Историја српскога народа (С. Станојевић) 15
Подебљан текст
| ←< поговор I | ИСТОРИЈА СРПСКОГА НАРОДА Писац: Станоје Станојевић |
>→ |
Прво издање моје Историје било је лоше среће. Дело је изашло из штампе у један, политички врло незгодан, моменат, кад властима у суседној монархији није могло бити по вољи, да овака књига уђе у већој количини у публику. Тај политички моменат био је пресудан за забрану и осуду књиге.
Моја Историја међутим нема никакве везе са политиком, нити она има икакве политичке тенденције; она је писана са дубоком жељом, да се у њој каже у сваком погледу истина, само истина и цела истина. Историк кад пише мора потиснути све тежње и жеље, све симпатије и антипатије и служити само једном идеалу, вечитом и непроменљивом, мора служити само истини. Можда су моја спрема и мој таленат недовољни да се приближим том идеалу, али је моја жеља увек била да га постигнем. Мени је међутим мило што могу констатовати, да ми ни у једној, ни неповољној, оцени није пребачено, да нисам био објективан.
Иначе критичари, готово сви, нису разумели, или нису хтели разумети моју књигу.
Ја сам у Поговору првом издању искрено и отворено признао, да сам уверен да дело има доста недостатака. Већину тих недостатака ја сâм и сам осећао. Али, према садашњем стању наше историске науке и, наравно, према мојим способностима, ја сам дао што сам могао дати. Увек сам био далеко од тога да афектирам лажну скромност, али исто тако далеко и од тога да ударам патент на своју памет. У овом случају мени је лако бити објективан, јер сматрам, да је ова Историја, према задатку који има да изврши, опште дело, и да сви који могу треба искрено да допринесу да ова књига буде што боља. Ја сам већ у Поговору првом издању истакао, којим писцима сам се послужио и ко ми је у раду помогао. Мени би било врло мило да сам у овом издању могао поменути још више њих, који су учинили да ово дело буде боље. Ја бих волео и неповољну оцену, ако би само писцу њеном стало до ствари и до тога да наша публика добије што боље дело ове врсте.
На жалост, правих је оцена на прво издање моје Историје било врло мало, готово никако. А већина од оних који су писали о мојој књизи, нису разумели, или нису хтели разумети, ни Саму књигу, ни Поговор. Ја сам истина у Поговору сувише сумарно поменуо своје принципе и свој начин рада, али је ипак сваки онај, који није имао злу вољу према мени или према књизи, могао тачно схватити што му је требало.
Ја сам у Поговору првом издању истакао, да је у мојој Историји „приказана прошлост нашега народа на новој основи, сасвим друкче него што је то до сада чињено“. Ко је прочитао ма коју Историју српскога народа, од Рајића па на даље, и моју Историју, може се о томе уверити. Пре свега у мојој је књизи потпуно нова подела. Нигде до сада српска историја није на оволико одељака и на ове одељке подељена. Читаве главе су овде схваћене и приказане сасвим оригинално; како то још нигде није учињено. Нигде још није, колико ја знам, н. п. IX и X век назван добом првих српских држава, нигде XII век добом борбе о превласт између Зете и Рашке. У мојој је књизи у опште први пут XII век тако карактерисан, схваћен и приказан. Нигде још није, колико је мени познато, XIV век карактерисан као доба српске превласти на Балкану, нити је XIX век означен као доба културног и политичког препорођаја и културног јединства српског.
Цела подела српске историје извршена је код мене не по догађајима у појединим областима, него по догађајима који су тангирали судбину целога народа, или бар већег и знатнијег дела његовог. Треба поредити све досадашње поделе у свима досадашњим српским историјама, па ће се видети велика разлика између моје поделе и поделе других историка.
Целокупно схватање наше прошлости друкче је у мојој Историји, но ма у којој другој. Ко не би жалио труда да пореди, како су приказани поједини перијоди наше прошлости код мене и код других историка, он би нашао врло велику разлику у многом погледу; често би представа, која се о појединим личностима, догађајима и перијодима добије из ма које друге српске историје, била сасвим разна од оне, која се добија из моје књиге. Треба прочитати н. п. Историју Г. М. Вукићевића и моју Историју, или поједине исте одељке у његовој и у мојој књизи, па да се види да је и схватање и приказивање често тако разно, као да се у те две књиге приказује историја два сасвим разна народа.
Једна је од најважнијих новинâ у мојој књизи напоредо истовремено приказивање догађаја у целоме народу. Ја сматрам, да је таки начин излагања прошлости, и ако врло тежак, једино тачан. И то је једна важна новина, која је први пут у мојој Историји учињена. Досадањи начин излагања — по областима — био је у сваком погледу врло прост и врло комотан, али се тиме није никада добивала тачна представа о приликама, у којима се цео српски народ у појединим моментима налазио.
Према такој замисли и таком плану, није било лако извести дело. Требало је пре свега имати увек пред очима догађаје и прилике у целом народу, у свима покрајинама, и то у сваком моменту, па онда из масе догађаја у појединим моментима издвајати оне, који су, у тај мах или у будућности, имали утицаја на цео народ, или бар на онај део народа који ће временом играти важну улогу у народној историји. Уз то је још увек требало стално одржавати размеру у приказивању појединих догађаја у опште и догађаја у појединим областима, и ту наравно и у опште и међу собом. Ове је то било врло тешко извести, и ја сам искрено признао, да ту тешкоћу нисам увек савладао.
