Mister Dolar (komedija u četiri čina)/24
II
MATKOVIĆ, MARIŠKA
MATKOVIĆ (Svi odlaze u dvoranu pa i on, ali zastaje kad u jednom uglu opazi Marišku sa služavnikom): Mariška, ostavite taj služavnik i priđite amo bliže da razgovaramo.
MARIŠKA (Ostavlja služavnik i prilazi): Šta da razgovaramo?
MATKOVIĆ: Ama zar vi, Mariška, još uvek mislite onako?
MARIŠKA: A kako bi drukče, kad eto vidim svojim očima?
MATKOVIĆ: Verujte, Mariška, sve ovo što vidite, sve je privremeno, sve će to proći, sve je to samo...
MARIŠKA: Pa eto, sve se otimaju o njega.
MATKOVIĆ: Ali ne o njega; otimaju se o njegov novac a... on će jednoga dana ostati bez novca.
MARIŠKA: Kako može ostati bez novaca, toliki milijuni...
MATKOVIĆ: O, Mariška, ne znate vi tu filozofiju života. Milijuni se lakše potroše no hiljade; hiljade se lakše potroše no stotine, a stotine se lakše potroše no usamljeni dinar u džepu.
MARIŠKA: Pa da... potrošiće, ali ko zna za koliko godina.
MATKOVIĆ: Brže, mnogo brže no što vi mislite.
MARIŠKA: A kad se potroši?
MATKOVIĆ: Tada će Žana svi napustiti... svi.... svi ovi što ih vidite oko njega.
MARIŠKA: A tada?
MATKOVIĆ: A tada će Žan otići u onu kafanicu kod „Ponoćnog sunca” kojoj će biti gazdarica Mariška; pripasaće kecelju, zagrliće Marišku i... radiće zajednički, u miru, u ljubavi; radiće da obezbedi svoju starost.
MARIŠKA (Dirnuta): Kad bi to tako bilo?
MATKOVIĆ: Tako će biti.
MARIŠKA: Pa zašto mi on to ne kaže; zašto bega od mene?
MATKOVIĆ': Ta ne bega, zaboga, on bi tako rado da se vidi sa vama, ali eto vidite kako je opsednut, ne dadu mu da makne.
MARIŠKA: Kad bi on hteo, mogao bi.
MATKOVIĆ: Čekajte, sačekajte ga ovde, idem da ga oslobodim. Videćete, jedva će čekati da dođe, da se vidi sa vama. — (Ode u dvoranu).
|