи један од богатијих у Европи, а и у самој Америци ушао би у шематизам богаташа.
ГОСПОЂА САВЕТНИКОВИЦА СА РЕПУТАЦИЈОМ: О, Боже мој, ја сам тако узбуђена!
ПОСЛЕРАТНИ ГОСПОДИН: Ама шта имате ви да се узбуђујете!
ГОСПОЂА САВЕТНИКОВИЦА СА РЕПУТАЦИЈОМ: Па, забога, такав догађај!
ГОСПОДИН СА ДОБРИМ ВЕЗАМА: Па где је Жан?
ПОСЛЕРАТНИ ГОСПОДИН: Колика је сума, господине Матковићу?
ВИШЕ ГЛАСОВА (Жив покрет међу свима): Колика је сума?
МАТКОВИЋ: Близу двеста милиона динара.
СВИ: А!!!
ГОСПОЂА О КОЈОЈ СЕ МНОГО ШАПУЋЕ: Ју, ју, ју, ју, ја ћу добити несвест, врти ми се у !глави.
ПОСЛЕРАТНИ ГОСПОДИН: Море, што се вама врти у глави то није ништа, али замислите како ће њему да се заврти.
ГОСПОДИН СА ДОБРИМ ВЕЗАМА: Коме?
ПОСЛЕРАТНИ ГОСПОДИН: Па Жану.
ГОСПОДИН СА ДОБРИМ ВЕЗАМА: Али зар он то још не зна?
МАТКОВИЋ: Не, отишли су да га траже.
ГОСПОДИН СА ДОБРИМ ВЕЗАМА: Па треба га наћи забога, треба га наћи што пре! — (Оде).
ГОСПОЂА МОДЕЛ ПАТУ: Ја никако не могу да дођем к себи... То је такав шок да је немогуће прибрати се.
ГОСПОЂА САВЕТНИКОВИЦА СА РЕПУТАЦИЈОМ: Ја сам само радознала хоће ли умети тај човек да потроши толики новац?
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|