Цео дакле план рада, цело схватање наше прошлости и начин на који је она приказана, ново је у мојој књизи. Ја сам наравно далеко од тога да тврдим, да је све то и добро, али ће се много што шта од свега тога без сумње одржати.
Сасвим је природна ствар да у књизи има врло много и нових детаља, Ја сам то у осталом истакао и у Поговору. Стога ми је врло чудновато да је г. Радонић у свом приказу у Летопису могао казати, да у књизи нема нових детаља. Није потребно много резоновати, па да се дође до закључка, да није могуће да човек, који се двадесет година бавио историјом српскога народа, напише ту историју, а да у њој не буде нових детаља. Ко пажљиво прочита целу књигу, он ће их без сумње наћи доста. Само један пример да узмем. У влади Стевана Првовенчаног нова је хронологија његових ратова, ново је приказивање узрока промене спољне политике 1216 год., ново је цртање прилика у земљи поводом те промене и после ње, нов је приказ Савина рада при повратку у Рашку итд. Исто је тако нов н. п. и готово цео приказ владе Уроша I итд.
Ја сам у Поговору првога издања напоменуо, да сам књигу написао за нешто више од пола године, и да ће у њој због тога бити више недостатака, особито у стилу, али да мислим да ће бити већа корист отуда, што је ово дело на тај начин засновано и изведено као једна целина, но што је штета отуда, што је брзо написано. И ова реченица из Поговора рђаво је схваћена, као готово и све остало. Брзо писање, које сам ја сам напоменуо, а које сам могао и прећутати, дало је повода многима да причају, како књига, међу осталим, није добра и стога, што је у брзини и хитњи и на дохват написана. Ја сам мислио, да ће свако, ко хоће, разумети, да се оно што сам рекао о томе да је књига написана за нешто више од шест месеца, односи на чисто материјалну, техничку страну писања. Историја је моја наравно резултат рада од скоро двадесет година. Она је била замишљена неколико година пре но што сам сео да је почнем писати. Не само поједини детаљи, карактеристика појединих личности, оцене појединих догађаја, него чак и читави перијоди били су стварно израђени далеко пре но што сам узео перо у руке. Кад сам почео писати Историју, била је она у ствари већ цела замишљена и готова, и требало је само већ готову ствар бацити на хартију. Стога је брзина с којом је она написана, могла оставити трага само у стилу и обради, а никако у садржини. Али је, понављам, већа корист од тога, што је књига заснована и написана као једна целина, под једним утисцима и погледима, но да је њено писање развлачено; јер да је она друкче и дуго рађена, било би противности у погледима и несугласица, које би немогуће било изгладити; међутим оно што је последица брзог писања може се лако поправити
Код данашњег стања наше историјографске науке, било је врло тешко израдити дело, засновано на овакој основи и замишљено овако како сам га ја замислио. Ту је требало готово све стварати; за једну реч, за једну мисао често губити много времена и трошити много снаге. Они који су покушавали или радили овакве послове, знају то врло добро. Кад би то био посао прост и лак, не би се тако дуго чекало, да се напише Историја српскога народа, нити би било толико започетих а недовршених дела у том правцу. Г. Ст. Новаковић је недавно о тој ствари казао своје мишљење, које је сасвим тачно. У биографији Ник. Крстићу он пише: „Писци се, обично, мучно накањују на израду таквих дела у којима ваља обухватити, исцрпсти и прегледно исказати многобројна истраживања на тако опширном пољу као што је историја целога једнога народа.... Написати такву књигу неоспорна је задужбина, у толико пре што кратак преглед тако опширног предмета не може да не да оправданог повода замеркама лаке критике“ (Страна 35–6).
Ја у Поговору првом издању нисам рекао све што је требало; био сам тамо и сувише кратак и концизан, истакао сам у првом реду, — сматрао сам да ми је то дужност, — мане и недостатке у својој књизи. Ја сам сматрао да није потребно истицати, како је ово био велик и тежак посао, колику сам масу дела и расправа и колико сам и које све изворе, и српске и грчке и латинске и талијанске и мађарске итд., морао прочитати, док сам ову књигу написао. Нисам истицао да је у књизи свака реч мерена, да су често ради једне речи или једног израза или једног податка прављене читаве студије, и да ништа није непотребно и без разлога казано, да је и тамо где изгледа да је казана проста или случајна фраза, све основано на фактима и документима, да се напослетку свака реченица, често и свака реч, може доказати или бар оправдати историским фактима и податцима или бар мишљењем ког научника, који се дотичним предметом специјално бавио. Али је то што ја о свему томе нисам говорио, а истакао сам да књига има мана и недостатака, од многих рђаво схваћено и од мојих непријатеља против мене употребљено и обилно експлоатисано.
Ја понављам опет оно што сам рекао у Поговору првом издању: У књизи има у детаљима без сумње погрешака, али оно што је главно, целокупно схватање политичке историје српскога народа и њен приказ у целини —то је добро и тачно и ту ће се тешко шта променити и изнети оправдане замерке. У питању су две ствари: Кад један интелигентан човек прочита моју Историју, да ли он добија јасну слику и представу о целој прошлости нашега народа, и да ли је та слика тачна и верна. Ако је та слика у целини, у главним цртама тачна и верна, онда је моја Историја добра; остале недостатке лако је попунити и поправити.
Нерадо се пуштам у полемику и нерадо расправљам спорна питања са појединим писцима. Али у овом случају морам учинити изузетак, јер имам да проговорим о неким принципским стварима и о неким личностима у опште.
