Ланци/3

ЧИН ПРВИ

Појава трећа

Појава трећа

СТЕВАН и ПРЕЂАШЊИ

СТЕВАН
(Доста гојазан човек; прешао је педесет осму. Снажан и лепе спољашњости. Лице му одаје озбиљност, али воли шалу. Виче весело још с врата остављајући штап и шешир, и затим трљајући овлацЈ руке и здравећи се с Кадићем)
О! О! Гле ти господина Јове. Чујем те још с ка- пије. Чудо дође? Како си? Па тебе нема већ месец дана. А? Да се не спремаш за какве испите? Хо- ћеш ли и ти докторат као мој Иван?
(Све је то брзо с интимном веселошћу.)
КАДИЋ
(чим је наишао Стеван, устао је и после руковања још стоји)
Богами, ваш Ива лепо.
СТЕВАН
А што да не? Ја сам ти био и шегрт и ђак и послужитељ, па свршио за учитеља, те... (Седа.) Седи, Јово, што стојиш? (Кадић седа.) Те, кажем ти...
СОФИЈА
Та колико си пута то већ причао?
СТЕВАН
Чега да се стидим? Што сам био поштен и постао нешто и сваком, хвала богу, поштено вратио? Да, да, Јово, друго ти је време онда било. Хе, а данас? Данас сам ја послао сина да у страном свету учи докторат.
ЗАГОРКА
(весело)
Дрвени доктор.
СОФИЈА
Тако га сад зовемо. Какав је то човек! Тај ни с ким не прави познанства.
КАДИЋ
Та ћутите: боље. Да је правио, ви бисте већ имали ко зна какву снају из Швабенланда.
СТЕВАН
Нека, нека, оживеће и он. Таква нам је фами- лија: доцкан се женимо.
СОФИЈА
Само, време је да и он мало оживи.
КАДИЋ
Не бојте се. Одједном ће он вама: мама, ја испросио девојку.
ЗАГОРКА
Ах, то вам је тута. Не уме он то.
СТЕВАН
Е, то је оно. Терам га ја да се жени, а он неће ни да говори о женидби. Море, море, сине, не допадаш ми се. Испод мире триста вире... Ти што много ћуте... (Врти главом.) Али, ’ајд, ’ајд, видеће- мо. Нећеш ти мене маторог преварити.
(Споља се чују тамбура и виолина и неки гласови.)
ЗАГОРКА
(весело)
А, дошли су. То је Ружа с братом.
КАДИЋ
Шта, да вам данас опет није жур?
ЗАГОРКА
Јесте. Биће много познатих.
КАДИЋ
Како то да ја увек погодим?
СТЕВАН
Е, па фини адвокатски нос. Намирише ти увек добро печење.
ЗАГОРКА
Ах, да знате, Кадићу, што је ћуран! Ал’ што ће бити гостију.
КАДИЋ
Е, е...
(Из баште се чује слева весело: »Домаћице...« Затим смех, па женски глас: »Загорка.«)
ЗАГОРКА
Ево, ево. (Кадићу) Хај’те и ви.
(Оде.)
КАДИЋ
А, доћи ћу вам ја већ тамо, само док дођу познати.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.