Мистер Долар (комедија у четири чина)/24
II
МАТКОВИЋ, МАРИШКА
МАТКОВИЋ (Сви одлазе у дворану па и он, али застаје кад у једном углу опази Маришку са служавником): Маришка, оставите тај служавник и приђите амо ближе да разговарамо.
МАРИШКА (Оставља служавник и прилази): Шта да разговарамо?
МАТКОВИЋ: Ама зар ви, Маришка, још увек мислите онако?
МАРИШКА: А како би друкче, кад ето видим својим очима?
МАТКОВИЋ: Верујте, Маришка, све ово што видите, све је привремено, све ће то проћи, све је то само...
МАРИШКА: Па ето, све се отимају о њега.
МАТКОВИЋ: Али не о њега; отимају се о његов новац а... он ће једнога дана остати без новца.
МАРИШКА: Како може остати без новаца, толики милијуни...
МАТКОВИЋ: О, Маришка, не знате ви ту филозофију живота. Милијуни се лакше потроше но хиљаде; хиљаде се лакше потроше но стотине, а стотине се лакше потроше но усамљени динар у џепу.
МАРИШКА: Па да... потрошиће, али ко зна за колико година.
МАТКОВИЋ: Брже, много брже но што ви мислите.
МАРИШКА: А кад се потроши?
МАТКОВИЋ: Тада ће Жана сви напустити... сви.... сви ови што их видите око њега.
МАРИШКА: А тада?
МАТКОВИЋ: А тада ће Жан отићи у ону кафаницу код „Поноћног сунца” којој ће бити газдарица Маришка; припасаће кецељу, загрлиће Маришку и... радиће заједнички, у миру, у љубави; радиће да обезбеди своју старост.
МАРИШКА (Дирнута): Кад би то тако било?
МАТКОВИЋ: Тако ће бити.
МАРИШКА: Па зашто ми он то не каже; зашто бега од мене?
МАТКОВИЋ': Та не бега, забога, он би тако радо да се види са вама, али ето видите како је опседнут, не даду му да макне.
МАРИШКА: Кад би он хтео, могао би.
МАТКОВИЋ: Чекајте, сачекајте га овде, идем да га ослободим. Видећете, једва ће чекати да дође, да се види са вама. — (Оде у дворану).
|