Lihvarka/38
POJAVA V
PAVLE (i ostali dolaze): Šta ćemo sad? Ona vještica ni da osoli!
ANTONIJE: Bogme, ne samo da je osolila, nego je i presolila! Gledaj ti samo, molim te, kakva je to nevolja, kad se takva nesreća čovjeku na vrat popne.
JOVAN: Čisto se uplaših, da ne bace jedna drugu s balkona.
ANTONIJE: Ili da vatrom silne ljubavi ne zapale kuću, te da se pjeva:
Savićka je okom zapalila,
Crnim okom kroz srčali pendžer.
U malo što ne viknuh patrolu u pomoć!
PAVLE: Da ste vi na mome mjestu, zaista vam ovo ne bi tako smiješno izgledalo.
ANTONIJE: Oho, ovaj će još postati i melanholičan! Vjere mi, Pavle, zaglibio si se kao Romeo, do guše. Čuvaj se, Romeja je ljubav u grob otjerala.
JOVAN: To je za Pavla i suviše daleko; on će se zadovoljiti i sa nevjestinskim vajatom.
PAVLE: Hajd, hajd, pričajte samo, ali ja sam se već riješio.
ANTONIJA: Da je ukrademo?
PAVLE: Da!
ANTONIJE: Divota! Hajdmo Jovane, tako ćemo se poslije s tim odužiti udovici za njene kajšarluke.
JOVAN: Ali ako se bude otimala?
ANTONIJE: Maramu u usta! A šta veliš, Romeo t. j. Pavle, ti ćeš je već znati umiriti.
PAVLE: Pa čim je uzmete, vi joj recite, da sam ja tu, ali molim vas, budite oprezni, ta vi je možete još preplašiti.
JOVAN: Ne brini za to, nego kaži kočijašu da kola pritjera bliže, kako bi odmah unutra s njom. (Odu.)
PAVLE (sam): Samo brže! Čini mi se, kao da se neko ovamo prikrada. Sudbino, u tvojoj ruci leži moja sreća; ne budi prevrtljiva nego pomozi! (Ode.)
|