На моју Историју српскога народа није изашла, на жалост, ни једна озбиљна критика. Мени је то криво и жао; ја бих волео да је изашло што више критика, макар и неповољних, јер би оне, ако су само озбиљне, без сумње донеле користи и мени и, што је још важније, самој ствари, јер бих ја оправдане замерке свакако усвојио и према њима поправио књигу. Овако ја на жалост морам констатовати, да друго издање моје Историје излази скоро две године после првога, а да се ја готово ни једном напоменом која је за те две године у јавности мојој књизи учињена, нисам могао користити.
Када је изашла објава о мојој Историји многи су се од оних које сам ја својим критикама задужио, спремали да ми критиком на моју књигу врате зајам. Чак су неки за ту ствар поделили били посао, да би на тај начин лакше савладали потребан материјал. Али од свега тога није било ништа, а као резултат целог тог заједничког рада појавила се само у Недељном Прегледу једна критика, под коју је био стављен потпис некога Јована Б. Јовановића.
Покојни проф. Крумбахер рекао је једном приликом, да у науци нема монопола и да је сваком дозвољено да ради на науци, али да се с правом може бар нека спрема тражити од онога, који хоће да се о њему води рачуна у науци. Пошто је тај Г. Јовановић у својој критици показао толико незнања и најобичнијих ствари, било би бесмислено с њим озбиљно разговарати, као што би било бесмислено разговарати о физици са човеком, који би доказивао да вода тече горе или о топографији са човеком, који би доказивао, да Београд лежи на Рајни. За њега је у осталом и сувише почасти што је и поменут на овом месту.
То је у осталом једина опширнија критика, која се јавила о мојој књизи. Осим тога појавило се још неколико краћих приказа, у којима је већином изнета само кратка садржина књиге. Један је таки приказ, колико је мени познато, изашао у Летопису, један у Трговинском Гласнику, са неколико оправданих замерака, један у Гласу Црногорца и један, без садржине, врло неповољан, у Социјалисту.
Али су се поводом моје књиге јавила или боље рећи из моје књиге изашла два дела, која су била срећнија, или управо несрећнија, у критикама. Једно је Историја српског народа за средње школе, коју је по мојој књизи написао и са мном заједно издао Г. Лука Зрнић; друго је моја мала Историја Босне и Херцеговине.
На Историју српскога народа за средње школе изашло је, колико ја знам, две критике: једна од Г. Јована Ђорђевића, друга од Г. М. Вукићевића[1]; обе у Наставнику, обе неповољне, обе писане од наставника, који су и сами штампали уџбеник за исти предмет, и од писаца које сам ја задужио неповољним оценама па њихова дела. Методска страна наше Историје мене се ништа не тиче; за њу је одговоран Г. Зрнић. Ја сам одговоран само за факта у њој. То су добро знала и оба критичара; стога су, осим методске стране, оспорили тачност многих факата у књизи. Ја ћу стога само на тај део критикâ да одговорим, или управо ја ћу на неколико примера показати, како су оба критичара писала своје оцене. По себи се разуме да ја допуштам, да је по нека стварна замерка, особито у оцени Г. М. Вукићевића, оправдана.
Г. Ђорђевић цитира сасвим тачно моје речи, да је у један мах у X веку „готово цео српски народ био сатрвен“, али одмах узвикује: „Дакле, баш цео српски народ сатрвен?“ Није цео, него готово цео, као што је тачно и наведено, а то је велика разлика. Исто тако Г. Ђорђевић наводи тачно моје речи, да је Часлав окупио у једну државну заједницу готово сва српска племена и готово све српске земље, али одмах додаје, да „то нису све српске земље, то се српској деци не сме да казује.“ Па није ни казано све српске земље, него готово све. Оно што је Г. Ђорђевић написао о косовској битци, тако је наивно, да о том не вреди говорити. Г. Ђорђевић не зна шта је о учешћу босанске војске на Косову писао покојни Руварац и Рачки, те је цело његово разлагање о том беспредметно и детињасто. Ја жалим што се критиком Г. Ђорђевића никако нисам могао користити.
Критика Г. М. Вукићевића много је озбиљнија и има, поред масе нетачних, и неколико оправданих замерака. Само је Г. Вукићевић написао своју критику сувише ауторитативно; он нигде не наводи доказе ни разлоге, него готово увек говори: Писци кажу овако; не ваља, него треба овако. Тако н. п. Г. Вукићевић пише: „Тело светога Саве није спаљено 1595. године већ 1594.“ Г. Вукићевић ће сигурно бити тако добар да предпостави, да је мени, бар колико и њему, позната борба око те године и сви разлози за једну и за другу хипотезу, и кад сам се ја решио за 1595 год. свакако сам сматрао да су разлози који говоре за ту годину јачи. Г. Вукићевић свакако и сам не уображава себи, да ме у томе може разуверити једна његова проста тврдња, па ма како она аподиктички била исказана.
Г. Вукићевић је често просте и очевидне штампарске погрешке узимао за „нетачности у хронологији.“ Тако н. п. он нас озбиљно поучава, да се Бугари нису крстили 764 (дакле пре него што су дошли на Балканско Полуострво!), него 864! Да је Г. Вукићевић хтео бити мало више лојалан, он би пре свега претпоставио да Г. Зрнић и ја бар толико знамо историју да тако нешто не бисмо погрешили. Ако није хтео да буде тако љубазан па да то предпостави, онда је могао загледати у моју Историју, где би нашао тачно забележену годину. Још је смешније кад нас Г. Вукићевић поучава да Стеван Високи није почео владати 1388 (дакле пре косовске битке!) или да борба Вуковића и Лазаревића није била 1492 већ 1402 год. итд. И Г. Вукићевкћ као и Г. Ђорђевић тачно наводи моје речи, да је Часлав „окупио у једну државну заједницу готово сва српска племена и готово цео српски народ“ и да је „Војислав владао готово свима српским земљама“, али одмах додаје: „Међутим то није истина, јер ни најславнији српски владалац цар Душан, чија је државна територија била најшира, није окупио у једну државну заједницу све српске земље.“ Пре свега није ни за Часлава и Војислава казано да су окупили све српске земље, него готово све, а то је велика разлика, а друго, Душан је имао највећу државу, али и највише туђег елемента, и нашим су данашњим идеалима много ближи Часлав и Бодин и Твртко, него Душан.
