Kadzo

Ovde možete da upišete nešto o sebi, kao i nazive članaka koje ste napisali ili planirate da napišete. Ovo su samo saveti, tako da možete obrisati ovu poruku.

Branislav Kapetanović

• Datum rođenja: 04.12.1965
• Mesto rođenja: Kraljevo
• Mesto stanovanja: Beograd
• Država: Srbija

Moj život u mladalačkim danima

Rođen sam u jednoj skromnoj porodici u kojoj se vodilo dosta računa o vaspitanju i ugledu. Svoje vaspitanje i čast dugujem vrednim i radnim roditeljima i svojoj starijoj sestri koji su brinuli o meni. Kao mali bavio sam se sportom i to istočnjačkim veštinama - džudoom i karateom, u kojima sam dostigao braon pojas. Moj hobi u slobodno vreme je bio i šah, gde sam kao veoma mlad igrao na nekoliko turnira i za moj uzrast sam se odlično nosio i sa starijima od sebe. Igrao sam i simultane partije protiv naših vrhunskih velemajstora šaha u to vreme, velemajstora Ostojića i Rajkovića i obe partije su završene remijem. Međutim, moja najveća ljubav je bio fudbal u kome sam ostvario zapažene rezultate igrajući za jedan lokalni klub. Odrastanjem svoj život sam preusmerio na svoju profesiju i tako zapostavio sportsku karijeru.

Rad u vojsci

1993. godine sam počeo da radim u vojsci na aerodromu Lađevci kod Kraljeva kao deminer, a uža specijalnost su mi bile kasetne bombe. Od početka aktivne službe sam radio na uništavanju bombi na poligonima za vežbu, mada to što sam radio nije ni približno blizu realnim ratnim situacijama sa kojima sam se susretao u kasnijem periodu svoje karijere. Saznanja vezana za način rada kasetnih bombi koje je koristila vojska u kojoj sam radio nisu mogla da me kvalitetno pripreme za nadolazeće ratne godine. To se pokazalo sasvim tačno tokom napada NATO avijacije, jer iskustva o sredstvima koja sam poznavao nisu bila dovoljno primenjiva za rad na deminiranju kasetnih bombi kojima je dejstvovano širom zemlje, pa je postojala realna mogućnost nekog iznenađenja.

NATO kampanja na Srbiju

Tokom NATO kampanje angažovan sam na čišćenju kontaminiranih terena u Kraljevu, Užicu, Čačku, Lađevcima, Sjenici, Novom Pazaru, Gornjem Milanovcu, Kragujevcu, Nišu i drugim delovima teritorije. Veliki deo rata sam proveo u Nišu i njega se jako dobro sećam jer su u tom gradu NATO avioni dejstvovali po velikom broju civilnih ciljeva. Odmah nakon dejstva na urbane delove grada (bolnica, pijaca, uži centar i dr.) dobijam poziv od moje komande da hitno krenem u čišćenje neeksplodiranih kasetnih bombi.

Rad u Nišu pod NATO bombama

Dočekao me je haos u gradu, čulo se veoma glasno zavijanje sirena ambulantnih kola koja su odvozila veliki broj ranjenih civila u bolnice. Naježio sam se od kuknjave ljudi oko mene kojima su stradali najmiliji, kao i bezglavo šetanje ljudi po ulicama koji su i dalje bili pod uticajem svega što se pre nekoliko minuta desilo. Pojedini su bili u šoku ne znajući šta da rade u tom teškom trenutku po njih i njihove porodice. Neki od njih su se i dalje krili ili ležali po ćoškovima u očekivanju sledećeg napada. Većina ljudi nije smela slobodno da se kreće a kamoli da se približi svojim kućama plašeći se da i oni ne nastradaju. U tim trenucima sam trošio dosta vremena smirujući narod oko sebe, objašnjavajući im kako i na koji način da postupe i ujedno koncentrišući se na posao koji sam morao da obavim.

