Краљица Јакинта/60
| ←Петнајести призор | Краљица Јакинта Писац: Јован Суботић ШЕСТНАЈЕСТИ ПРИЗОР |
Седамнајести призор→ |
ШЕСТНАЈЕСТИ ПРИЗОР
Краљица Јакинта уђе с леве стране у црном руху. За њом кнез Моримир.
ГРУБЕША (тихо Драгилу):
Видиш ли тај облик?
ЈАКИНТА (седне у горње чело).
СВИ (други поседају).
ЈАКИНТА:
Чудна данас скупи нас прилика;
Камо срећа, да за њу не чусмо.
МОРИМИР (устане):
Светла госпо и господо славна!
На мене је тежко бреме пало,
Да говорим, кад бих пожелио,
Да занемим за цела живота.
ЈАКИНТА:
Не просипај много речи, кнеже!
Ту најкраћи слог и најбољи је -
МОРИМИР:
Мени дође жена непозната,
И с јауком, вриском, приклињањем,
Иска, да јој повратимо сина.
Каквог сина? Малог Михаила!
Погледам је да ли није луда? —
Што ме гледаш, нисам сишла с ума...
Онда нисам имала памети,
Кад рођену своју крв продадох....
А сада бих и сама желила,
Да ми мозак у глави усахне,
Да за своје...
ЈАКИНТА:
Говори на краће...
Суду само голо дело треба...
И докази.
МОРИМИР:
На кратко да кажем,
Она иште малог Михаила,
И говори, да је дете њено,
Да га од ње краљици однеше,
А кћер ове њојзи донесоше...
(Сви се зачудише).
ДРАГИЛО:
То је страшна тужба, Моримире.
Да ли имаш какових доказа?
МОРИМИР:
Сви су овде, па их изпитујте.
Моје б’јаше то вам пријавити,
А ви сада суд’те како знате.
Жена и два човека буду доведени са леве стране на знак кои јо дала Јакинта.
ЖЕНА (плачући и јадикујући):
Правду! правду! висока господо!
Смилујте се на сироту матер!
Што ће туђ син свијетлој краљици?
Њену ћерку бог к себи одведе...
Тежко по њу, ал’ од бога дође...
Мој син живи... дајте сина мајци...
Ваљда има и за богца правде!
ДРАГИЛО:
Како дође твој син до краљице?
ЖЕНА:
Питај овог... (Покаже на једног од оне двоице).
Он ми га однесе!
ЧОВЕК:
Ја сам онда дворски слуга био,
И жупан ми Вукан заповеди,
Да где нађем какво мужко дете,
Које тијех тек се роди дана,
Али неком ништа не казујем,
По што ми је своја мила глава.
Код ове сам дијете нашао,
И жупану Вукану предао...
А он мени женско даде дете,
Те га врнух овој место сина,
И дадох јој богато уздарје.
ДРАГИЛО (жестоко):
То неможе нико веровати!
ДРУГИ ОД КНЕЗОВА (к оном другом сведоку):
А шта ти знаш?
ДВ. ЖУПАН:
На што га и питаш?
Нек се ово, што чусмо, потврди,
Па нам више чути и нетреба.
ДРУГИ ЧОВЕК:
Моја жена, сада већ покојна,
Која дете код краљице прими,
На смрти ми својој изповеди
Да је царско дете изменила.
Јакинта (у великој туги):
Сад судите, свијетла господо!
Каква туга срдце ми раздире!
Да ми кућа као друге стои,
Дала би овој небројено благо,
Па нек- ћути, ништа не говори;
Ал’ Михајло може понијети
Златну круну ваше домовине,
Зато без вас ништ’ чинит’ не могу.
ДРАГИЛО:
А јесу ли ти људи заклети?
ДВ. ДУХОВНИК:
Јесу, кнеже; ја сам их заклео!
ДРАГИЛО (жалостно):
Онда не знам, шта да говорим.
ДВ. ЖУПАН:
Ту је јасно ако и жалосгно,
Шта се чинит’ и има и мора.