На историју Босне и Херцеговине изашла је, колико је мени познато, само једна опширна оцена, Г. Јов. Н. Томића[2]. На тој се оцени морам мало дуже задржати, јер је она за многе ствари врло важна и карактеристична.
Последњих десетак година, од како Г. Томић ради на српској историји, он је систематски обарао углед и глас српским историцима редом, и то не само онима који се баве прошлошћу нашега народа, него и онима чији је предмет студија ван области српске историје. Г.. Томић је редом и систематски излазио на јавност са разним написима, у којима се неповољно судило о Г. М. Вукићевићу, па о Г. Љуб. Јовановићу, па о Г. Драг. Павловићу, па о Г. Н. Вулићу, па о Г. Л. Војновићу. После њих дошао сам и ја на ред. Г. Томић је годинама тражио прилику, да и мене стави по свом мерилу у ред поменутих историка. Ја ћу прећи преко разговора о томе, када су му се и које све прилике за то указивале, и како их је он хтео употребити, па их, из разних узрока, није употребио. Али је Г. Томић хтео борбу пошто-пото. Он је на послетку у томе и успео.
Он није истина написао критику на Историју српскога народа, ма, да је то обећавао и тиме претио, него је нашао за добро да своју жељу задовољи на једном споредном и незнатном делу, на Историји Босне и Херцеговине.
Ја сам ову књигу писао у необичним приликама и под особитим погодбама; она је писана да у један мах послужи специјалним потребама, и према томе писана је без великих научних претензија. Али је Г. Томић мислио, да је то врло згодна прилика да покаже моје незнање, моју несолидност и непознавање историског научног метода. Стога је он написао и штампао у Српском Књижевном Гласнику критику на моју Историју Босне и Херцеговине, одштампао је отуда у засебну књигу и разаслао је научницима код нас и на страни. Уредништво је Гласника, у броју у ком је изашао почетак критике Г. Томићеве, у једној белешци благо и стидљиво позвало мене да одговорим Г. Томићу, али је у исти мах, по некој врло чудној логици, узело Г. Томића у заштиту од мене!
Ја међутим на рад Г. Томића против мене нисам реагирао. Није ми стало ни до чланства у Академији, ни до тога да се моја Историја Босне сматра за научно дело прве врсте. Мислио сам, да није вредно свађати се и трошити време у празној препирци. Српски се научници и књижевници и иначе већ доста свађају и убили су због тога већ доста углед српској књизи и науци. Али је Г. Томић хтео борбу пошто-пото и изазивао ме је стално. У последњим полемикама, што их је Г. Томић имао са Г. А. Белићем и Г. Н. Вулићем, ја нисам имао ни директно ни индиректно апсолутно никаква удела. Ипак је Г. Томић у тим полемикама, у свакој прилици, без разлога и повода, у врло провидним алузијама, каквима се служе само још оријенталци а никако културни људи, напао на мене и то због ствари, које нису истините и које немају никакве везе с науком и историјом. Таким поступцима Г. Томић ме је решио свих обавеза и изазвао је борбу, коју сам ја дуго избегавао, догод сам могао. Стога ћу ја, не у алузијама, којима се служи Г. Томић, него отворено и слободно казати своје мишљење о Г. Томићу и његову раду.
У овом случају нису у питању неколико тачних или нетачних података код мене или код Г. Томића, него је у питању много више: у питању је цео систем рада, начин и метод, о коме Г. Томић често и радо говори, и на послетку морал у раду, о коме Г. Томић још чешће и још радије говори.
Ја знам да је са Г. Томићем врло тешко водити полемику. То се показало особито у његовим последњим полемикама. Он је скроз субјективан, не може ни за тренутак да се узвиси, неприступачан је разлозима и у борби не бира средства. Он је н. п. у полемици са Г. А. Белићем, коју је он сам изазвао, предложио и примио суд части и изабрао своје поверенике, али кад је сазнао да је њихов суд у свима тачкама неповољан по њега, он им је одузео пуномоћ, коју им је био дао! Чим се неко усуди да критикује његове радове, он је готов да то назове Мафијом и „наличје научног рада.“ Г. Томићу у већини случајева није стало до саме ствари, да њој користи и помогне, него му је увек у првом реду стало до тога, да покаже незнање пишчево у опште.
Тешко је са Г. Томићем полемисати и стога, што он није увек лојалан у борби. У својој критици на моју Историју Босне он ме исправља и тврди да Хусеин-капетан није учествовао у битци код Бањске. Ја међутим нисам ни казао да је он учествовао у тој битци. Исто је тако неоправдана замерка Г. Томића, коју он с позивом на „модерну историјографију“ износи, што је XIX век приказан кратко. Ја сам у Предговору Историји Босне рекао, да за њу важи „у главном“ оно што је у Поговору Историје речено. Г. Томић је изоставио оно „у главном“ па је узео да за Историју Босне вреди све оно што је речено за Историју српскога народа, па је са тог гледишта ценио Историју Босне. Али је Г. Томић требао онда да узме на ум и то, да је у Поговору Историје речено да је XIX век израђен „у скици“ и да су тамо наведени разлози за то.
