Лажа и Паралажа/11
- 11.
МАРКО, ПРЕЂАШЊИ
МАРКО: Господин барон, ја не могу довољно да вам благодарим што сте ми отворили очи.
АЛЕКСА: Како, господине?
МАРКО: Ништа, ништа; фала вам. Једна девојка јавила ми се.
АЛЕКСА: О, молим, немојте јој веровати.
МАРКО: Она ми се заклињала да је преварена.
АЛЕКСА: Немојте јој веровати.
МАРКО: Познајете ли ви њу?
АЛЕКСА: Нешто мало. Зато и примјечавам да јој не вјерујете.
МАРКО: Господин барон, то је лепо од вас да ви другога перете; али није нужно, и тако смо род.
АЛЕКСА: (Еј тужан, та ово се не тиче мене). Господин Вујић, треба знати да се у ствари тек полак случава што се год приповеда.
МАРКО: Мени је доста; само ми је жао прстена.
ЈЕЛИЦА: А што, татице, зар не да?
АЛЕКСА: Ништа, ништа.
ЈЕЛИЦА: Ах, татице, ја ћу плакати.
АЛЕКСА: Ништа је то, не брините се.
МАРКО: Сваки своје зна.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|