Мејрима/2

ЧИН ПРВИ

ПОЈАВА II

ПОЈАВА II
Новко, кашње Али-паша

Ђе сам ту сам, већ не могу натраг.
Зло да кажем, горе да не кажем.
А и како не бих?
Није празна ова худа слутња;
Једва отпор Живанов савладах
Да вјеридбом некрсту га отмем.
Ал’ он мучки сад у себи смишља
Да с' освети насиљу хитрином,
Те побјегне са пашином кћери.
ЗлаТуркиња попила му памет!
Он не види да би тим све своје
Оставио овђе
Сред Турака разјарених као
Сред чопора дивљих куријака.
Па и везир кад би у Травнику
За тај случај чуо... Чудна посла!
Док на Турке он подиже оца
Син да бјежи са дјевојком турском!
Не, Живана колико год љубим,
То му не дам ни за живу главу.
АЛИ-ПАША:
Момче, кашње Мејриму ми пошљи.
Сад ево ме с тобом, Новко. Шта ћеш?
НОВКО:
Да си здраво, наш честити пашо!
АЛИ-ПАША:
Зло сам, богме, с вама хришћанима.
Какав ј’ ово бијес у вас уш’о
Те с’ одмеће у планину раја?
НОВКО:
Кад ме питаш рећи ћу ти право:
Да су добри сви остали Турци
К’о ти што си, или и у полак,
Бог и душа! Не знам би ли било
У свој земљи једнога хајдука.
Ал’ овако... прости, ја научих
Да говорим слободно пред тобом.
АЛИ-ПАША:
И говори, од мене те за то
Ни прст мали неће забољети.
НОВКО:
Овако је туга дотужила,
До ноката људ'ма догорјело;
Има сваки нешто да освети,
Па спопада пушку и јатаган
Те се баца киван у планину.
АЛИ-ПАША:
Да убија и пљачка ког стигне,
Крстио се ил’ клањао свецу.
Море Новко, са тим хајдуцима
Зло је вама колико и нама.
НОВКО:
Ефендијо, нама стопут горе:
С једне стране Турци зулумћари
А хајдуци притискују с друге.
Западосмо међу двије ватре,
Другој нећеш, ако с’ отмеш првој.
У овако големој биједи
Упријесмо сви у тебе очи;
Ти ако нам како не помогнеш,
Нико неће.
АЛИ-ПАША:
Већ се живо бринем
Да набоље окрену се ствари;
Само вјерни будите падиши,
И ван мене не слушајте никог.
Јеси ли ми зато управ дош’о?
НОВКО:
И за то сам, а и још за нешто.
АЛИ-ПАША:
Да те чујем.
(Сједа.)
НОВКО:
Господару добри,
Више си ме пута задужио,
И ја једном да с’ одужим теби.
АЛИ-ПАША:
То је, валах, од тебе лијепо.
НОВКО:
Да т’ уштедим можда и срамоту.
АЛИ-ПАША:
Шта! Срамоту мени! Лудујеш ли?
НОВКО:
Саслушај ме све до краја тихо,
Па ти ваљда нећу луд изгледат’.
АЛИ-ПАША:
Чудно збориш; ну настави даље.
НОВКО:
Прије свега дај ми тврду вјеру
Да ми нећеш истјерати силом
Име једно које крити морам.
АЛИ-ПАША:
Хајд’ богати, погодбе се махни,
Ствар ми кажи, а знаш с ким говориш.
НОВКО:
Без погодбе прије би ми, пашо,
Из вилицејезик ишчупао
Но и једну ријечцу о ствари.
АЛИ-ПАША:
Каурине, вјера ти је моја,
Моја вјера тврђа од камена;
Казуј сада да те једном чујем.
НОВКО:
У тебе је јединица кћерка.
АЛИ-ПАША:
Шта! О њој је говор?
НОВКО:
О њој управ.
АЛИ-ПАША:
Море, пази шта ћеш ту изрећи;
Кћи ми моја на срамоту није,
И мени је милија од очи;
Неправедно ако је об’једиш
Боље по те да т’ уједе змија.
НОВКО:
Не казујем што извјесно не знам;
А најмање ако што слагао
Ето т' сабље, а ево ми главе.
У кћер ти се момак заљубио,
А у њ’ она.
АЛИ-ПАША:
Дотле зла још нема;
Младо срце љубављу се храни,
Па не може без љубави бити
К’о ни овај свијет наш без сунца.
НОВКО:
Ну ако се они ђе састају?
Обноћ? Кришом? Ту зло већ почиње.
Момчад плаха и слаба су срца,
А памети одвећ несмислене,
Занесу се, погр’јеше, па жале.
То ми знамо и по себи, пашо.
АЛИ-ПАША:
Сам нијеси ту лаж измислио,
Знам занаго, ну ко ти је рек’о?
Кажи ми га; Алаха ми мога!
Тому ћу је сузбити у грло,
Да му тамо као кост застане.
НОВКО:
Ја не морам имена да кажем,
Та погодба међу нама стоји;
А што рекох, да истину рекох
Моју главу имаш зајемчену.
Та ствар ипак не би загрдила
Кад би ђегод исхода јој било,
Али јој га ја не видим ниђе.
АЛИ-ПАША:
Шта то опет значи?
НОВКО:
Да б' и хтио
Не би мог’о вјенчати их, пашо.
АЛИ-ПАША:
Ти ме плашиш; зашто не бих мог’о?
Зашто, реци?
НОВКО:
Боље да не рекнем;
Тешко би ти преко мјере било.
АЛИ-ПАША:
Већ и тако намучио си ме,
С'ад све реци што имаш да речеш,
Камо срећа изрећи не мог’о!
НОВКО:
Ефеидијо, крстје међу њима.
АЛИ-ПАША:
Ха, крст, доиста? По р'јечма ти то сам
И слутио. Живога ми Бога!
Сабља моја крст ће зам'јенити.
НОВКО:
Умири се; као мудар што си
И без сабље незгоду ћеш дићи
Кћер удајућ’ штогод брже можеш.
Само дотле добро на њу мотри;
Огмица је обична у Босни,
И не штеди ничијега дома.
АЛИ-ПАША:
О каури, прождрла вас земља!
И отмицом већ пр’јетите мени?
Море Новко, име тога момка
Казаћеш ми, ил’ ћеш погинути.
НОВКО:
Ако више ни у Али-паше
Вјере нема погинут’ не марим.
АЛИ-ПАША:
Хеј, нестало и те вјере пусте
Што нам срце и мишицу веже!
Иди збогом да одахнем мало;
Све сам чуо што имађах чути.
Ну истина ако све не буде,
Већ ако си кроз сан што видио,
Ја не био Турчин, погинуо,
Ако више ишта ти уснио.
НОВКО:
Немам куда испред власти твоје.
(Отиде.)
АЛИ-ПАША:
Јест, Мејрима од времена неког
Дубоко је нешто замишљена;
Мрк јој поглед, а усиљен осм'јех,
Мало збори, не шета по врту...
Црна врага и његова посла!
Све ће бити к’о што рече Новко.
Шта ћу сада? Понајприје идем
Да искушам домаћу ми чељад.
( Отиде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.