Kadzo

Овде можете да упишете нешто о себи, као и називе чланака које сте написали или планирате да напишете. Ово су само савети, тако да можете обрисати ову поруку.

Бранислав Капетановић

• Датум рођења: 04.12.1965
• Место рођења: Краљево
• Место становања: Београд
• Држава: Србија

Мој живот у младалачким данима

Рођен сам у једној скромној породици у којој се водило доста рачуна о васпитању и угледу. Своје васпитање и част дугујем вредним и радним родитељима и својој старијој сестри који су бринули о мени. Као мали бавио сам се спортом и то источњачким вештинама - џудоом и каратеом, у којима сам достигао браон појас. Мој хоби у слободно време је био и шах, где сам као веома млад играо на неколико турнира и за мој узраст сам се одлично носио и са старијима од себе. Играо сам и симултане партије против наших врхунских велемајстора шаха у то време, велемајстора Остојића и Рајковића и обе партије су завршене ремијем. Међутим, моја највећа љубав је био фудбал у коме сам остварио запажене резултате играјући за један локални клуб. Одрастањем свој живот сам преусмерио на своју професију и тако запоставио спортску каријеру.

Рад у војсци

1993. године сам почео да радим у војсци на аеродрому Лађевци код Краљева као деминер, а ужа специјалност су ми биле касетне бомбе. Од почетка активне службе сам радио на уништавању бомби на полигонима за вежбу, мада то што сам радио није ни приближно близу реалним ратним ситуацијама са којима сам се сусретао у каснијем периоду своје каријере. Сазнања везана за начин рада касетних бомби које је користила војска у којој сам радио нису могла да ме квалитетно припреме за надолазеће ратне године. То се показало сасвим тачно током напада НАТО авијације, јер искуства о средствима која сам познавао нису била довољно примењива за рад на деминирању касетних бомби којима је дејствовано широм земље, па је постојала реална могућност неког изненађења.

НАТО кампања на Србију

Током НАТО кампање ангажован сам на чишћењу контаминираних терена у Краљеву, Ужицу, Чачку, Лађевцима, Сјеници, Новом Пазару, Горњем Милановцу, Крагујевцу, Нишу и другим деловима територије. Велики део рата сам провео у Нишу и њега се јако добро сећам јер су у том граду НАТО авиони дејствовали по великом броју цивилних циљева. Одмах након дејства на урбане делове града (болница, пијаца, ужи центар и др.) добијам позив од моје команде да хитно кренем у чишћење неексплодираних касетних бомби.

Рад у Нишу под НАТО бомбама

Дочекао ме је хаос у граду, чуло се веома гласно завијање сирена амбулантних кола која су одвозила велики број рањених цивила у болнице. Најежио сам се од кукњаве људи око мене којима су страдали најмилији, као и безглаво шетање људи по улицама који су и даље били под утицајем свега што се пре неколико минута десило. Поједини су били у шоку не знајући шта да раде у том тешком тренутку по њих и њихове породице. Неки од њих су се и даље крили или лежали по ћошковима у очекивању следећег напада. Већина људи није смела слободно да се креће а камоли да се приближи својим кућама плашећи се да и они не настрадају. У тим тренуцима сам трошио доста времена смирујући народ око себе, објашњавајући им како и на који начин да поступе и уједно концентришући се на посао који сам морао да обавим.

Сећам се да сам током проверавања дворишта и кровова стамбених кућа прошао поред кафеа испред ког је лежала погинула девојка у локви сопствене крви која се и даље сливала, што ме је додатно погодило и узнемирило уз све што сам претходно доживео.

Након што сам очистио тај стамбени део, полицајци који су били уз мене одвели су ме даље до куће где је на уласку у двориште лежала једна старија особа прекривена чаршавом чија се крв разлила по тротоару. У покушају да уђем у двориште нисам могао да је заобиђем док су је пре мене полицајци већ прескочили и нестрпљиво чекали да то и ја урадим. Док сам ја размишљао шта да урадим - да ли да прескачем високу ограду или да прекорачим леш, полицајци су ме већ други пут позвали да дођем до њих, једва сам успео да уз велику језу прескочим леш и уђем у двориште. Страшно лоше сам се осећао тог тренутка и сигуран сам да нико од Вас не може да замисли како ми је било у том тренутку, а што је још горе морао сам да будем максимално сконцентрисан и смирен како би квалитетно обавио посао јер је и најмања грешка могла да буде кобна.