Sećam se da sam tokom proveravanja dvorišta i krovova stambenih kuća prošao pored kafea ispred kog je ležala poginula devojka u lokvi sopstvene krvi koja se i dalje slivala, što me je dodatno pogodilo i uznemirilo uz sve što sam prethodno doživeo.

Nakon što sam očistio taj stambeni deo, policajci koji su bili uz mene odveli su me dalje do kuće gde je na ulasku u dvorište ležala jedna starija osoba prekrivena čaršavom čija se krv razlila po trotoaru. U pokušaju da uđem u dvorište nisam mogao da je zaobiđem dok su je pre mene policajci već preskočili i nestrpljivo čekali da to i ja uradim. Dok sam ja razmišljao šta da uradim - da li da preskačem visoku ogradu ili da prekoračim leš, policajci su me već drugi put pozvali da dođem do njih, jedva sam uspeo da uz veliku jezu preskočim leš i uđem u dvorište. Strašno loše sam se osećao tog trenutka i siguran sam da niko od Vas ne može da zamisli kako mi je bilo u tom trenutku, a što je još gore morao sam da budem maksimalno skoncentrisan i smiren kako bi kvalitetno obavio posao jer je i najmanja greška mogla da bude kobna.

Sve to što sam doživeo tada u Nišu, uverilo me je kakve stravične posledice kasetne bombe imaju po nedužno civilno stanovništvo. Iskreno govoreći, za to vas niko i nikada nije mogao pripremiti ni na kakvom kursu ili vojnoj vežbi, jer jedno je situacija kad se gađaju vojni ciljevi i objekti / na šta smo mi oguglali i gde smo takve stvari rešavali u tišini / dok je ovo bila potpuno drugačija i mnogo dramatičnija situacija. I nakon NATO intervencije, u vojsci sam radio sve do mog povređivanja 9.11.2000 godine...

Moja nesreća na Aerodromu Sjenica

...Tog po mene kobnog jutra krenuo sam na zadatak sa grupom inženjera ka aerodromu Dubinje kod Sjenice gde sam veći deo dana proveravao stanje objekata koji su se nalazili tamo.

Pred sam povratak u bazu u popodnevnim satima prišli su nam vojnici obaveštavajući nas da su pronašli 6 do 7 neeksplodiranih kasetnih bombica. Odmah sam pošao da vidim taj deo terena i čim sam se uverio da su to stvarno kasetne, naredio sam vojnicima da se udalje do skloništa preduzimajući sve bezbedonosne mere da ne bi neko nastradao. Kad sam video da su svi na bezbednoj daljini počeo sam sa detaljnim pregledom tog dela terena, jer je postojala realna opasnost da se neka od zaostalih bombi ne uoči odmah jer je prošlo dosta vremena od NATO intervencije pa je sve zaraslo u visoku travu i žbunje. Upravo se to i dogodilo jer je jedna od tih nekoliko kasetnih bombica koje sam tražio bila skrivena u žbunu i kada sam počeo da razgrćem dogodila se strahovita eksplozija koja me je odbacila nekoliko metara od mesta detonacije. Bio sam ošamućen, sećam se da nisam video ništa i da su mi usta bila puna zemlje. Gušio sam se želeći da udahnem vazduh. Uspeo sam da izbacim zemlju iz usta i počeo da dozivam u pomoć vojnike. Iako slep i delimično gluv shvatio sam šta se desilo i kako sam nastradao. Vojska je odmah dotrčala da mi pomogne i preneli su me do kola. Prevezli su me do najbliže ambulante koja je bila u mestu Sjenica udaljena nekoliko kilometara od aerodroma. To je jedna mala ambulanta gde nema doktora specijalista za povrede koje sam ja imao, kao ni operacionih sala pa su me tu samo previli i dali inekciju protiv bolova. Što hitnije su me prebacili u ambulantna kola koja su već čekala i pošli smo prema Užicu, do kojeg smo se vozili skoro sat i po vremena. Dok smo putovali osećao sam sve više malaksalost jer su povrede koje sam zadobio prilikom eksplozije bile veoma ozbiljne pa sam već pomišljao da neću izdržati do bolnice što sam i pomenuo vozaču hitne pomoći, kao i medicinskoj sestri koja je bila pored mene tokom celog puta i koja se trudila i radila sve samo da bi me održala u budnom stanju dok su se po mojoj glavi motale crne misli. Kada sam njima dvoma pomenuo da osećam da polako umirem, u kolima je nastala vriska jer su počeli da plaču i da me oboje mole da ostanem budan i izdržim još malo jer smo bili već blizu bolnice. To je bilo poslednje čega se sećam jer sam usled velikog gubitka krvi pao u komu pred samim ulaskom u bolnicu. Zbog otkazivanja nekih vitalnih organa, ekipa hirurga koja me je spremno dočekala, izvršila je reanimaciju i uz nadljudske napore uspeli su da mi spasu život. Tu su mi izvršili operacije na sva četri ekstremiteta pa nije dolazilo u obzir da pokušaju da mi spasu ostatke noge i ruke jer je komplikovana i dugotrajna operacija bila izuzetno rizična i verovatno je ne bih preživeo. Sve operacije u Užicu vezane za spasavanje mog života su trajale više sati nakon čega sam upućen na VMA u Beograd.

