Мистер Долар (комедија у четири чина)/25
III
МАРИШКА, ЖАН
МАРИШКА (Погледа страшљиво тамо у дворану одакде очекује Жана. Кад спази да он долази она оде у страну).
ЖАН: Маришка!
МАРИШКА: (Оборене главе ћути).
ЖАН: Маришка!
МАРИШКА: Зар ме се сећаш?
ЖАН (Узима је за руке): Па него?
МАРИШКА (Удари у плач).
ЖАН: Па зашто плачеш?
МАРИШКА: Оставио си ме.
ЖАН: Нисам, Маришка.
МАРИШКА: Па што бегаш од мене?
ЖАН: Не бегам, бога ми, али... видиш и сама, опколили су ме.
МАРИШКА: Остави их!
ЖАН: Е, кад би то могло бити!
МАРИШКА: Кад би ти хтео, могло би.
ЖАН: Не могу, веруј, везује ме новац. Не знаш ти како то веже човека.
МАРИШКА: Па дај њима новац, а ти дођи.
ЖАН: То бих највише волео. Пре сам увек сањао да се обогатим, да имам много пара а сад... заробе те кад имаш пара.
МАРИШКА: А ко те зароби?
ЖАН: Зароби те прво новац, па онда они... свет, па... Како ми је слатко било некад оно мало зараде. Сећаш ли се кад недељом по подне изађемо у парк, па слушамо музику, па идемо у биоскоп, па вечерамо... сећаш ли се? А ово сад нисам више свој!
МАРИШКА: Па побегни.
ЖАН: Кад бих могао.
МАРИШКА: Све не можеш, а мене да оставиш можеш.
ЖАН: Нисам те оставио, Маришка, и нећу те оставити. Видићеш да те нећу оставити.
МАРИШКА: И не мислиш више на мене.
ЖАН: Мислим, бога ми! Ето, наредио сам да ти се да новац да купиш ону кафаницу.
МАРИШКА: Ти си наредио?
ЖАН: Па ја, дабоме!
МАРИШКА: Је л’ то да ме исплатиш? Нећу да примим, не треба мени твој новац.
ЖАН: Па зашто тако, Маришка, кад те ја волим, кад те ја још увек волим.
МАРИШКА: Не волиш ме! Не волиш ме!
ЖАН: Ал’ веруј, Маришка! (Загрли је и страсно љуби).
|