Г. Томић је међутим оваквим својим досадашњим радом имао успеха. Он је својим критикама стекао угледа, славе и авторитета. Сви су га се бојали и склањали су се испред њега, можда више због његове енергичне природе, него због његових разлога. То је можда и најважнији разлог са кога је Г. Томић дошао дотле да своју снагу у сваком погледу далеко прецени, а вредност свих других наших историка да представи као врло малу и сумњиву. Што се Г. Томића тиче ствар међутим не стоји ни близу онако како он замишља.
Г. Томић је самоук. Као самоук он је много постигао; може се рећи, да је код нас, од свих самоука, он можда понајдаље дотерао. Истина, код њега се не види никакав напредак и развитак у раду, и често су његове старије ствари знатно боље од новијих; али је г. Томић неоспорно врло вредан човек и он има без сумње заслуга за нашу историјографију. Г. Томић је до сада врло много написао и по неки од његових радова имаће свакако и веће вредности и одржаће своје место у литератури, јер се никако не може рећи, да су баш све његове расправе просто препричавање извора, као што би се по већини његових књига могло судити.
Г. Томић је у осталом био врло срећан у избору поља за рад. Он је за предмет својих студија изабрао турско доба српске историје, на коме се до тада врло мало радило. Г. Томић је дакле наишао на чист, необрађен и, што је врло важно, на непокварен терен. Све што се ту нашло било је потпуно ново; сваки нов податак био је право откриће, рачунат је у особиту заслугу и приман је врло радо. Г. Томић је, осим тога, кад је почео проучавати то доба српске историје, отишао у Млетке, где је нашао скупљену и сређену богату ризницу нових података за историске догађаје, које је мислио обрађивати. Он је истина, према великом броју књига и расправа, што их је за последњих десетак година публиковао, врло мало времена пробавио у Млетцима и прикупио је тамо, према својој снажној продукцији, врло ограничен број података. С тога је он био приморан да ради исте ствари и са истим изворима, само са разног гледишта, а често је с тога, можда и нехотице, просто преносио исто причање из једне књиге у другу, у суженом или проширеном облику. Али су, при свем том, многе његове расправе давале и новога материјала и нових података, — оне су често само збирка историских података, — те су стога његова дела, и ако су сва писана несварљивим стилом и често са врло лабавом логиком, као интересантна новина добро примана.
Сви смо ми хвалили Г. Томића, одавали признање његовој необичној вредноћи и хвалом га на рад подстицали. И да је Г. Томић остао при ономе што је почео радити, да је остао при обради детаљних питања из турскога доба, он би се свакако још развио и напредовао би, вероватно би био користан српској науци и временом би можда израдио и које самостално дело од трајне вредности. Али Г. Томићу није било доста то што је постигао; њему није било доста што је изгледало да је он на добром путу да временом постане добар, можда и најбољи, зналац једног важног периода српске прошлости. Он се није хтео задовољити часном улогом скромног радника са просечним талентом на пољу српске историјографије: он је уобразио да је велик историк у свакоме погледу. Још више: он је уобразио да све зна и да све може. Он је хтео да покаже и да докаже не само Г. М. Вукићевићу, који се бави од прилике истим догађајима којима и Г. Томић, да ништа не зна, него је хтео доказати и Г. Л. Војновићу, који се специјално бави дубровачком историјом, да дубровачку прошлост не познаје, хтео је доказати, да Г. Драг. Павловић, специјалиста за општу историју новога века, не зна ни најобичнија факта из те области, да ја не познајем доба словенског насељавања на Балкану, које сам годинама специјално изучавао, и чак да Г. Н. Вулић, најбољи зналац старе историје у нас, не зна римску историју и да је врло слаб у епиграфици.
Али се Г. Томић и у том погледу није хтео зауставити на пола пута. Он је врло енергичан и одлучан и смело изводи праве закључке. Није доста било показати и доказати, да Г. Вукићевић не зна много о догађајима о којима пише, да Г. Јовановић не познаје немањићки период, да Г. Војиновић не зна дубровачку историју, да Г. Павловић греши у најобичнијим фактима из нове историје, да ја немам ни појма о VII и VIII веку и да Г. Вулић исто тако нема појма о старој историји и да је врло несигуран у епиграфици. Све то још није било доста. У фактима може свако погрешити, а грешке у појединим податцима још не обарају сву вредност пишчеву. А то је требало учинити. Стога се Г. Томић у својим критикама на разна дела српских историка није задовољио само тиме да покаже грешке у њиховим делима, него је за све њих, у разним приликама, врло одлучно доказивао, да немају ни појма о томе, шта је историја у опште и какви су задатци модерне историјографије, а пре свега да не познају научне историске методе и примене њихове. Г. Томић је тиме истицао, како он познаје од свих њих много боље, не само турско доба, него и немањићки период и дубровачку историју и најстарију српску историју и историју новога века и историју старога века и чак епиграфику. И не само то, него да он од свих њих куд и камо боље зна, или боље речено, да они не знају а он да добро и темељно зна и филозофију историје, и научне методе њене, и задатке модерне историјографије и све друго.
Г. Томић радо залази у туђа поља и говори са авторитетом о стварима, које није никако, или бар које није добро проучавао, а заборавља да дâ себи рачуна о томе, шта све још увек њему недостаје да буде добро спреман и солидно темељан на пољу, на коме он жели да буде специјалиста.