Moje lečenje na VMA

Na Vojno Medicinsku Akademiju smo stigli oko ponoći gde me je sačekala ekipa eminentnih hirurga, pa je borba za moj život nastavljena odmah po dolasku. Operacije su trajale celu noć, jer su sve rane morale ponovo da se očiste i obrade da ne bi u toj situaciji došlo do sepse koju sigurno u tom stanju ne bih preživeo. Tokom svega što se tada dešavalo bio sam non stop na aparatima za održavanje života a procene da ću preživeti su bile toliko loše da u to skoro niko nije verovao, pa čak ni sami doktori. U komi sam bio četri dana i sećam se kad sam se probudio iako još uvek ništa nisam video, čuo sam glasove svojih kolega koje su došli da me posete.

Nakon izlaska iz krize moje lečenje i oporavak je trajao jos pune 4 godine na Vojnomedicinskoj Akademiji VMA, gde sam imao preko 25 izuzetno teških operacija kojima su pokušali da me osposobe za život u smislu spašavanja ostataka nogu, operacije nerava, presađivanja kože, onda bubne opne i ostale operacije.

Moj oporavak i posete na VMA

Taj period mog oporavka na VMA prati velika zainteresovanost medija za moj angažman na deminiranju kasetnih bombica, čime su spašeni na stotine i hiljade civila, kao i njihovo zanimanje za moj dalji oporavak. Trend zainteresovanosti za mene sve se više i više povećavao kako se moje stanje poboljšavalo. To nije nešto što je medijima svojstveno. Profesionalno osoblje VMA koje je vodilo računa o mom zdravlju je bilo uvek u mojoj blizini bez obzira na otežane uslove. Strpljivo su upućivali veliki broj zainteresovanih građana da me posete i pruže podršku, jer su se mediji veoma potrudili da čitavu priču što bolje prezentuju javnosti. Tako sam hteo - ne hteo morao da primam posete od ranog jutra do kasno uveče. Intervjui za televizije, razgovori sa poznatim ličnostima, ljudi koji su čak iz inostranstva dolazili da me vide i pruže mi podršku, razne organizacije, pa i deca iz škola. Školarci su mi priredili nešto nezaboravno: napisali su i otpevali pesmu posvećenu meni, što je izazvalo čitavu pometnju na VMA jer u prvom trenutku nisu svi znali šta se dešava, a odjekivalo je svuda, ne samo na tom spratu već i u ostatku bolnice. Bio sam dirnut činom tih mališana koji su bili samo peti razred a u meni su videli heroja.