Све то што сам доживео тада у Нишу, уверило ме је какве стравичне последице касетне бомбе имају по недужно цивилно становништво. Искрено говорећи, за то вас нико и никада није могао припремити ни на каквом курсу или војној вежби, јер једно је ситуација кад се гађају војни циљеви и објекти / на шта смо ми огуглали и где смо такве ствари решавали у тишини / док је ово била потпуно другачија и много драматичнија ситуација. И након НАТО интервенције, у војсци сам радио све до мог повређивања 9.11.2000 године...

Моја несрећа на Аеродрому Сјеница

...Тог по мене кобног јутра кренуо сам на задатак са групом инжењера ка аеродрому Дубиње код Сјенице где сам већи део дана проверавао стање објеката који су се налазили тамо.

Пред сам повратак у базу у поподневним сатима пришли су нам војници обавештавајући нас да су пронашли 6 до 7 неексплодираних касетних бомбица. Одмах сам пошао да видим тај део терена и чим сам се уверио да су то стварно касетне, наредио сам војницима да се удаље до склоништа предузимајући све безбедоносне мере да не би неко настрадао. Кад сам видео да су сви на безбедној даљини почео сам са детаљним прегледом тог дела терена, јер је постојала реална опасност да се нека од заосталих бомби не уочи одмах јер је прошло доста времена од НАТО интервенције па је све зарасло у високу траву и жбуње. Управо се то и догодило јер је једна од тих неколико касетних бомбица које сам тражио била скривена у жбуну и када сам почео да разгрћем догодила се страховита експлозија која ме је одбацила неколико метара од места детонације. Био сам ошамућен, сећам се да нисам видео ништа и да су ми уста била пуна земље. Гушио сам се желећи да удахнем ваздух. Успео сам да избацим земљу из уста и почео да дозивам у помоћ војнике. Иако слеп и делимично глув схватио сам шта се десило и како сам настрадао. Војска је одмах дотрчала да ми помогне и пренели су ме до кола. Превезли су ме до најближе амбуланте која је била у месту Сјеница удаљена неколико километара од аеродрома. То је једна мала амбуланта где нема доктора специјалиста за повреде које сам ја имао, као ни операционих сала па су ме ту само превили и дали инекцију против болова. Што хитније су ме пребацили у амбулантна кола која су већ чекала и пошли смо према Ужицу, до којег смо се возили скоро сат и по времена. Док смо путовали осећао сам све више малаксалост јер су повреде које сам задобио приликом експлозије биле веома озбиљне па сам већ помишљао да нећу издржати до болнице што сам и поменуо возачу хитне помоћи, као и медицинској сестри која је била поред мене током целог пута и која се трудила и радила све само да би ме одржала у будном стању док су се по мојој глави мотале црне мисли. Када сам њима двома поменуо да осећам да полако умирем, у колима је настала вриска јер су почели да плачу и да ме обоје моле да останем будан и издржим још мало јер смо били већ близу болнице. То је било последње чега се сећам јер сам услед великог губитка крви пао у кому пред самим уласком у болницу. Због отказивања неких виталних органа, екипа хирурга која ме је спремно дочекала, извршила је реанимацију и уз надљудске напоре успели су да ми спасу живот. Ту су ми извршили операције на сва четри екстремитета па није долазило у обзир да покушају да ми спасу остатке ноге и руке јер је компликована и дуготрајна операција била изузетно ризична и вероватно је не бих преживео. Све операције у Ужицу везане за спасавање мог живота су трајале више сати након чега сам упућен на ВМА у Београд.

