Милош Обилић (Јован Суботић)
Писац: Јован Суботић
ПЕТНАЕСТИ ПРИЗОР


ПЕТНАЕСТИ ПРИЗОР
Јусуф-паша уведе Обилића.


ЈУСУФ-ПАША:
Светли царе, огрејало сунце!
Моли ти се Обилић војвода
Да га примиш у царску заштиту
И допустиш да ти се поклони
И на нози папучу целива.
ОБИЛИЋ (за себе):
Ха, већ мој је!
МУРАТ (за себе):
Како дично стоји!
Красан јунак, господска прилика!
(Милостиво.)
Дођи ближе!
ЈУСУФ-ПАША (к Обилићу):
Наш обичај иште
Да пољубиш цара у папучу.
ОБИЛИЋ:
Испричај ме за данас, везиру.
Обичај’ма ваља се учити.
Ми овако цара поздрављамо.
(Приступи ближе и поклони се дубоко.)
МУРАТ:
Ја свачије штујем обичаје;
Чини и ти како си навико.
ОБИЛИЋ:
Стоји дакле што говоре људи:
Да је мудрост дика цар Мурата!
МУРАТ:
Не рекоше истину, војводо!
С милошћу се највише поносим.
Ишти само какву, Обилићу,
Па ћеш видит’ да је к’о што кажем.
ОБИЛИЋ:
Нисам дош’о милости искати,
Него тражим на што имам право.
МУРАТ:
Рек’о сам ти милостивим бити:
Јошт радије право признаћу ти.
ОБИЛИЋ:
Светли царе, све што сам имао
Красно, дично, славно и свијетло
Душмани ми јуче уграбише...
МУРАТ:
Ако не знаш ко ти то учини,
Питај мене, ја ћу ти га казат’.
ОБИЛИЋ:
Јуче дође од Јусуфа писмо...
МУРАТ:
Јусуф писа, Бранковић казива:
Тим ти казах твога душманина.
ОБИЛИЋ:
Знаш ли царе, шта у писму стоја?
МУРАТ:
Свако слово турскога везира
Мора најпре царско ухо чути.
ОБИЛИЋ:
Али можда није ти познато
Да писаше што не би истина?
МУРАТ:
Није тако славни Обилићу!
Што писаше да је прије било,
То, војводо, не бија истина.
Што рекоше да ће затим доћи,
Истина ће бити, Обилићу.
ОБИЛИЋ:
ТО ме писмо обори, падишо!
МУРАТ:
А сад ће те на више подићи.
ОБИЛИЋ:
Сву ми оте славу и господство.
МУРАТ:
Па сад ће ти јошт и веће дати.
ОБИЛИЋ:
Цар ме држи да сам издајица.
МУРАТ:
Други цар зна да си вера сама.
ОБИЛИЋ:
Другови ми леђа окренуше.
МУРАТ:
Други ће те једва дочекати.
ОБИЛИЋ:
Моје име помркну навеки.
МУРАЋ
Круна ће ти друго лепше дати.
ОБИЛИЋ (приступи ближе):
Много меје царе стало крви.
Не могу га лако прегорети.
Па кад ми се не да повратити,
Мораћу га лепо покајати.
МУРАТ:
Знаш душмана, па му се освети.
Ни ја свому никад не опраштам.
ОБИЛИЋ:
Баш зато сам и дошао амо
Да за име откупу потражим.
Име моје иште главу — твоју...
(Прободе га.)
Умри зверу.
МУРАТ (падне).
ЈУСУФ (стоји као да се окаменио).
ОБИЛИЋ (трже мач и стане између врата и Јусуфа):
Сад је ред на тебе.
ЈУСУФ-ПАША (дошавши к себи):
Цар погину: помажите Турци!
ОБИЛИЋ:
Боље вичи својему пророку
Да ти врата од пакла отвори.
(Нападне на њега.)
ЈУСУФ-ПАША (трте мач, бранећи се виче):
Турци, амо! Цара нам убише!
ОБИЛИЋ (прободе га):
Тако Милош писарину плаћа!
ЈУСУФ-ПАША (падне.)
ОБИЛИЋ (гледи на Мурата па на Јусуфа):
Мртви леже: реч сам одржао!
Сад на коња па јуриш кроз Турке.
(Оде.)

ЗАСТОР ПАДНЕ



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.