Na žalost iz tog perioda ne mogu da se setim baš svega, jer se mnogo toga izdešavalo, ali bih pomenuo da su mi u posetu dolazile hiljade njih, tu je bilo i nekoliko poznatih i popularnih estradnih umetnika sa ovih prostora koji nisu došli zbog reklame već se iskreno bave i humanitarnim radom. Njihov razgovor sa mnom je bilo od velike utehe jer su mi ulivali iskrenu podršku. Jedna od nekoliko stvari kojih se iz tog vremena bolje sećam je dolazak grupe sveštenika iz manastira Hilandar sa Svete Gore, kao i dolazak predstavnika jedne crkve iz daleke Kanade. Oni koji su čuli za mene posredstvom medija a nisu bili u situaciji da dođu i da me vide, slali su mi pisma podrške kojih je bilo na hiljade. Pisma su bila iz svih krajeva sveta, među kojima je bilo i pisama iz ambasada jer su i one očigledno sa velikom pažnjom pratile sve što se meni dešavalo.

Moj izlazak sa VMA i useljenje u stan

Oporavak na VMA je trajao četiri godine, a bio je podeljen na segmente. Nakon 2 godine sve rane su mi zarasle i praktično je tada moje lečenje moglo da bude završeno, ali to se nije desilo. Doktori su obzirom na moju situaciju posvetili pažnju i vodili računa o mom povratku u društvo i uklapanju u normalan život dok bi me u mnogim drugim ustanovama verovatno otpustili iz bolnice, što bi se skoro sasvim sigurno (a to sam zaključio dosta kasnije) završilo kobno po mene. Zašto ovo kažem, objasniću u sledećim redovima.

Nakon pune dve godine doktori su odlučili da me puste prvi put kući, odobreno mi je da svake druge nedelje odlazim u stan koji sam upravo tada sticajem okolnosti dobio kao vojno lice od vojske. Prvi odlazak u stan je za mene bilo vrlo traumatično i emotivno poražavajuće iskustvo, jer je ponašanje ljudi prema osobama sa posebnim potrebama veoma loše. U smislu ne obraćanja pažnje na takve osobe, nezainteresovanosti da pomognu ili prostog ignorisanja, što se meni baš sve tada dogodilo. Nakon što sam se smestio u stan, izašao sam napolje u kolicima da bih pokušao da upoznam kraj koji mi je bio potpuno nepoznat, a obzirom da ću tu živeti želeo sam da saznam gde je najbliža prodavnica i sl. Susreo sam jednog prolaznika i pitao gde ima neka prodavnica, a on se samo okrenuo i nastavio dalje iako me je sasvim sigurno čuo. Pomislio sam da sam ja nešto pogrešio, a da se on zamislio i odlutao u mislima pa da me nije ni čuo. Uskoro je naišao sledeći prolaznik ali mi se desilo isto. Već mi je postalo teško, ali kad mi se to desilo i sa trećim prolaznikom, bio sam se razbesneo razmišljajući da li sam šugav pa svi beže i okreću glavu od mene. Ipak uspeo sam da pronađem prodavnicu iako mi tada već nije bilo ni do čega, već sam samo želeo da znam gde je da bih mogao sutra tu da kupim hleb i da proverim da li ću tu moći da priđem kolicima, jer je retko gde u našoj zemlji bilo prilaza za kolica, čak i ispred državnih ustanova.

Obeshrabren nastavljam obilazak kraja gde pronalazim jednu malu pijacu sa nekoliko tezgi. Odlučim da kupim nešto i tako priđem i zapitam prodavca koji je tu radio koliko košta voće, na šta se on nije ni osvrnuo, nije me ni pogledao već je skoro preko mene počeo da uslužuje kupce iza mene. Strpljivo sam sačekao misleći da su oni pre mene došli, mada ih nisam video, ali kada me je zaobišao i drugi put, shvatio sam da se ono što sam već doživeo ponavlja. Osećao sam se jadno i bedno shvativši da ja tu nemam šta da tražim, okrećem kolica zaputivši se kući sa suzama u očima. Tako je izgledao moj prvi izlazak u svet.

