Крвни мир/4
◄ III ПОЈАВА | IV ПОЈАВА | V ПОЈАВА ► |
ПОЈАВА IV
СТОЈАН и пређ.
СТОЈАН (излази из Стеванове куће. Весео је.): Чуо сам јој пјесму па сам се одма диг’о ... Она је мислила да ја све до сад спавам, ама се преварила... Пробудио сам се ја давно, ама нијесам шћео да се јавим, да видим: шта ће она? ... Него да ми је само знати куд ли оде? (Окреће се.) А све ми се чини да је баш овђе пјевала... (Окреће се, па онда полако звизну.)
МИЛИЦА (изађе из куће): Ево ме.
СТОЈАН: Ах, зар си ту? ... Па ти баш уранила, а?
МИЛИЦА: Уранила богме јакако.
СТОЈАН (приближи јој се): Та знам ја да си ти вриједна к’о нико... Велим ја свакоме, ама нема ’наке цуре у девет Јевропа ... И нема богме ... Бре неби ја тебе дао ни за најбољу султанију.
МИЛИЦА (оборила очи постиђено): Баш?
СТОЈАН: Не би’ крста ми. Да бог да ми врана у глави гнијезdо савијала ако ти лажем ... Нема ти у мене трц врц, те тамо те амо. Јок! Што ми је на срцу, то ми је и на језику, па макар знао да ћу због тога и главу изгубити.
МИЛИЦА (као и прије): Јес’.
СТОЈАН (све расположенији): Драга си ми, вјере мi, ко душа... Нико ми није драг к’о ти. .. Ето, имам и стрику, па Мирка, па су ми сви драги, ама опет све би дао за те. (Чешка се.) Ето... волим кад вако станем с тобом, па кад те гледам, него бог зна што... Мог’о бих, вала, три дана све ’вако да те гледам, па да не једем и не пијем ... Јес’ крста ми.
МИЛИЦА (једнако као и прије): Ја.
СТОЈАН (опет се чешка): Па, вала, чини ми се: ко да и ја теби нијесам мрзак ... Е смио би се окладити да сам ти драг макар мало ... Јесам ли?
МИЛИЦА (тихо): Јеси. . .
СТОЈАН: Јесам ли ти драг к’о Бошко?
МИЛИЦА (стидљиво): Више.
СТОЈАН: К’о Јаван?
МИЛИЦА: Више.
СТОЈАН: К’о Радан?
МИЛИЦА: Још више.
СТОЈАН (радостан): Ех, знао сам ја то ... И велим ти: бићеш моја и баш моја ... Ама нас неће раздвојити ни гора ни трава... Ко би ми рек’о ријеч против тебе, а ја би га шаком у главу ево ’вако (показује) па би за час углед’о све божије звијезде и анђеле... Еле велим ти: барем за годину дана, бићеш моја »стопаница«.
МИЛИЦА (стидљиво): То је рано.
СТОЈАН: Шта рано? А мени се чини к’о да су то три године... Да могу, ја би’ одма’ скупио сватове, па би те лијепо превео... Ама не може се ... Стрико вели: да још нијесмо готови, па ми је ред да чекам.
МИЛИЦА: А ја би волила још ђевовати.
СТОЈАН: А што би волила? Шта ми је ђевовање? Све си незадовољна, све ти нешто фали... Е, а кад се удаш онда ти све пуно. Пуно ти и срце и душа, па од рахатлука не знаш шта ћеш ... Па, бона, ’вако се не можемо ни грлит’ ни љубит’ к’о кад смо вјенчани... Онда те само јамим па љубим, љубим да ми све губице пуцају ...
МИЛИЦА (постиђена пође да bјежи): Их, шта говориш!
СТОЈАН (стане јој на пут): Стани! Стани! Ђе ћеш?
МИЛИЦА: Иђем.
СТОЈАН: Ама ђе?
МИЛИЦА: Иђем, не могу више остат: (Протрча покрај њега, па оде у кућу.)
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|