Моје лечење на ВМА

На Војно Медицинску Академију смо стигли око поноћи где ме је сачекала екипа еминентних хирурга, па је борба за мој живот настављена одмах по доласку. Операције су трајале целу ноћ, јер су све ране морале поново да се очисте и обраде да не би у тој ситуацији дошло до сепсе коју сигурно у том стању не бих преживео. Током свега што се тада дешавало био сам нон стоп на апаратима за одржавање живота а процене да ћу преживети су биле толико лоше да у то скоро нико није веровао, па чак ни сами доктори. У коми сам био четри дана и сећам се кад сам се пробудио иако још увек ништа нисам видео, чуо сам гласове својих колега које су дошли да ме посете.

Након изласка из кризе моје лечење и опоравак је трајао јос пуне 4 године на Војномедицинској Академији ВМА, где сам имао преко 25 изузетно тешких операција којима су покушали да ме оспособе за живот у смислу спашавања остатака ногу, операције нерава, пресађивања коже, онда бубне опне и остале операције.

Мој опоравак и посете на ВМА

Тај период мог опоравка на ВМА прати велика заинтересованост медија за мој ангажман на деминирању касетних бомбица, чиме су спашени на стотине и хиљаде цивила, као и њихово занимање за мој даљи опоравак. Тренд заинтересованости за мене све се више и више повећавао како се моје стање побољшавало. То није нешто што је медијима својствено. Професионално особље ВМА које је водило рачуна о мом здрављу је било увек у мојој близини без обзира на отежане услове. Стрпљиво су упућивали велики број заинтересованих грађана да ме посете и пруже подршку, јер су се медији веома потрудили да читаву причу што боље презентују јавности. Тако сам хтео - не хтео морао да примам посете од раног јутра до касно увече. Интервјуи за телевизије, разговори са познатим личностима, људи који су чак из иностранства долазили да ме виде и пруже ми подршку, разне организације, па и деца из школа. Школарци су ми приредили нешто незаборавно: написали су и отпевали песму посвећену мени, што је изазвало читаву пометњу на ВМА јер у првом тренутку нису сви знали шта се дешава, а одјекивало је свуда, не само на том спрату већ и у остатку болнице. Био сам дирнут чином тих малишана који су били само пети разред а у мени су видели хероја.

На жалост из тог периода не могу да се сетим баш свега, јер се много тога издешавало, али бих поменуо да су ми у посету долазиле хиљаде њих, ту је било и неколико познатих и популарних естрадних уметника са ових простора који нису дошли због рекламе већ се искрено баве и хуманитарним радом. Њихов разговор са мном је било од велике утехе јер су ми уливали искрену подршку. Једна од неколико ствари којих се из тог времена боље сећам је долазак групе свештеника из манастира Хиландар са Свете Горе, као и долазак представника једне цркве из далеке Канаде. Они који су чули за мене посредством медија а нису били у ситуацији да дођу и да ме виде, слали су ми писма подршке којих је било на хиљаде. Писма су била из свих крајева света, међу којима је било и писама из амбасада јер су и оне очигледно са великом пажњом пратиле све што се мени дешавало.

Мој излазак са ВМА и усељење у стан

Опоравак на ВМА је трајао четири године, а био је подељен на сегменте. Након 2 године све ране су ми зарасле и практично је тада моје лечење могло да буде завршено, али то се није десило. Доктори су обзиром на моју ситуацију посветили пажњу и водили рачуна о мом повратку у друштво и уклапању у нормалан живот док би ме у многим другим установама вероватно отпустили из болнице, што би се скоро сасвим сигурно (а то сам закључио доста касније) завршило кобно по мене. Зашто ово кажем, објаснићу у следећим редовима.

Након пуне две године доктори су одлучили да ме пусте први пут кући, одобрено ми је да сваке друге недеље одлазим у стан који сам управо тада стицајем околности добио као војно лице од војске. Први одлазак у стан је за мене било врло трауматично и емотивно поражавајуће искуство, јер је понашање људи према особама са посебним потребама веома лоше. У смислу не обраћања пажње на такве особе, незаинтересованости да помогну или простог игнорисања, што се мени баш све тада догодило. Након што сам се сместио у стан, изашао сам напоље у колицима да бих покушао да упознам крај који ми је био потпуно непознат, а обзиром да ћу ту живети желео сам да сазнам где је најближа продавница и сл. Сусрео сам једног пролазника и питао где има нека продавница, а он се само окренуо и наставио даље иако ме је сасвим сигурно чуо. Помислио сам да сам ја нешто погрешио, а да се он замислио и одлутао у мислима па да ме није ни чуо. Ускоро је наишао следећи пролазник али ми се десило исто. Већ ми је постало тешко, али кад ми се то десило и са трећим пролазником, био сам се разбеснео размишљајући да ли сам шугав па сви беже и окрећу главу од мене. Ипак успео сам да пронађем продавницу иако ми тада већ није било ни до чега, већ сам само желео да знам где је да бих могао сутра ту да купим хлеб и да проверим да ли ћу ту моћи да приђем колицима, јер је ретко где у нашој земљи било прилаза за колица, чак и испред државних установа.

