Miloš Obilić (Jovan Subotić)
Pisac: Jovan Subotić
PETNAESTI PRIZOR


PETNAESTI PRIZOR
Jusuf-paša uvede Obilića.


JUSUF-PAŠA:
Svetli care, ogrejalo sunce!
Moli ti se Obilić vojvoda
Da ga primiš u carsku zaštitu
I dopustiš da ti se pokloni
I na nozi papuču celiva.
OBILIĆ (za sebe):
Ha, već moj je!
MURAT (za sebe):
Kako dično stoji!
Krasan junak, gospodska prilika!
(Milostivo.)
Dođi bliže!
JUSUF-PAŠA (k Obiliću):
Naš običaj ište
Da poljubiš cara u papuču.
OBILIĆ:
Ispričaj me za danas, veziru.
Običaj’ma valja se učiti.
Mi ovako cara pozdravljamo.
(Pristupi bliže i pokloni se duboko.)
MURAT:
Ja svačije štujem običaje;
Čini i ti kako si naviko.
OBILIĆ:
Stoji dakle što govore ljudi:
Da je mudrost dika car Murata!
MURAT:
Ne rekoše istinu, vojvodo!
S milošću se najviše ponosim.
Išti samo kakvu, Obiliću,
Pa ćeš vidit’ da je k’o što kažem.
OBILIĆ:
Nisam doš’o milosti iskati,
Nego tražim na što imam pravo.
MURAT:
Rek’o sam ti milostivim biti:
Jošt radije pravo priznaću ti.
OBILIĆ:
Svetli care, sve što sam imao
Krasno, dično, slavno i svijetlo
Dušmani mi juče ugrabiše...
MURAT:
Ako ne znaš ko ti to učini,
Pitaj mene, ja ću ti ga kazat’.
OBILIĆ:
Juče dođe od Jusufa pismo...
MURAT:
Jusuf pisa, Branković kaziva:
Tim ti kazah tvoga dušmanina.
OBILIĆ:
Znaš li care, šta u pismu stoja?
MURAT:
Svako slovo turskoga vezira
Mora najpre carsko uho čuti.
OBILIĆ:
Ali možda nije ti poznato
Da pisaše što ne bi istina?
MURAT:
Nije tako slavni Obiliću!
Što pisaše da je prije bilo,
To, vojvodo, ne bija istina.
Što rekoše da će zatim doći,
Istina će biti, Obiliću.
OBILIĆ:
TO me pismo obori, padišo!
MURAT:
A sad će te na više podići.
OBILIĆ:
Svu mi ote slavu i gospodstvo.
MURAT:
Pa sad će ti jošt i veće dati.
OBILIĆ:
Car me drži da sam izdajica.
MURAT:
Drugi car zna da si vera sama.
OBILIĆ:
Drugovi mi leđa okrenuše.
MURAT:
Drugi će te jedva dočekati.
OBILIĆ:
Moje ime pomrknu naveki.
MURAĆ
Kruna će ti drugo lepše dati.
OBILIĆ (pristupi bliže):
Mnogo meje care stalo krvi.
Ne mogu ga lako pregoreti.
Pa kad mi se ne da povratiti,
Moraću ga lepo pokajati.
MURAT:
Znaš dušmana, pa mu se osveti.
Ni ja svomu nikad ne opraštam.
OBILIĆ:
Baš zato sam i došao amo
Da za ime otkupu potražim.
Ime moje ište glavu — tvoju...
(Probode ga.)
Umri zveru.
MURAT (padne).
JUSUF (stoji kao da se okamenio).
OBILIĆ (trže mač i stane između vrata i Jusufa):
Sad je red na tebe.
JUSUF-PAŠA (došavši k sebi):
Car poginu: pomažite Turci!
OBILIĆ:
Bolje viči svojemu proroku
Da ti vrata od pakla otvori.
(Napadne na njega.)
JUSUF-PAŠA (trte mač, braneći se viče):
Turci, amo! Cara nam ubiše!
OBILIĆ (probode ga):
Tako Miloš pisarinu plaća!
JUSUF-PAŠA (padne.)
OBILIĆ (gledi na Murata pa na Jusufa):
Mrtvi leže: reč sam održao!
Sad na konja pa juriš kroz Turke.
(Ode.)

ZASTOR PADNE



Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.