Лихварка/38
ПОЈАВА V
ПАВЛЕ (и остали долазе): Шта ћемо сад? Она вјештица ни да осоли!
АНТОНИЈЕ: Богме, не само да је осолила, него је и пресолила! Гледај ти само, молим те, каква је то невоља, кад се таква несрећа човјеку на врат попне.
ЈОВАН: Чисто се уплаших, да не баце једна другу с балкона.
АНТОНИЈЕ: Или да ватром силне љубави не запале кућу, те да се пјева:
Савићка је оком запалила,
Црним оком кроз срчали пенџер.
У мало што не викнух патролу у помоћ!
ПАВЛЕ: Да сте ви на моме мјесту, заиста вам ово не би тако смијешно изгледало.
АНТОНИЈЕ: Охо, овај ће још постати и меланхоличан! Вјере ми, Павле, заглибио си се као Ромео, до гуше. Чувај се, Ромеја је љубав у гроб отјерала.
ЈОВАН: То је за Павла и сувише далеко; он ће се задовољити и са невјестинским вајатом.
ПАВЛЕ: Хајд, хајд, причајте само, али ја сам се већ ријешио.
АНТОНИЈА: Да је украдемо?
ПАВЛЕ: Да!
АНТОНИЈЕ: Дивота! Хајдмо Јоване, тако ћемо се послије с тим одужити удовици за њене кајшарлуке.
ЈОВАН: Али ако се буде отимала?
АНТОНИЈЕ: Мараму у уста! А шта велиш, Ромео т. ј. Павле, ти ћеш је већ знати умирити.
ПАВЛЕ: Па чим је узмете, ви јој реците, да сам ја ту, али молим вас, будите опрезни, та ви је можете још преплашити.
ЈОВАН: Не брини за то, него кажи кочијашу да кола притјера ближе, како би одмах унутра с њом. (Оду.)
ПАВЛЕ (сам): Само брже! Чини ми се, као да се неко овамо прикрада. Судбино, у твојој руци лежи моја срећа; не буди превртљива него помози! (Оде.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|