Обесхрабрен настављам обилазак краја где проналазим једну малу пијацу са неколико тезги. Одлучим да купим нешто и тако приђем и запитам продавца који је ту радио колико кошта воће, на шта се он није ни осврнуо, није ме ни погледао већ је скоро преко мене почео да услужује купце иза мене. Стрпљиво сам сачекао мислећи да су они пре мене дошли, мада их нисам видео, али када ме је заобишао и други пут, схватио сам да се оно што сам већ доживео понавља. Осећао сам се јадно и бедно схвативши да ја ту немам шта да тражим, окрећем колица запутивши се кући са сузама у очима. Тако је изгледао мој први излазак у свет.

У тим тренуцима ми је било веома тешко јер нисам могао да схватим да постоје такве особе које као да су се правиле да не постојим. Викенд је прошао, а ја се враћам покуњен на ВМА. Тамо ме на моју велику срећу дочекује потпуно другачија атмосфера. Љубазно особље ме дочекује и односи се према мени са највећим поштовањем, што ми је веома брзо повратило вољу за животом и самопоуздање. Оно што је најбитније, тамо смо сви били једнаки, а за мене и све са којима сам тамо лежао то је било пресудно, јер није било никаквих разлика које су очигледно биле присутне у спољашњем свету и које су могле да доведу до великих траума. Кад кажем “траума” мислим на то да нас ретко овако повређене прихватају равноправно што углавном значи тешку интеграцију у друштво и заједницу. Многи са којима сам се, лежећи на ВМА скоро 3 године, спријатељио били су ми подршка као и ја њима. Бодрили смо једни друге да издржимо и будемо истрајни у овој борби јер смо сви имали исте проблеме. Моји изласци сваки други викенд су постали редовни, али и трауме које сам доживљавао изнова и изнова, јер скоро нико не обраћа довољно пажње на нас који смо хендикепирани, што успорава наше оздрављење и повратак у нормалан зивот. То привикавање на живот ван болнице је потрајало скоро две године након чега су доктори закључили да сам довољно спреман за самосталан зивот.

Желим да истакнем нешто што сматрам изузетно важним, а што је везано за моје лечење. Сматрам да смо сви правилно лечени и усмеравани од врхунских стручњака што нам је помогло да лакше поднесемо ту иначе веома тешку и трауматичну, барем за нас тешко повређене инвалиде, интеграцију у друштво. То је изузетно битно, јер да није било тога број оних који би се отуђили, повукли у себе или чак извршили самоубиство, би био драстично већи што се дешава у великом броју земаља које немају овако карактеристичан начин приступања решавању проблема. Особе које су повређене као ја то тешко подносе, повлаче се у себе, а без оваквог приступа постепеном и релативно дужем решавању проблема такве особе би било изузетно тешко укључити у друштво. Из тог разлога сам веома захвалан свима који су учествовали у мом лечењу због правилног и истрајног усмеравања чиме су ми помогли да могу да се осамосталим и кренем сасвим новим путем у свом животу.

Моје навикавање на нови живот и почетак хуманитарног рада

Након што се завршило моје лечење, отпуштен сам из болнице у октобру 2004. године након чега ми у наредних годину, две изузетно много помажу моји најближи. На жалост у том тренутку ми није могао помоћи мој отац због чега изузетно жалим, јер је у међувремену због свега што се мени догодило преминуо. Његову смрт схватам веома лично и сматрам се одговорним јер да се нисам бавио тим послом можда би и данас био жив и уживао са унуцима. Долази крај 2005. године када решавам да се колико год је могуће осамосталим јер нисам могао више да дозволим да стално неко од мојих најближих увек мора да буде ту да би ми помогао. Знам да је то на њих утицало изузетно много и тиме сам уједно и њима хтео да омогућим нормалан живот. Познавајући себе као некога ко не одустаје лако, знао сам да ће бити тешко али да ћу успети.