Сви смо ми били готови да се, и то с правом, у свакој прилици подсменемо покојном Панти. Срећковићу, што је радио на старој српској историји, а није знао грчки, није знао дакле језик оне државе, у чијој је држави живео дуго српски народ, са којом је имао највише веза и из које су никле старе српске државе. Г. Томић међутим ради на историји српскога народа под Турцима, а не зна турски, не зна дакле језик онога народа у чијој смо ми држави били, и на чијем језику има и много и важних споменика за то доба српске историје. Г. Томић не зна ни мађарски, не зна дакле језик онога народа, који је у то доба после Турака највише имао посла са нама, и који је у сваком погледу снажно утицао на нашу судбину у цело то време. Осим тога на мађарском има врло велика литература о том времену, коју Г. Томић такође не може употребљавати. Незнање турског и мађарског језика затвара Г. Томићу могућност да конзултира велику множину врло важних извора и обилну литературу за период, којим се специјално бави.
Али и то још није све. Г. Вулић је недавно утврдио несумњивим доказима, да Г. Томић не зна латински[3] и да је врло слаб у талијанском (Дело за март 1910 год.).
Г. Томић би дакле имао врло много да ради, док би стекао темељну и солидну спрему озбиљног стручњака за период којим се специјално бави. Ако буде вредно радио на томе да то постигне, као што вредно пише књиге, он ће временом попунити и те недостатке.
Има међутим нешто што Г. Томићу недостаје, а што он вредноћом не може никада надокнадити: Г. Томићу недостаје таленат. Г. Томић је човек необично вредан, али је човек доста скромних способности и осредњега талента. Он није историк у великом стилу, као што замишља да је, него је он један обичан радник на историји. Оно што он пише у већини случајева још није историја, оно је тек материјал за историју. Расправе Г. Томића су у већини случајева само просто препричавање извора, скоро увек једне врсте и једностраних извора. Г. Томић гледа на целу историју српскога народа под Турцима готово само кроз наочари млетачких провидура. Безобзира на то што је Г. Томић кадикад сасвим непоуздан, што често не разуме изворе и што их рђаво употребљава, као што је показао Г. Вулић на нав. месту, сигурно је да ће многи догађаји које је описивао Г. Томић, бити друкче схваћени и обрађени, кад се буде на историју српскога народа под Турцима гледало са ширег гледишта, но што то чини Г. Томић. Онда ће се тек моћи видети, да Г. Томић није ни близу тако велики историк као што мисли да је.
Поменуо сам већ да је Г. Томић самоук. Стога њему, осим талента, недостаје и већа систематска спрема и научни метод. Те недостатке мисли Г. Томић да може маскирати тиме, што сваком приликом, и где треба и где не треба, говори о научном историском методу и замера свима онима о којима пише, што тога немају. Од кад је у Поговору моје Историје српскога народа прочитао, да је у њој „сасвим нова и концепција и композиција“, њему су се те две речи особито допале, и он их од тада радо употребљава сваком приликом, и где треба и где не треба, и где има смисла и где нема. Тако је он н. п. у реферату о испиту зрелости у женској гимназији написао, да сваки ђачки рад мора имати и концепцију и композицију! Али је Г. Томић те речи, које су му у мојој књизи омилеле, одмах употребио против мене, и у својој критици на моју историју Босне и Херцеговине доказивао, да ја не знам научни историски метод и да моја концепција и композиција не ваља. Он је чак обећао, да ће о концепцији и композицији моје Историје другом приликом опширније говорити. Од тога доба прошло је скоро година дана, ево већ и другог издања Историје, а Г. Томић још није своју реч испунио. Али ја ћу му уштедити даљи труд у том погледу и решити га обавезе да своју реч испуни. Разговор о методици ја ћу са г. Томићем овом приликом свршити једном за свагда и дефинитивно.
Ја са Г. Томићем о историском научном методу и о концепцији и композицији историје у опште и специјално српске историје, нећу и не могу да говорим.
Ја нећу о томе с њим да говорим, јер му одричем и способност и компетенцију и право да о тим стварима говори и расправља. Човек, која је, при данашњем стању наше историјографије, прочитао као своју приступну академску беседу и штампао књигу од 300 страна, у којој се говори о неколико дана из историје једнога града у приморју у XVI веку, човек који је написао расправу са натписом „Патријарх Јован“, а у њој се о патријарху Јовану говори таман мало више но о Пилату у Вјерују, човек који је онако невешто побрао податке за своје доказе о зависности Црне Горе, у исти мах кад је међу податцима, што их је у истој књизи сам изнео, могао наћи и више и бољих, итд. итд., — нема права да говори о научном историском методу, о модерној историјографији, о концепцији и композицији.
Но ја бих се можда ипак упустио са Г. Томићем у расправљање тих теориских питања, највише ради њега лично; можда би ипак и он једном увидео, макар и не признао, да је на кривом путу, а свакако би имао у том случају прилике да много што шта научи. Али ја не могу с Г. Томићем расправљати та питања, ма да он у свакој прилици о њима врло радо говори, а не могу из врло простог разлога, јер Г. Томић, кад расправља о тим питањима има обичај да плагира, да износи туђе мисли као своје, да исписује и под својим потписом штампа од речи до речи туђе мисли, туђе реченице и туђе речи, а да ни једном речи не помене ни име писца од кога је све узео, ни књигу из које је преписао.
Према томе, кад Г. Томић о тим стварима говори, ја не знам шта је, и да ли је ишта његово или туђе, и да ли ја у том случају треба да расправљам са Г. Томићем или са другим неким.
