Kraljica Jakinta/60
| ←Petnajesti prizor | Kraljica Jakinta Pisac: Jovan Subotić ŠESTNAJESTI PRIZOR |
Sedamnajesti prizor→ |
ŠESTNAJESTI PRIZOR
Kraljica Jakinta uđe s leve strane u crnom ruhu. Za njom knez Morimir.
GRUBEŠA (tiho Dragilu):
Vidiš li taj oblik?
JAKINTA (sedne u gornje čelo).
SVI (drugi posedaju).
JAKINTA:
Čudna danas skupi nas prilika;
Kamo sreća, da za nju ne čusmo.
MORIMIR (ustane):
Svetla gospo i gospodo slavna!
Na mene je težko breme palo,
Da govorim, kad bih poželio,
Da zanemim za cela života.
JAKINTA:
Ne prosipaj mnogo reči, kneže!
Tu najkraći slog i najbolji je -
MORIMIR:
Meni dođe žena nepoznata,
I s jaukom, vriskom, priklinjanjem,
Iska, da joj povratimo sina.
Kakvog sina? Malog Mihaila!
Pogledam je da li nije luda? —
Što me gledaš, nisam sišla s uma...
Onda nisam imala pameti,
Kad rođenu svoju krv prodadoh....
A sada bih i sama želila,
Da mi mozak u glavi usahne,
Da za svoje...
JAKINTA:
Govori na kraće...
Sudu samo golo delo treba...
I dokazi.
MORIMIR:
Na kratko da kažem,
Ona ište malog Mihaila,
I govori, da je dete njeno,
Da ga od nje kraljici odneše,
A kćer ove njojzi donesoše...
(Svi se začudiše).
DRAGILO:
To je strašna tužba, Morimire.
Da li imaš kakovih dokaza?
MORIMIR:
Svi su ovde, pa ih izpitujte.
Moje b’jaše to vam prijaviti,
A vi sada sud’te kako znate.
Žena i dva čoveka budu dovedeni sa leve strane na znak koi jo dala Jakinta.
ŽENA (plačući i jadikujući):
Pravdu! pravdu! visoka gospodo!
Smilujte se na sirotu mater!
Što će tuđ sin svijetloj kraljici?
Njenu ćerku bog k sebi odvede...
Težko po nju, al’ od boga dođe...
Moj sin živi... dajte sina majci...
Valjda ima i za bogca pravde!
DRAGILO:
Kako dođe tvoj sin do kraljice?
ŽENA:
Pitaj ovog... (Pokaže na jednog od one dvoice).
On mi ga odnese!
ČOVEK:
Ja sam onda dvorski sluga bio,
I župan mi Vukan zapovedi,
Da gde nađem kakvo mužko dete,
Koje tijeh tek se rodi dana,
Ali nekom ništa ne kazujem,
Po što mi je svoja mila glava.
Kod ove sam dijete našao,
I županu Vukanu predao...
A on meni žensko dade dete,
Te ga vrnuh ovoj mesto sina,
I dadoh joj bogato uzdarje.
DRAGILO (žestoko):
To nemože niko verovati!
DRUGI OD KNEZOVA (k onom drugom svedoku):
A šta ti znaš?
DV. ŽUPAN:
Na što ga i pitaš?
Nek se ovo, što čusmo, potvrdi,
Pa nam više čuti i netreba.
DRUGI ČOVEK:
Moja žena, sada već pokojna,
Koja dete kod kraljice primi,
Na smrti mi svojoj izpovedi
Da je carsko dete izmenila.
Jakinta (u velikoj tugi):
Sad sudite, svijetla gospodo!
Kakva tuga srdce mi razdire!
Da mi kuća kao druge stoi,
Dala bi ovoj nebrojeno blago,
Pa nek- ćuti, ništa ne govori;
Al’ Mihajlo može ponijeti
Zlatnu krunu vaše domovine,
Zato bez vas ništ’ činit’ ne mogu.
DRAGILO:
A jesu li ti ljudi zakleti?
DV. DUHOVNIK:
Jesu, kneže; ja sam ih zakleo!
DRAGILO (žalostno):
Onda ne znam, šta da govorim.