Од тада па на даље иако теже, живео сам слободније и доста опуштеније јер сам већ упознао околину уз дружење са онима који нису имали предрасуда. Осим са њима, истовремено сам све више ступао у контакт и са друштвом које сам упознао лежећи у болници уз наравно свакодневно упознавање нових особа. Како је време пролазило и околина се све више навикавала на мене па сам све мање проблема имао у крају где сам живео. Оно што је за све тешке ситуације у животу потребно је – време, па је тако и заједница где живим почела да ме прихвата и да се опходи према мени као и према свима другима.

Једног преподнева ми је зазвонио телефон. Са друге стране сам чуо леп женски глас особе која је рекла да се зове Јелена Вићентић и да ради за невладину организацију Норвешка Народна Помоћ. Желела је да са мном разговара о мом учешћу у акцији за забрану касетних бомби, тј. о пројекту који је покренула Норвешка влада и неким будућим дешавањима у вези тога. У том разговору ме је изненадила питањем везаним за моје учешће у филму чији је назив „Жуте убице“ а који је требало да прикаже и опише свету страдања цивила и дешавања у Нишу, чији сам и сам актер био. Њена идеја је била, обзиром на све што сам преживео, да ме укључи у овај пројекат, мада сам ја у почетку био неповерљив јер сам имао одређено негативно мишљење о невладиним организацијама па је то наше преговарање потрајало дуже услед чега сам ја полако стекао поверење у њу и њен рад. Након што смо се видели, пристао сам да учествујем и у стварању филма, као и да учествујем у том будућем пројекту за забрану касетних бомби које сам мрзео изнад свега, јер су ме као и много других људи широм света довеле у ситуацију у којој сам сад.

Филм “Жуте Убице” у ком сам и ја учествовао, је финансиран од стране хуманитарне организације Норвешка Народна Помоћ, а омогућено је свим учесницима филма да испричају своју причу о страдању. Вођено је рачуна да прича на сасвим примерен начин укаже на погубне последице које касетне бомбе имају на цивилно становништво а нарочито децу.

Исти филм је пуштан на већем броју међународних конференција. Резултат који се желео постићи тиме, је да се присутним Министрима укаже на то колико су касетне бомбе непрецизно и неселективно оружје које не само да делује на великој површини, већ има и неселективно дејство не погађајући само војне циљеве па се у 95% ситуација догађа да жртве буду цивили а од тога су једна трећина деца. То доводи до тога да велики проценат (10-30%) неексплодираних касетних бомбица остане јако дуго активан доводећи до тога да тако засута територија вреба своје жртве током дужег низа година након завршених војних операција. Битно је напоменути веома важну чињеницу да тако активне бомбице вребају своје жртве чак и после 30 година, као што се то дешава и дан данас у Вијетнаму и Лаосу. То нас наводи до закључка да су војне жртве свега неколико процената, што треба свима да укаже какве стравичне последице касетне бомбе имају на цивилно становништво.

Желим да Вам кажем нешто и о свом досадашњем раду на пројекту забране касетних бомби. Активно сам се укључио у исти од прве конференције у Ослу, фебруара 2007 године, што је било моје прво учешће на некој међународној конференцији. Надам се да сам својим радом у војсци уништавајући касетне бомбе спасао на хиљаде будућих цивилних жртава, а ово што данас радим на забрани касетних бомби је један вид наставка те борбе само на другачији начин.

Велика ми је жеља и трудићу се колико год могу да се широм света забрани ово монструозно оружје и уништимо све залихе истог. Остатак свог живота посветићу тој борби која ће надам се довести до спашавања великог броја деце и цивила који би могли да настрадају у неком будућем конфликту од овог оружја. Верујем да више нико и никад неће користити то оружје које се показало као једно од најмонструознијих оружја данашњице!