◄   9 Dejstvo prvo 11   ►
10.

JELICA (nosi na služavniku vina i na tanjiru pite), PREĐAŠNjI


MITA: (Ah, kanda te je bog naučio!)

JELICA: Jedna mi je sluškinja u kujni, druga leži, štumadla mi je pobegla; zato moram sama služiti; no ja to virklih rado činim.

ALEKSA: Vaš je trud pun ružična cveća za mene.

JELICA (natoči vina u čašu): Ako smem služiti...

ALEKSA: Ljubim ruku. Vina nikada ne pijem.

JELICA: Ovo je auspruh.

ALEKSA: I za to nisam raspoložen.

MITA (na strani): Verujem, kad nam pljušti utroba.

JELICA: A ono venigstens od ovog.

ALEKSA: Za ne dati vam korpu, oću. (Uzme parče pite.)

MITA: Dakle, gospodin baron?

ALEKSA: Kaži mu da ću abije doći. Na, podaj mu jedan dukat tringelta. (Izvadi kesu s tantuzima i pruži mu jedan.) Sad idi.

MITA (u polasku, za sebe): da te đavo nosi!

ALEKSA: Apropo! Jesi li ti, more, što jeo?

MITA: Bogme, vaše sijatelstvo, ja nisam.

ALEKSA: A ono evo i tebi jedan dukat, kad si mi takovi glas doneo.

MITA: O, gospodin baron, badava mi dajete. Ovde ni vircauza nema gdi bi čovek pošteno ručati mogô.

ALEKSA: Tja, dragi moj, sad nisi u Madridu.

MITA: O, tamo je život! Kad mi vaše sijatelstvo dadu po jedan dukat, ja umem Talijancima pokazati da sam mladog barona Golića služitelj; a ovde?

JELICA: O, molim, neka ide dole kod nas u kujnu, može pošteno ručati.

ALEKSA: A zašto? Nek se malo napati.

JELICA: Zašto bi se patio, kad može i bez toga biti? Idite vi, moj dragi, u kujnu, pak ćete sve tamo po volji dobiti.

MITA: Ljubim ruku milostivoj gospodični!

ALEKSA: Potom nemoj zaboraviti što sam ti kazao.

MITA: Ja ću sve po zapovesti izvršiti. (Pokloni se i otide.)

ALEKSA: Dobar mladić. On je moj bedinter, no ja ga tako rado imam kao da mi je od familije. S njim sam od veće časti moje putešestvije soveršio.

JELICA: To je virklih najlepše kad čovek čestitog mlađega ima. Ja ne mogu nikako da se namerim na dobru sluškinju.

ALEKSA (uzimajući pite): Gospodična, ovo je tako prijatno...

JELICA: Sama sam mesila.

ALEKSA: Zato je tako slatko! Zaista, od prijatnog mora uvek nešto prijatno proizići. Ja, kako sam ljubitelj testa, to ćete mi morati sami, ne smatrajući na dve-tri sluškinje, po jedanput na nedelju

mesiti.

JELICA: Ah! Kad bi to vreme skorije došlo!

ALEKSA (poljubi je): Doći će ono, angelska gospodična; ja sam i sa samim izjavlenijem ljubovi vaše pače mjere srećan.

JELICA: Mlogi ljubovnici po romanima nisu toliko za svadbu marili; no ja tu drugojačije osećam.

ALEKSA: Jer blagorodnije čuvstvujete sladost ljubovi. Zaista, vi ćete ukrašavati baštu života mojega cvjetom beskonečnog blaženstva.

JELICA: Ah! Gott!


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.