Мејрима/39
| ◄ ПОЈАВА X | ПОЈАВА XI | ПОЈАВА XII ► |
ПОЈАВА XI
АЛИ-ПАША:
Сви падоше, мало ко побјеже,
Од толиких један ја остадох.
Сада ми је овђе мјесто, овђе
До дјетета мога.
МЕЈРИМА:
Глас ти чујем;
Жив си, оче? Бјежи да т’ не гледам,
За ме није ништа тако страшно
Као што је сад гледати тебе.
АЛИ-ПАША:
Већ бјежања ни гледања нема,
Сад се овђе, јадна кћери, гине.
Прије смрти да те још загрлим.
Прости оцу што ће умирући
У гроб тебе са собом повући,
Да те б’један спасе од срамоте.
МЕЈРИМА:
Не грли ме, ох, ох! Куни мене,
Сабљу брже у њедра ми сјури.
(Улази Живан с хајдуцима.)
ЖИВАН:
Али-паша!
АЛИ-ПАША:
Живан! С хајдуцима!
ЖИВАН:
Зар ти овђе?!
АЛИ-ПАША:
Овђе, да погинем
Прије него да те до ње пустим.
МЕЈРИМА:
Спаси оца... ох! Спаси ми оца!
ЖИВАН:
Ти бијаше, старче, наредио
Да се мому одсијече глава,
Па, вјере ми, не би сад требало
Ни ја твоју нимало да штедим;
Али пошто она за те моли,
Праштам ти је; под овом си шатром
Као да си и у кули својој.
АЛИ-ПАША:
Ја живота не иштем од тебе;
Крв ћу своју пролити до капље
Кћер никому не дајућ’ у руке.
МЕЈРИМА:
Немате се рашта завађати,
Не видите да сам мртво т’јело?
Мало прије попила сам отров.
ЖИВАН И АЛИ-ПАША:
Отров?!
АЛИ-ПАША:
Сад сам без икакве бриге;
Ево врата, кољи.
ЖИВАН (баца нож):
Брзо, људи,
Брзо помоћ! Ко зна л’јек за отров?
Којигод јој од вас спасе живот
Све даћу му што на св’јету имам,
Дати ћу му саму душу своју.
МЕЈРИМА:
Већ је касно... ја издишем... Бабо.
Опрости ми... Мој Живане слатки,
Дај ми руку... Ти закасни тужан,
А с отровом ја убрзах... Ријеч
Одржах ти... Збогом.
Тога старца чувај ми... ох! Чувај
Кан’ и свога тог несрећног старца...
А Мејриме која те љубљаше
Ох! Понекад сјети се.
АЛИ-ПАША:
Умрла.
ЖИВАН:
Зар умрла? Није, још говори.
Вај! Говори, о Мејримо моја. —
Издахнула, доиста, издахнула...
Сад и мени дајте умријети.
(Тражи нож. Новко га хвата.)
НОВКО:
Ти живјећеш да отаџбу браниш,
Да се с браћом прославиш к’о јунак.
Зато ти је отац дао живот,
А не да га малодушно скончаш.
Водите га из шатора овог. (Одводе га.) —
Али-пашо, поимам ти тугу,
И у души дијелим је с тобом.
Буди храбар. Склонимо с’ одавдје.
АЛИ-ПАША:
Немој, Новко, остави ме ђе сам;
Дух осјећам да из мене бјежи,
Хоћу да га покрај ње испустим.
НОВКО:
О човјече, да сам и тврд камен
Проплак’о бих... Хајд’ напоље са мном.
Чујеш ли ме?
АЛИ-ПАША (испушта сабљу и пада на кћер):
Ах, Мејримо моја!
НОВКО:
Ко долази? Кому ти усклици?
ЈАКША (ушав):
Стигао је Харамбаша с војском.
НОВКО:
Подигните несрећнога пашу.
Референце
уреди
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|