Krvni mir/4

IV POJAVA

POJAVA IV

STOJAN i pređ.

STOJAN (izlazi iz Stevanove kuće. Veseo je.): Čuo sam joj pjesmu pa sam se odma dig’o ... Ona je mislila da ja sve do sad spavam, ama se prevarila... Probudio sam se ja davno, ama nijesam šćeo da se javim, da vidim: šta će ona? ... Nego da mi je samo znati kud li ode? (Okreće se.) A sve mi se čini da je baš ovđe pjevala... (Okreće se, pa onda polako zviznu.)
MILICA (izađe iz kuće): Evo me.
STOJAN: Ah, zar si tu? ... Pa ti baš uranila, a?
MILICA: Uranila bogme jakako.
STOJAN (približi joj se): Ta znam ja da si ti vrijedna k’o niko... Velim ja svakome, ama nema ’nake cure u devet Jevropa ... I nema bogme ... Bre nebi ja tebe dao ni za najbolju sultaniju.
MILICA (oborila oči postiđeno): Baš?
STOJAN: Ne bi’ krsta mi. Da bog da mi vrana u glavi gnijezdo savijala ako ti lažem ... Nema ti u mene trc vrc, te tamo te amo. Jok! Što mi je na srcu, to mi je i na jeziku, pa makar znao da ću zbog toga i glavu izgubiti.
MILICA (kao i prije): Jes’.
STOJAN (sve raspoloženiji): Draga si mi, vjere mi, ko duša... Niko mi nije drag k’o ti. .. Eto, imam i striku, pa Mirka, pa su mi svi dragi, ama opet sve bi dao za te. (Češka se.) Eto... volim kad vako stanem s tobom, pa kad te gledam, nego bog zna što... Mog’o bih, vala, tri dana sve ’vako da te gledam, pa da ne jedem i ne pijem ... Jes’ krsta mi.
MILICA (jednako kao i prije): Ja.
STOJAN (opet se češka): Pa, vala, čini mi se: ko da i ja tebi nijesam mrzak ... E smio bi se okladiti da sam ti drag makar malo ... Jesam li?
MILICA (tiho): Jesi. . .
STOJAN: Jesam li ti drag k’o Boško?
MILICA (stidljivo): Više.
STOJAN: K’o Javan?
MILICA: Više.
STOJAN: K’o Radan?
MILICA: Još više.
STOJAN (radostan): Eh, znao sam ja to ... I velim ti: bićeš moja i baš moja ... Ama nas neće razdvojiti ni gora ni trava... Ko bi mi rek’o riječ protiv tebe, a ja bi ga šakom u glavu evo ’vako (pokazuje) pa bi za čas ugled’o sve božije zvijezde i anđele... Ele velim ti: barem za godinu dana, bićeš moja »stopanica«.
MILICA (stidljivo): To je rano.
STOJAN: Šta rano? A meni se čini k’o da su to tri godine... Da mogu, ja bi’ odma’ skupio svatove, pa bi te lijepo preveo... Ama ne može se ... Striko veli: da još nijesmo gotovi, pa mi je red da čekam.
MILICA: A ja bi volila još đevovati.
STOJAN: A što bi volila? Šta mi je đevovanje? Sve si nezadovoljna, sve ti nešto fali... E, a kad se udaš onda ti sve puno. Puno ti i srce i duša, pa od rahatluka ne znaš šta ćeš ... Pa, bona, ’vako se ne možemo ni grlit’ ni ljubit’ k’o kad smo vjenčani... Onda te samo jamim pa ljubim, ljubim da mi sve gubice pucaju ...
MILICA (postiđena pođe da bježi): Ih, šta govoriš!
STOJAN (stane joj na put): Stani! Stani! Đe ćeš?
MILICA: Iđem.
STOJAN: Ama đe?
MILICA: Iđem, ne mogu više ostat: (Protrča pokraj njega, pa ode u kuću.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.