Краљица Јакинта/61

Краљица Јакинта
Писац: Јован Суботић
СЕДАМНАЈЕСТИ ПРИЗОР

СЕДАМНАЈЕСТИ ПРИЗОР
(Соба у краљевом двору).
Дворкиња (краљице Крунославе)
(Дође у собу носећи лист у руци).
(С десне стране иза кулиса чује се глас) КРУНОСЛАВИН:
Михаило, сунце моје јарко,
Михаило, дико материна.
ДВОРКИЊА:
Бедна мати, сирота краљица!
Камен би се од туге разпао,
Да јој може чути запевање.
Дни прођоше, ноћи протекоше
Од кад за ту дознаде несрећу,
Она кука као кукавица,
Јадикује к’о јадиковина.
(Гледи лист).
Да јој могу лист једаред дати,
Ко зна шта јој у њему јављају.
КРУНОСЛАВА (Са исте стране):
Сине сладки, моја рано грдна,
Очи моје, крвави извори,
Очњи виде, угашено сунце,
Како ће вас прегорети мајка!
ДВОРКИЊА:
Ето тако дању, ноћу кука:
Чудо дивно, да до сад не свисну.
КРАЉИЦА КРУНОСЛАВА (у црном руху, од жалостн изнемогла дође и седпе за сто са десној страни, поседи мало, па онда устане и оде к столу на левој страни што је и седне крај њега на столицу, насловивши, главу на руку):
Какве красне оно беху очи...
Од плавога неба веселије...
Од чистога извора бистрије....
Слађе беше у њих погледати
Нег у оно ведро јутро мајско...
Грозна руко, жив те Бог убио...
Како мога то потрти око!
(Скочи).
Није, није... то иотина није....
Није истина, јер није могућно...
Оно дете... краљичино дете...
У свом двору... код живе матере....
Није, није... то истина није.
ДВОРКИЊА:
Седи, госпо, ето си пропала...
Ах ужасни то беху болови,
Кои тужну кидаше ти душу.
КРУНОСЛАВА:
Реци само, да није истина...
ДВОРКИЊА:
Ако није у свету истина,
Што не може мати веровати...
Онда, госно, и то није било...
КРУНОСЛАВА:
Не верујем, док сама не видим:
Идем одмах... куд га одведоше?
ДВОРКИЊА:
К светом Блажу и Влаху, госпођо.
КРУНОСЛАВА (хоће да иде).
ДВОРКИЊА:
Куд ћеш, госпо? Знаш да там' не даду...
Него прими овај лист од мене.
(Извади лист из њедара).
Кад ти оно на зло наше оде,
Непознато даде ми га момче
И рече ми, теби га предати,
Другом ником, пошто сам ти верна...
(Даје јој лист).
КРУНОСЛАВА (зграби лист, чита):
„Ко отрова краља Владимира,
„И погуби жупана Вукана...
„Сад за твоим руку пружа сином.
„А та грозна људска неподоба
Јакинта је“.... Грозно! СтраховитоI

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.