Наше круне дедовска светиња
И краљевске обитељи право,
Па и земље судбина захтева,
Да не буде тог кобног детета.
Михаило мора погинути.
СВИ (ћуте ганути).
ЈАКИНТА:
Сви ћутите... дакле пристајете...
ДРАГИЛО:
Ох, сирота, сирота краљица!
ЈАКИНТА:
Право велиш; несрећа краљица!
Ил’ живио, или погинуо,
Нож у њено срдце се забада;
Син јој данас свакако умире.
Вод'те ове...
Жену и ону двоицу одведу.
ЈАКИНТА:
Суд вам морам на жалост потврдит'.
Јер друтчије учинит’ неда се
Ал’ кад мислим, да крив не бијаше,
Немогу му крв узет’ на душу;
И зато му овим живот праштам!
Но од круне да се опасност удаљи.
(К Драгилу и Грубеши).
И да ваше сачува се право,
Мора своје очи изгубити:
То му изглед на престо узима.
А живот је и без вида живот!
(К писару дворском).
Јеси л’ ову написо пресуду...
ДВ. ПИСАР (донесе јој пресуду).
ЈАКИНТА (чита.)
„Веће... на смрт осуђује, али...
„Краљица му живот прашта“....
(У себи чита даље).
Све је добро.... управ’ како беше.
(Подпише и преда лист јсдном од кнезова).
Иди кнеже, изврши пресуду.
КНЕЗ (узме лист и оде).
ДРАГИЛО:
Ух! (заклони очи рукама.)
ЈАКИНТА (устане,).
СВИ (се подигну)-
ЈАКИНТА (их одпушта).
Сад можете одлазит’, господо!
КНЕЗОВИ (одлазе).
ЈАКИНТА (Драгилу и Грубеши):
Ви остан’те, да ми светујете,
Како ћемо сад утешит’ краља.
Ко ће од вас тај му глас однети?
ДРАГИЛО:
Ја немогу са тим гласом краљу !
Грубеша (нагло):
Најлакше ће бити обоици,
Ако краљу заједно одемо.
КНЕЗОВИ (су међу тим изишли).
ЈАКИНТА:
Нека буде како се сложите,
Тек вас молим да то учините. (оде).
ГРУБЕША (Драгилу):
Хвала Богу!
ДРАГИЛО:
Сирота краљица!
О, да чудне по Богу прилике!
ГРУБЕША (осврћући се по дворани да нема кога, - тихо):
Све је бајка!
ДРАГИЛО (ужасне се):
Не говори, болан!
ГРУБЕША:
Измишљено, да се смакне дете...
ДРАГИЛО (гледи га чудно).
ГРУБЕША:
Не виђе ли ону жентурину,
Како прими самртну пресуду?
Да ли цикну?..
ДРАГИЛО:
На њу и не пазих...
ГРУБЕША:
Ал' ја сам је добро на ум уз’о.
Сви ми више бијасмо дирнути...
Дајем тлаву, да му није мати!
Сад сам можеш лако увидити,
Да ни за нас ту није останка.
Враг донесе кнеза Радослава,
А ја до сад далеко бих био.
Него добро да се овако деси.
Сад можемо кренути се краљу,
Ал’ нећемо у Дукљу већ у Рашку.
МОРИМИР (уђе).
ДРАГИЛО (Грубеши):
Хајд’мо да се на пут опремимо (пођу).
МОРИМИР:
Дајте сабље, господо кнезови...
У краљево име затварам вас.
ДРАГИЛО (ступи кораком натраг, и метне руку на сабљу).
МОРИМИР (отвори врата, војници оружаин уђу).
ГРУБЕША (Драгилу):
Закаснисмо....
ДРАГИЛО (Моримиру):
Где ти је заповест?
МОРИМИР (покаже му лист).
ДРАГИЛО:
Краљев подпис... то нисам мислио!
(Даде сабљу Моримиру).
ГРУБЕША (преда му своју).
ВОЈНИЦИ (одведу кнезове).
|