Ланци/4

ЧИН ПРВИ

Појава четврта

Појава четврта

СТЕВАН
Тако ти то сваког дана. Деца за свој рачун, а ја и моја старка...
СОФИЈА
Шта ћеш кад морам тебе да чувам. И не виде ме деца.
СТЕВАН
Неће те деца. Хе, хе, хе. Оматорило се, бако... (Смеје се.)
КАДИЋ
Увек ћете ви бити млади.
СОФИЈА
Кад не би коса издавала.
КАДИЋ
Млађи сте од сина.
СОФИЈА
Готово.
СТЕВАН
Озбиљно да речем, везан је он мало и сувише. То је и мени сметало. Такав сам од како сам: увек нешто повучен, ван света, а није да мрзим свет, него тако, враг би га знао.
СОФИЈА
Та ти кад си био млад, ниси био такав.
СТЕВАН
(смешећи се)
Е, е, душице. (Озбиљно) Него, овај... Кад сам свршио шести разред — него ми тада нисмо били деца у шестом разреду, него људи — дакле, кад сам свршио, саветовао ме лепо покојни Перић. Ех, да га послушах...
КАДИЋ
Па знате како је: једно кајање никад не фали.
СТЕВАН
Имао сам диван рукопис, а покојни Перић ме волео као сина, па ће ме једног дана дозвати у канцеларију. »Добар дан.« — »Добар дан.« — »Е, сине Стеване«, тако ме је увек звао, »знаш шта је... Овде је реч о твојој будућности. Лепо пишеш, а знаш књиговодство, па би ли ти још мало усавршио у трговачкој школи каквој, па да ступиш код Павловића за књиговођу?« Ћутим ја: ни беле. »Размисли се«, вели, »сине, па ми реци кад размислиш«.
КАДИЋ
А ви?
СТЕВАН
Ломио ме човек, ломио. А ја? Нећу ја, па нећу. Ту некако искрсну и рат, па све измеша. После сам већ био и добровољац. А кад дођох из рата, ја човек. Некако онда требаше учитеља за нове крајеве, те ја право у моје село, онако, без испита. Баш што је све тако било, крива је и моја бака. Знали смо се од малена, а из истог места.
СОФИЈА
Де, де, сад ћеш опет...
СТЕВАН
А њен отац, човек поп, одмах видео у чему је ствар. Те ти лепо удеси да ме венча, па после, вели, ако хоћеш продужи школу.
СОФИЈА
Сад је још он крив...
СТЕВАН
Не грдим ја мога поп-Перу, боже мој.
СОФИЈА
Па шта сад? — Како је било, било.
СТЕВАН
Лепо, брате, не грдим те ја. (Кадићу) Ето, сине, какве су ти жене. Знам да јој је мило кад то при- чам, а...
КАДИЋ
Те тако ви...
(Као желећи да Стеван продужи причу.)
СТЕВАН
Куд ћу ја после као ожењен? Кућа богата... И како дођох до Београда и постах професор, бог би га знао! Тек ти ја догурах да имам сина доктора филозофије. Време, време, случај.
КАДИЋ
Да сте отишли за књиговођу, можда бисте и данас били нико и ништа.
СТЕВАН
(с уобичајеним уздахом)
Е, кам’ да послушах покојног! Добро је рекао. Данас бих ја био ортак Павловићу, а не бих се паштио с туђом децом.
СОФИЈА
Остави то једанпут. Не прође ни три-четири дана, а он: што нисам, што нисам? Шта му је сад под старост пало на ум?
СТЕВАН
А знаш ли ти да та радња има у обрту, не, само ренте, има осам стотина хиљада динара годишње!
д ја се паштим и за осам стотина пара. Новац је новац, сине. Нема без њега ништа, а од просвете дижи руке.
КАДИЋ
(тек да нешто каже)
Па за новац цео свет живи.
СТЕВАН
Новац, новац. Одузми животу новац, не би човек имао за шта ни да живи. Какав ти је овај свет, нико ти ником ништа не признаје. Још да се човек за свој труд не наплати, баш не би имао воље ни да ради.
КАДИЋ
Право велите. И ја то кажем понеким својим друговима. Шта причаш те ово, те оно? Гледај да добијеш добру плату, лепу службицу, богато се ожени, па куд ћеш боље! Немаш да се бринеш, немаш ништа...
СОФИЈА
(уздахне.)
СТЕВАН
Па, оно... и онда би имао. Него, то што кажеш, богата женидба, имаш право. Само, може човек и без новца наћи кућаницу и добру девојку. Зато и ;а кажем мојој Загорки: »Ако немаш новаца, буди бар кућаница и девојка на своме месту, да можеш другима за пример служити.«
СОФИЈА
Више вреди добра кућаница него кад ти донесе педесет хиљада, па не уме...
То јест.
КАДИЋ
СТЕВАН
Живот је то. Треба само отварати очи. Ако, што кажу, не уловиш зеца први пут, после...
СОФИЈА
Шта ће му новац кад узме беду на врат. Новац се потроши, а ђаво остане.
СТЕВАН
После ниси пристао ни да је отераш, ни...
КАДИЋ
(у незгоди)
Не зна човек шта да каже.
СТЕВАН
Јесам ли ја теби причао шта се десило једном мом пријатељу? Тако, хтео с новцима, па... нисам ти причао?
(Чују се удари тамбуре и галама.)
КАДИЋ
А ево нових гостију. Идем и ја мало у башту. Баш ме интересује. Хоћете ли и ви?
СТЕВАН
Шта ћу ја стар младом свету? Нећете ме ви. Знам. Ја ћу овде читати новине и претресати целу Европу. Видећу шта ли је ново пронашао какав мој мудри колега. (Смејесе.) Да ли на Сунцу има воде? Или тако што. Нек пронађу они, мој сине, како ће се живети срећно и добро, а да се човек не мучи; него, што више проналазака, више зла.
КАДИЋ
(устао је и полази)
Па... онда...
СТЕВАН
Да, да. Хајд’ пожури.
КАДИЋ
(Оде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.