После цуге и упорне борбе, која је трајала више од две године, изабран је био 30 јуна 1903 год. Г. Љуб. Јовановић за професора Велике Школе. По закону о Великој Школи, он је 2 октобра исте год. држао своје приступно предавање. У том предавању Г. Јовановић је развио свој програм за рад и изнео своје погледе на историју, на метод рада итд. После четрнаест дана (15 октобра) написао је Г. Томић у Штампи (бр. 265) расправу под натписом: Без чега не може бити српски историчар. У тој својој расправи Г. Томић је прво критиковао гледиште Г. Јовановића на историју и на историски метод, па је онда, на супрот Г. Јовановићу, изнео своје погледе на историју, своје принципе о историском методу и своје мисли о историском научном раду; учинио је дакле, у једном свечаном тренутку, своју научничку исповест. Моменат заиста није био обичан: Један научник, који је био срећан да буде изабран на место које је тражио, излази први пут пред ђаке и публику, износи своје принципе и погледе на науку којом се бави, развија свој програм и чини своју научничку исповест. А његов конкурент, који није био изабран, критикује његове погледе на историски научни метод, и износи том приликом своје принципе. Важност тога момента схватио је и Г. Томић; зато се под том расправом и потписао пуним именом.
Ко би могао и помислити, да ће Г. Томић у том свечаном тренутку учинити нешто што није дозвољено. Г. Томић је наиме у својој расправи Без чега не може бити српски историчар — све што је казао о принципима и историском методу превео, већином скоро од речи до речи, из две књиге, а нигде ни једном речи није поменуо ни те књиге ни писца.
У збирци Bibliothèque générale des Sciences sociales, у 12 свесци штампана је књига Ch. Seignobos-а La Méthode historique appliquée aux Sciences sociales. Исти је Сењобос у друштву са Ch. Langlois написао и књигу: Introduction aux études historiques. Г. Томић је све своје погледе и принципе превео из те две књиге. По нешто је истина казао мало слободније, својим речима, али је већином преписао скоро об речи до речи све методске принципе и резоновање о њима.
Ево неколико примера. Г. Томић је своје расправљање о историском методу почео овако:
| Данас историја почива на документима. | L’histoire se fait avec des documents (стр. 1). |
| Где нема докумената ту нема ни историје. | Pas de documents, pas d’histoire (стр. 2). |
| Документи су пак само траг оног што се некад мислило и радило. | Les documents sont les traces, qu’ont laissées les pénsées et les actes des hommes d’autrefois (стр. 1). |
| и историја којом се бави Г. Јовановић, | |
| почива на тако званим индиректним траговима, који су сачувани у писаним споменицима... | Les traces indirectes sont les écrits, on leur réserve souvent le nom de documents (стр. 19). |
| Јер пошто се код докумената у првом реду тражи да се упозна мисао њихова творца, а потом да се применом историске критике и анализе дође до упознавања спољашњих факата.... | Directement les documents ne font connaître que la pensée de celui, qui les a redigée, ils ne sont que les traces de faits psychologiques; mais ils peuvent fournir un moyen indirect d’atteindre des faits extérieurs (стр. 19). |
| Зато где нема историјских факата, ту нема историје. | Pas de document, pas d’histoire (стр. 13). |
У том смислу и правцу и на тај начин наставља Г. Томић расправљање о историји и њеној научној обради. Своја резоновања о историском методу свео је Г. Томић у овај закључак:
| (Историк) има да се користи историјским методом који је чисто психолошка интерпретација аналогијом. | Voilà pourquoi la méthode historique est exclusivemet une méthode d’interprétation psychologique par analogie (стр. 25). |
Последње речи подвукао је Сењобос; њих је подвукао и Г. Томић! Да напоменем још, да је Г. Томић, кад је писао своју расправу, прочитао из прве Сењобосове књиге само првих 25, а из друге само првих 13 страна, јер је само из реченица на тим странама конструисао своју теорију о историском методу и историским научним принципима, да је нека резоновања изводио само по натпису појединих глава у обе књиге, и да је на више места Сењобоса рђаво разумео.
Ја више немам шта да кажем о Г. Томићу. После овога биће свакоме јасно, да сам имао право кад сам изјавио, да са Г. Томићем не могу да говорим о историском методу, о концепцији и композицији.
Г. Томић је у овом случају у горем положају, но што би био ма ко други, да је овако нешто учинио. Јер Г. Томић се увек са врло много пркоса и самовласти истицао као заштитник најстрожијег морала и био је увек готов да своје противнике обеди за нечасне ствари. Ко овако нешто учини, тај нема права никоме да држи моралне поуке.
Друго издање ове књиге исправљено је и попуњено у многом погледу. Пре свега исправљене су све нетачности и погрешке у хронологији и податцима, које сам могао запазити или за које сам сазнао. Затим су учињене велике стилске измене у целој књизи. Иначе великих промена нема. Нисам за ово две године дошао до уверења, нити ме је ко убедио, да није добро обрађена или схваћена која важнија партија, да бих је могао или морао исправити.
