◄   10 Dejstvo prvo 12   ►
11.


MARKO, PREĐAŠNjI


MARKO: Gospodin baron, ja ne mogu dovoljno da vam blagodarim što ste mi otvorili oči.

ALEKSA: Kako, gospodine?

MARKO: Ništa, ništa; fala vam. Jedna devojka javila mi se.

ALEKSA: O, molim, nemojte joj verovati.

MARKO: Ona mi se zaklinjala da je prevarena.

ALEKSA: Nemojte joj verovati.

MARKO: Poznajete li vi nju?

ALEKSA: Nešto malo. Zato i primječavam da joj ne vjerujete.

MARKO: Gospodin baron, to je lepo od vas da vi drugoga perete; ali nije nužno, i tako smo rod.

ALEKSA: (Ej tužan, ta ovo se ne tiče mene). Gospodin Vujić, treba znati da se u stvari tek polak slučava što se god pripoveda.

MARKO: Meni je dosta; samo mi je žao prstena.

JELICA: A što, tatice, zar ne da?

ALEKSA: Ništa, ništa.

JELICA: Ah, tatice, ja ću plakati.

ALEKSA: Ništa je to, ne brinite se.

MARKO: Svaki svoje zna.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.