Mejrima/39
| ◄ ПОЈАВА X | POJAVA XI | ПОЈАВА XII ► |
POJAVA XI
ALI-PAŠA:
Svi padoše, malo ko pobježe,
Od tolikih jedan ja ostadoh.
Sada mi je ovđe mjesto, ovđe
Do djeteta moga.
MEJRIMA:
Glas ti čujem;
Živ si, oče? Bježi da t’ ne gledam,
Za me nije ništa tako strašno
Kao što je sad gledati tebe.
ALI-PAŠA:
Već bježanja ni gledanja nema,
Sad se ovđe, jadna kćeri, gine.
Prije smrti da te još zagrlim.
Prosti ocu što će umirući
U grob tebe sa sobom povući,
Da te b’jedan spase od sramote.
MEJRIMA:
Ne grli me, oh, oh! Kuni mene,
Sablju brže u njedra mi sjuri.
(Ulazi Živan s hajducima.)
ŽIVAN:
Ali-paša!
ALI-PAŠA:
Živan! S hajducima!
ŽIVAN:
Zar ti ovđe?!
ALI-PAŠA:
Ovđe, da poginem
Prije nego da te do nje pustim.
MEJRIMA:
Spasi oca... oh! Spasi mi oca!
ŽIVAN:
Ti bijaše, starče, naredio
Da se momu odsiječe glava,
Pa, vjere mi, ne bi sad trebalo
Ni ja tvoju nimalo da štedim;
Ali pošto ona za te moli,
Praštam ti je; pod ovom si šatrom
Kao da si i u kuli svojoj.
ALI-PAŠA:
Ja života ne ištem od tebe;
Krv ću svoju proliti do kaplje
Kćer nikomu ne dajuć’ u ruke.
MEJRIMA:
Nemate se rašta zavađati,
Ne vidite da sam mrtvo t’jelo?
Malo prije popila sam otrov.
ŽIVAN I ALI-PAŠA:
Otrov?!
ALI-PAŠA:
Sad sam bez ikakve brige;
Evo vrata, kolji.
ŽIVAN (baca nož):
Brzo, ljudi,
Brzo pomoć! Ko zna l’jek za otrov?
Kojigod joj od vas spase život
Sve daću mu što na sv’jetu imam,
Dati ću mu samu dušu svoju.
MEJRIMA:
Već je kasno... ja izdišem... Babo.
Oprosti mi... Moj Živane slatki,
Daj mi ruku... Ti zakasni tužan,
A s otrovom ja ubrzah... Riječ
Održah ti... Zbogom.
Toga starca čuvaj mi... oh! Čuvaj
Kan’ i svoga tog nesrećnog starca...
A Mejrime koja te ljubljaše
Oh! Ponekad sjeti se.
ALI-PAŠA:
Umrla.
ŽIVAN:
Zar umrla? Nije, još govori.
Vaj! Govori, o Mejrimo moja. —
Izdahnula, doista, izdahnula...
Sad i meni dajte umrijeti.
(Traži nož. Novko ga hvata.)
NOVKO:
Ti živjećeš da otadžbu braniš,
Da se s braćom proslaviš k’o junak.
Zato ti je otac dao život,
A ne da ga malodušno skončaš.
Vodite ga iz šatora ovog. (Odvode ga.) —
Ali-pašo, poimam ti tugu,
I u duši dijelim je s tobom.
Budi hrabar. Sklonimo s’ odavdje.
ALI-PAŠA:
Nemoj, Novko, ostavi me đe sam;
Duh osjećam da iz mene bježi,
Hoću da ga pokraj nje ispustim.
NOVKO:
O čovječe, da sam i tvrd kamen
Proplak’o bih... Hajd’ napolje sa mnom.
Čuješ li me?
ALI-PAŠA (ispušta sablju i pada na kćer):
Ah, Mejrimo moja!
NOVKO:
Ko dolazi? Komu ti usklici?
JAKŠA (ušav):
Stigao je Harambaša s vojskom.
NOVKO:
Podignite nesrećnoga pašu.
Reference
uredi
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Ban, umro 1903, pre 121 godina.
|