Допуна има много више. Пре свега додан је опис догађаја од августа 1908 год., кад је прво издање изашло из штампе, па до краја априла 1910 год. Осим тога додан је уз сваку главу преглед важнијих извора и списак важнијих књига и расправа. У Додатку библиографији штампана су дела о српској историји и о историји суседних држава и народа, која нису поменута у библиографији иза појединих глава; тек је по неко дело поменуто и овде и напред у библиографији. При изради целе библиографије, и за изворе и за збирке изворâ и за дела и расправе, нисам тежио за потпуношћу нити за библиографском скрупулозном тачношћу; стога ће ту вероватно бити по нешто пропуштено, биће по која омашка, а наћи ће се можда и по нека недоследност. Али ће ипак ове библиографске белешке многоме добро доћи и корисно послужити. При навођењу дела, ја сам особито узимао на ум она дела која имају већу вредност, која су за ширу публику и којима сам се ја служио. То су била три момента која су већином одлучивала да се дело наведе. Уз поједине главе нисам наводио дела која су застарела. По себи се разуме да нисам био обавезан да се држим закључака и резултата, до којих су дошли писци наведених дела. Код изворâ је увек наведено време, кад је писац живео и она дела, у којима има података за српску историју. Дела појединих писаца нису навођена по оригиналним натписима, него по садржини. Мислим да ће се читаоци често тако лакше оријентисати о садржини дотичних извора, него да је наведен оригиналан наслов.
Важна су новина у другом издању ове Историје карте. Оне су све узете из Српског историског атласа Г. Вас. Марковића. У њима су чињене по мом упутству само сасвим незнатне измене.
Занимљива је новина, и колико је мени познато, први пут је овде у овом облику и на овај начин у опште употребљен Дијаграм, који представља промене површине српских држава. Ја сам имао камеру да у додатку овој Историји изнесем у квадратима представљен обим српских држава под свима знатнијим владаоцима. Замолио сам свога колегу Г. Dr. Милутина Миланковића да измери површине и да изради потребне квадрате. Он је међутим дошао на једну добру мисао, која је овде, по мом уверењу, врло корисно употребљена. Потребна објашњења налазе се уз сам Дијаграм. Ја ћу овде само да напоменем, да је промена граница, као и обим држава у појединим моментима изведен са тачношћу, коју је само могуће било постићи. Стање је наше науке у том правцу још врло рђаво; историска је географија српска још сасвим необрађена и питања о државним границама још су готово нетакнута. Према томе, често је немогуће одредити тачне границе и обим појединих држава. Ипак је учињено што се, према данашњем стању наше историске науке, могло учинити. Осим тога у Дијаграму нису могле бити обележене све ниансе у променама државних граница. И то је учињено због техничких и практичких тешкоћа, а делимице и због тога, што су и у том погледу научна испитивања код нас још врло слабо или никако одмакла.
Да напоменем да сам губитак због уништених књига првога издања узео цео на себе. Сви претплатници на прво издање, који нису добили књигу, добијају друго издање за 1 круну. Према томе ја сносим сву штету због тога што примерци првога издања нису стигли онима, којима су били намењени.
Ово је издање штампано у 8200 примерака.
На крају ми је пријатна дужност да захвалим свима онима, који су ма на који начин допринели да ова књига у другом издању буде боља.
Г. Мих. Гавриловић је још једном прегледао XI, а Г. Слоб. Јовановић XII главу и библиографију уз ту главу и учинили су ми неке исправке и допуне. Г. Јовановић ми је осим тога казао и неке опште напомене о стилу, које сам корисно употребио. Г. Н. Вулић је прочитао I главу и библиографију уз њу и учинио неке исправке и допуне. Г. Влад. Рибникар ми је учинио пријатељске услуге при набавци хартије. Г. Вас. Марковић ми је радо уступио своје историске карте, а Г. М. Требињац је израдио Регистар. Г. М. Миланковић је уложио врло много труда у израду Дијаграма. При изради списка књига у Додатку Библиографији помогли су ми: Г. Драг. Анастасијевић за византиску историју, Г. Влад. Петковић за архитектуру и живопис, и Г. А. Обрадовић за папску историју.
Нека им је свима топла и искрена хвала.
Београд, 12 маја 1910.
- ↑ Миленко Вукићевић (1867–1929), просветни радник и историчар. Био је наставник у Пироту и у Другој београдској гимназији. Писао је доста а најбоље студије је дао о лицима и догађајима из Првог српског устанка. Главна дела: Карађорђе (само до 1807), Краљ Петар и Знаменити Срби мусломани.
- ↑ Јован Н. Томић (1869–1932) просветни радник, историчар и управник Народне библиотеке у Београду (1903-1927). Редовни члан Српске краљевске академије од 1906. године. Био је међу првим историчарима који су почели озбиљније проучавати османлијски период српске историје (XV-XIX в.), посебно истражујући млетачку архивску грађу. Дела су му мањкава због одсуства сопствених решења, некоришћења османлијских и мађарских извора и лошег познања класичних језика. Објавио је преко 60 књига и брошура, велики број чланака и критика. /прим. приређивача дигиталног издања/
- ↑ Г. Томић је у једном латинском споменику, који је издао, штампао: recursionus место recurrimus, incolas место incolae, Polonia место coloia итд. (Дело за фебруар 1910 год.). Г. Томић је одговорио Г. Вулићу и бранио се да је таки препис добио од Г. Фратија. Да ли је Г. Фрати крив и за то, што је Г. Томић написао „Прилог Руварчевој Montenegrini-и“ (Дело 17, стр. 74) и што је написао, да је Руварац оставио за собом дело „Serbicum Sacrum“ (С. К. Гласник 15, стр. 400)! Г. Томић зна да има дело Illirycum sacrum; он мисли да је ту sacrum именица, а Illirycum придев место обратно, па је скројио погрешно Serbicum Sacrum место Serbia sacra! Много је таких примера, где се види, да није Г. Фрати крив за Г. Томићево незнање.