DV. ŽUPAN:
Tu je jasno ako i žalosgno,
Šta se činit’ i ima i mora.
Naše krune dedovska svetinja
I kraljevske obitelji pravo,
Pa i zemlje sudbina zahteva,
Da ne bude tog kobnog deteta.
Mihailo mora poginuti.
SVI (ćute ganuti).
JAKINTA:
Svi ćutite... dakle pristajete...
DRAGILO:
Oh, sirota, sirota kraljica!
JAKINTA:
Pravo veliš; nesreća kraljica!
Il’ živio, ili poginuo,
Nož u njeno srdce se zabada;
Sin joj danas svakako umire.
Vod'te ove...
Ženu i onu dvoicu odvedu.
JAKINTA:
Sud vam moram na žalost potvrdit'.
Jer drutčije učinit’ neda se
Al’ kad mislim, da kriv ne bijaše,
Nemogu mu krv uzet’ na dušu;
I zato mu ovim život praštam!
No od krune da se opasnost udalji.
(K Dragilu i Grubeši).
I da vaše sačuva se pravo,
Mora svoje oči izgubiti:
To mu izgled na presto uzima.
A život je i bez vida život!
(K pisaru dvorskom).
Jesi l’ ovu napiso presudu...
DV. PISAR (donese joj presudu).
JAKINTA (čita.)
„Veće... na smrt osuđuje, ali...
„Kraljica mu život prašta“....
(U sebi čita dalje).
Sve je dobro.... uprav’ kako beše.
(Podpiše i preda list jsdnom od knezova).
Idi kneže, izvrši presudu.
KNEZ (uzme list i ode).
DRAGILO:
Uh! (zakloni oči rukama.)
JAKINTA (ustane,).
SVI (se podignu)-
JAKINTA (ih odpušta).
Sad možete odlazit’, gospodo!
KNEZOVI (odlaze).
JAKINTA (Dragilu i Grubeši):
Vi ostan’te, da mi svetujete,
Kako ćemo sad utešit’ kralja.
Ko će od vas taj mu glas odneti?
DRAGILO:
Ja nemogu sa tim glasom kralju !
Grubeša (naglo):
Najlakše će biti oboici,
Ako kralju zajedno odemo.
KNEZOVI (su među tim izišli).
JAKINTA:
Neka bude kako se složite,
Tek vas molim da to učinite. (ode).
GRUBEŠA (Dragilu):
Hvala Bogu!
DRAGILO:
Sirota kraljica!
O, da čudne po Bogu prilike!
GRUBEŠA (osvrćući se po dvorani da nema koga, - tiho):
Sve je bajka!
DRAGILO (užasne se):
Ne govori, bolan!
GRUBEŠA:
Izmišljeno, da se smakne dete...
DRAGILO (gledi ga čudno).
GRUBEŠA:
Ne viđe li onu ženturinu,
Kako primi samrtnu presudu?
Da li ciknu?..
DRAGILO:
Na nju i ne pazih...
GRUBEŠA:
Al' ja sam je dobro na um uz’o.
Svi mi više bijasmo dirnuti...
Dajem tlavu, da mu nije mati!
Sad sam možeš lako uviditi,
Da ni za nas tu nije ostanka.
Vrag donese kneza Radoslava,
A ja do sad daleko bih bio.
Nego dobro da se ovako desi.
Sad možemo krenuti se kralju,
Al’ nećemo u Duklju već u Rašku.
MORIMIR (uđe).
DRAGILO (Grubeši):
Hajd’mo da se na put opremimo (pođu).
MORIMIR:
Dajte sablje, gospodo knezovi...
U kraljevo ime zatvaram vas.
DRAGILO (stupi korakom natrag, i metne ruku na sablju).
MORIMIR (otvori vrata, vojnici oružain uđu).
GRUBEŠA (Dragilu):
Zakasnismo....
DRAGILO (Morimiru):
Gde ti je zapovest?
MORIMIR (pokaže mu list).
DRAGILO:
Kraljev podpis... to nisam mislio!
(Dade sablju Morimiru).
GRUBEŠA (preda mu svoju).
VOJNICI (odvedu knezove).
|