◄   9 Дејство прво 11   ►
10.

ЈЕЛИЦА (носи на служавнику вина и на тањиру пите), ПРЕЂАШЊИ


МИТА: (Ах, канда те је бог научио!)

ЈЕЛИЦА: Једна ми је слушкиња у кујни, друга лежи, штумадла ми је побегла; зато морам сама служити; но ја то вирклих радо чиним.

АЛЕКСА: Ваш је труд пун ружична цвећа за мене.

ЈЕЛИЦА (наточи вина у чашу): Ако смем служити...

АЛЕКСА: Љубим руку. Вина никада не пијем.

ЈЕЛИЦА: Ово је ауспрух.

АЛЕКСА: И за то нисам расположен.

МИТА (на страни): Верујем, кад нам пљушти утроба.

ЈЕЛИЦА: А оно венигстенс од овог.

АЛЕКСА: За не дати вам корпу, оћу. (Узме парче пите.)

МИТА: Дакле, господин барон?

АЛЕКСА: Кажи му да ћу абије доћи. На, подај му један дукат трингелта. (Извади кесу с тантузима и пружи му један.) Сад иди.

МИТА (у поласку, за себе): да те ђаво носи!

АЛЕКСА: Апропо! Јеси ли ти, море, што јео?

МИТА: Богме, ваше сијателство, ја нисам.

АЛЕКСА: А оно ево и теби један дукат, кад си ми такови глас донео.

МИТА: О, господин барон, бадава ми дајете. Овде ни вирцауза нема гди би човек поштено ручати могô.

АЛЕКСА: Тја, драги мој, сад ниси у Мадриду.

МИТА: О, тамо је живот! Кад ми ваше сијателство даду по један дукат, ја умем Талијанцима показати да сам младог барона Голића служитељ; а овде?

ЈЕЛИЦА: О, молим, нека иде доле код нас у кујну, може поштено ручати.

АЛЕКСА: А зашто? Нек се мало напати.

ЈЕЛИЦА: Зашто би се патио, кад може и без тога бити? Идите ви, мој драги, у кујну, пак ћете све тамо по вољи добити.

МИТА: Љубим руку милостивој господични!

АЛЕКСА: Потом немој заборавити што сам ти казао.

МИТА: Ја ћу све по заповести извршити. (Поклони се и отиде.)

АЛЕКСА: Добар младић. Он је мој бединтер, но ја га тако радо имам као да ми је од фамилије. С њим сам од веће части моје путешествије совершио.

ЈЕЛИЦА: То је вирклих најлепше кад човек честитог млађега има. Ја не могу никако да се намерим на добру слушкињу.

АЛЕКСА (узимајући пите): Господична, ово је тако пријатно...

ЈЕЛИЦА: Сама сам месила.

АЛЕКСА: Зато је тако слатко! Заиста, од пријатног мора увек нешто пријатно произићи. Ја, како сам љубитељ теста, то ћете ми морати сами, не сматрајући на две-три слушкиње, по једанпут на недељу

месити.

ЈЕЛИЦА: Ах! Кад би то време скорије дошло!

АЛЕКСА (пољуби је): Доћи ће оно, ангелска господична; ја сам и са самим изјавленијем љубови ваше паче мјере срећан.

ЈЕЛИЦА: Млоги љубовници по романима нису толико за свадбу марили; но ја ту другојачије осећам.

АЛЕКСА: Јер благородније чувствујете сладост љубови. Заиста, ви ћете украшавати башту живота мојега цвјетом бесконечног блаженства.

ЈЕЛИЦА: Ах! Gott!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.