U tim trenucima mi je bilo veoma teško jer nisam mogao da shvatim da postoje takve osobe koje kao da su se pravile da ne postojim. Vikend je prošao, a ja se vraćam pokunjen na VMA. Tamo me na moju veliku sreću dočekuje potpuno drugačija atmosfera. Ljubazno osoblje me dočekuje i odnosi se prema meni sa najvećim poštovanjem, što mi je veoma brzo povratilo volju za životom i samopouzdanje. Ono što je najbitnije, tamo smo svi bili jednaki, a za mene i sve sa kojima sam tamo ležao to je bilo presudno, jer nije bilo nikakvih razlika koje su očigledno bile prisutne u spoljašnjem svetu i koje su mogle da dovedu do velikih trauma. Kad kažem “trauma” mislim na to da nas retko ovako povređene prihvataju ravnopravno što uglavnom znači tešku integraciju u društvo i zajednicu. Mnogi sa kojima sam se, ležeći na VMA skoro 3 godine, sprijateljio bili su mi podrška kao i ja njima. Bodrili smo jedni druge da izdržimo i budemo istrajni u ovoj borbi jer smo svi imali iste probleme. Moji izlasci svaki drugi vikend su postali redovni, ali i traume koje sam doživljavao iznova i iznova, jer skoro niko ne obraća dovoljno pažnje na nas koji smo hendikepirani, što usporava naše ozdravljenje i povratak u normalan zivot. To privikavanje na život van bolnice je potrajalo skoro dve godine nakon čega su doktori zaključili da sam dovoljno spreman za samostalan zivot.

Želim da istaknem nešto što smatram izuzetno važnim, a što je vezano za moje lečenje. Smatram da smo svi pravilno lečeni i usmeravani od vrhunskih stručnjaka što nam je pomoglo da lakše podnesemo tu inače veoma tešku i traumatičnu, barem za nas teško povređene invalide, integraciju u društvo. To je izuzetno bitno, jer da nije bilo toga broj onih koji bi se otuđili, povukli u sebe ili čak izvršili samoubistvo, bi bio drastično veći što se dešava u velikom broju zemalja koje nemaju ovako karakterističan način pristupanja rešavanju problema. Osobe koje su povređene kao ja to teško podnose, povlače se u sebe, a bez ovakvog pristupa postepenom i relativno dužem rešavanju problema takve osobe bi bilo izuzetno teško uključiti u društvo. Iz tog razloga sam veoma zahvalan svima koji su učestvovali u mom lečenju zbog pravilnog i istrajnog usmeravanja čime su mi pomogli da mogu da se osamostalim i krenem sasvim novim putem u svom životu.

Moje navikavanje na novi život i početak humanitarnog rada

Nakon što se završilo moje lečenje, otpušten sam iz bolnice u oktobru 2004. godine nakon čega mi u narednih godinu, dve izuzetno mnogo pomažu moji najbliži. Na žalost u tom trenutku mi nije mogao pomoći moj otac zbog čega izuzetno žalim, jer je u međuvremenu zbog svega što se meni dogodilo preminuo. Njegovu smrt shvatam veoma lično i smatram se odgovornim jer da se nisam bavio tim poslom možda bi i danas bio živ i uživao sa unucima. Dolazi kraj 2005. godine kada rešavam da se koliko god je moguće osamostalim jer nisam mogao više da dozvolim da stalno neko od mojih najbližih uvek mora da bude tu da bi mi pomogao. Znam da je to na njih uticalo izuzetno mnogo i time sam ujedno i njima hteo da omogućim normalan život. Poznavajući sebe kao nekoga ko ne odustaje lako, znao sam da će biti teško ali da ću uspeti.

Od tada pa na dalje iako teže, živeo sam slobodnije i dosta opuštenije jer sam već upoznao okolinu uz druženje sa onima koji nisu imali predrasuda. Osim sa njima, istovremeno sam sve više stupao u kontakt i sa društvom koje sam upoznao ležeći u bolnici uz naravno svakodnevno upoznavanje novih osoba. Kako je vreme prolazilo i okolina se sve više navikavala na mene pa sam sve manje problema imao u kraju gde sam živeo. Ono što je za sve teške situacije u životu potrebno je – vreme, pa je tako i zajednica gde živim počela da me prihvata i da se ophodi prema meni kao i prema svima drugima.

