Мејрима/3
ПОЈАВА III
Мејрима и Шерифа кроз мала врата
МЕЈРИМА:
Позвао ме отац, а нема га!
Причекајмо, сједни ту до мене, —
Дакле велиш да је прстенов’о.
С тим и нада одл’јеће од мене,
Нада, моја утјеха последња.
Сад Живана за ме тако неста
К’о да никад ни било га није.
Ох! Ђе си ми, л’јепа, мушка главо?
Ђе си срце и од меда слађе,
А које се ничега не боји?...
Ој Шерифо, ој душе ти, реци,
Није ли ме грубо преварио?
ШЕРИФА:
Чим се није хтио потурчити
Тој несрећи надат’ си се могла.
МЕЈРИМА:
Јаох! Ми смо били обећали
Једно другом, тврдо обећали,
Да пошто је на путу нам вјера
Ја се нећу никад удавати,
А он никад женити се неће.
Па невјера изневјерио ме.
ШЕРИФА:
Јест и није. Сваком непокоран
Он се једном покорава оцу;
Па је чудо у случају овом
Што му се је овако кријепком
И трајашњом опирао вољом.
Новко га је мог’о привољети
Само пр’јетњом да ће разгласити
Љубав вашу, те с његовом главом
Изложити турском гњеву твоју.
Ну да видиш каквим сад у себи
Притајаним гњевом букти! Сумњам
До вјенчања хоће ли и доћи.
МЕЈРИМА:
Преда мном га ти правдаше свагда,
Па га и сад правдаш, сад тим више
Да би мени жалост умањила.
Ну ја видим шта је и како је.
Ето поред свих порука мојих
Ни у врт ми неће већ да дође,
Да га видим једном још и чујем,
Па навијек да се растанемо.
Дужности се неком изговара!
А ја, да ме он једанпут зовне,
Ја бих њему и у пак’о пошла,
Ма већ натраг и не врнула се.
ШЕРИФА:
Као човјек он размишља боље;
Том састанку последњему други
Сл'једио би, па другому трећи,
Па им не би никад краја било.
А све нашто? Признаћеш и сама,
Само да се ране срца драже,
И опасност све вам већа грози.
МЕЈРИМА:
Ох! То није, није то, но реци:
Из срца си већ испала њему,
Љубица те тамо зам’јенила;
Тако реци, па ћу вјеровати.
Та Љубица лијепа је, велиш,
Од јутра је до вечера са њим.
Њежи му се, умиљава му се,...
Ох Бог дао, гром је сажегао!
Ову бољу нећу пребољети.
(Изврће се на диван.)
|