Jednog prepodneva mi je zazvonio telefon. Sa druge strane sam čuo lep ženski glas osobe koja je rekla da se zove Jelena Vićentić i da radi za nevladinu organizaciju Norveška Narodna Pomoć. Želela je da sa mnom razgovara o mom učešću u akciji za zabranu kasetnih bombi, tj. o projektu koji je pokrenula Norveška vlada i nekim budućim dešavanjima u vezi toga. U tom razgovoru me je iznenadila pitanjem vezanim za moje učešće u filmu čiji je naziv „Žute ubice“ a koji je trebalo da prikaže i opiše svetu stradanja civila i dešavanja u Nišu, čiji sam i sam akter bio. Njena ideja je bila, obzirom na sve što sam preživeo, da me uključi u ovaj projekat, mada sam ja u početku bio nepoverljiv jer sam imao određeno negativno mišljenje o nevladinim organizacijama pa je to naše pregovaranje potrajalo duže usled čega sam ja polako stekao poverenje u nju i njen rad. Nakon što smo se videli, pristao sam da učestvujem i u stvaranju filma, kao i da učestvujem u tom budućem projektu za zabranu kasetnih bombi koje sam mrzeo iznad svega, jer su me kao i mnogo drugih ljudi širom sveta dovele u situaciju u kojoj sam sad.

Film “Žute Ubice” u kom sam i ja učestvovao, je finansiran od strane humanitarne organizacije Norveška Narodna Pomoć, a omogućeno je svim učesnicima filma da ispričaju svoju priču o stradanju. Vođeno je računa da priča na sasvim primeren način ukaže na pogubne posledice koje kasetne bombe imaju na civilno stanovništvo a naročito decu.

Isti film je puštan na većem broju međunarodnih konferencija. Rezultat koji se želeo postići time, je da se prisutnim Ministrima ukaže na to koliko su kasetne bombe neprecizno i neselektivno oružje koje ne samo da deluje na velikoj površini, već ima i neselektivno dejstvo ne pogađajući samo vojne ciljeve pa se u 95% situacija događa da žrtve budu civili a od toga su jedna trećina deca. To dovodi do toga da veliki procenat (10-30%) neeksplodiranih kasetnih bombica ostane jako dugo aktivan dovodeći do toga da tako zasuta teritorija vreba svoje žrtve tokom dužeg niza godina nakon završenih vojnih operacija. Bitno je napomenuti veoma važnu činjenicu da tako aktivne bombice vrebaju svoje žrtve čak i posle 30 godina, kao što se to dešava i dan danas u Vijetnamu i Laosu. To nas navodi do zaključka da su vojne žrtve svega nekoliko procenata, što treba svima da ukaže kakve stravične posledice kasetne bombe imaju na civilno stanovništvo.

Želim da Vam kažem nešto i o svom dosadašnjem radu na projektu zabrane kasetnih bombi. Aktivno sam se uključio u isti od prve konferencije u Oslu, februara 2007 godine, što je bilo moje prvo učešće na nekoj međunarodnoj konferenciji. Nadam se da sam svojim radom u vojsci uništavajući kasetne bombe spasao na hiljade budućih civilnih žrtava, a ovo što danas radim na zabrani kasetnih bombi je jedan vid nastavka te borbe samo na drugačiji način.

Velika mi je želja i trudiću se koliko god mogu da se širom sveta zabrani ovo monstruozno oružje i uništimo sve zalihe istog. Ostatak svog života posvetiću toj borbi koja će nadam se dovesti do spašavanja velikog broja dece i civila koji bi mogli da nastradaju u nekom budućem konfliktu od ovog oružja. Verujem da više niko i nikad neće koristiti to oružje koje se pokazalo kao jedno od najmonstruoznijih oružja današnjice!