Istorija srpskoga naroda (S. Stanojević) 15
Podebljan tekst
| ←< pogovor I | ISTORIJA SRPSKOGA NARODA Pisac: Stanoje Stanojević |
>→ |
Prvo izdanje moje Istorije bilo je loše sreće. Delo je izašlo iz štampe u jedan, politički vrlo nezgodan, momenat, kad vlastima u susednoj monarhiji nije moglo biti po volji, da ovaka knjiga uđe u većoj količini u publiku. Taj politički momenat bio je presudan za zabranu i osudu knjige.
Moja Istorija međutim nema nikakve veze sa politikom, niti ona ima ikakve političke tendencije; ona je pisana sa dubokom željom, da se u njoj kaže u svakom pogledu istina, samo istina i cela istina. Istorik kad piše mora potisnuti sve težnje i želje, sve simpatije i antipatije i služiti samo jednom idealu, večitom i nepromenljivom, mora služiti samo istini. Možda su moja sprema i moj talenat nedovoljni da se približim tom idealu, ali je moja želja uvek bila da ga postignem. Meni je međutim milo što mogu konstatovati, da mi ni u jednoj, ni nepovoljnoj, oceni nije prebačeno, da nisam bio objektivan.
Inače kritičari, gotovo svi, nisu razumeli, ili nisu hteli razumeti moju knjigu.
Ja sam u Pogovoru prvom izdanju iskreno i otvoreno priznao, da sam uveren da delo ima dosta nedostataka. Većinu tih nedostataka ja sâm i sam osećao. Ali, prema sadašnjem stanju naše istoriske nauke i, naravno, prema mojim sposobnostima, ja sam dao što sam mogao dati. Uvek sam bio daleko od toga da afektiram lažnu skromnost, ali isto tako daleko i od toga da udaram patent na svoju pamet. U ovom slučaju meni je lako biti objektivan, jer smatram, da je ova Istorija, prema zadatku koji ima da izvrši, opšte delo, i da svi koji mogu treba iskreno da doprinesu da ova knjiga bude što bolja. Ja sam već u Pogovoru prvom izdanju istakao, kojim piscima sam se poslužio i ko mi je u radu pomogao. Meni bi bilo vrlo milo da sam u ovom izdanju mogao pomenuti još više njih, koji su učinili da ovo delo bude bolje. Ja bih voleo i nepovoljnu ocenu, ako bi samo piscu njenom stalo do stvari i do toga da naša publika dobije što bolje delo ove vrste.
Na žalost, pravih je ocena na prvo izdanje moje Istorije bilo vrlo malo, gotovo nikako. A većina od onih koji su pisali o mojoj knjizi, nisu razumeli, ili nisu hteli razumeti, ni Samu knjigu, ni Pogovor. Ja sam istina u Pogovoru suviše sumarno pomenuo svoje principe i svoj način rada, ali je ipak svaki onaj, koji nije imao zlu volju prema meni ili prema knjizi, mogao tačno shvatiti što mu je trebalo.
Ja sam u Pogovoru prvom izdanju istakao, da je u mojoj Istoriji „prikazana prošlost našega naroda na novoj osnovi, sasvim drukče nego što je to do sada činjeno“. Ko je pročitao ma koju Istoriju srpskoga naroda, od Rajića pa na dalje, i moju Istoriju, može se o tome uveriti. Pre svega u mojoj je knjizi potpuno nova podela. Nigde do sada srpska istorija nije na ovoliko odeljaka i na ove odeljke podeljena. Čitave glave su ovde shvaćene i prikazane sasvim originalno; kako to još nigde nije učinjeno. Nigde još nije, koliko ja znam, n. p. IX i X vek nazvan dobom prvih srpskih država, nigde XII vek dobom borbe o prevlast između Zete i Raške. U mojoj je knjizi u opšte prvi put XII vek tako karakterisan, shvaćen i prikazan. Nigde još nije, koliko je meni poznato, XIV vek karakterisan kao doba srpske prevlasti na Balkanu, niti je XIX vek označen kao doba kulturnog i političkog preporođaja i kulturnog jedinstva srpskog.
Cela podela srpske istorije izvršena je kod mene ne po događajima u pojedinim oblastima, nego po događajima koji su tangirali sudbinu celoga naroda, ili bar većeg i znatnijeg dela njegovog. Treba porediti sve dosadašnje podele u svima dosadašnjim srpskim istorijama, pa će se videti velika razlika između moje podele i podele drugih istorika.
Celokupno shvatanje naše prošlosti drukče je u mojoj Istoriji, no ma u kojoj drugoj. Ko ne bi žalio truda da poredi, kako su prikazani pojedini perijodi naše prošlosti kod mene i kod drugih istorika, on bi našao vrlo veliku razliku u mnogom pogledu; često bi predstava, koja se o pojedinim ličnostima, događajima i perijodima dobije iz ma koje druge srpske istorije, bila sasvim razna od one, koja se dobija iz moje knjige. Treba pročitati n. p. Istoriju G. M. Vukićevića i moju Istoriju, ili pojedine iste odeljke u njegovoj i u mojoj knjizi, pa da se vidi da je i shvatanje i prikazivanje često tako razno, kao da se u te dve knjige prikazuje istorija dva sasvim razna naroda.
Jedna je od najvažnijih novinâ u mojoj knjizi naporedo istovremeno prikazivanje događaja u celome narodu. Ja smatram, da je taki način izlaganja prošlosti, i ako vrlo težak, jedino tačan. I to je jedna važna novina, koja je prvi put u mojoj Istoriji učinjena. Dosadanji način izlaganja — po oblastima — bio je u svakom pogledu vrlo prost i vrlo komotan, ali se time nije nikada dobivala tačna predstava o prilikama, u kojima se ceo srpski narod u pojedinim momentima nalazio.
Prema takoj zamisli i takom planu, nije bilo lako izvesti delo. Trebalo je pre svega imati uvek pred očima događaje i prilike u celom narodu, u svima pokrajinama, i to u svakom momentu, pa onda iz mase događaja u pojedinim momentima izdvajati one, koji su, u taj mah ili u budućnosti, imali uticaja na ceo narod, ili bar na onaj deo naroda koji će vremenom igrati važnu ulogu u narodnoj istoriji. Uz to je još uvek trebalo stalno održavati razmeru u prikazivanju pojedinih događaja u opšte i događaja u pojedinim oblastima, i tu naravno i u opšte i među sobom. Ove je to bilo vrlo teško izvesti, i ja sam iskreno priznao, da tu teškoću nisam uvek savladao.
Ceo dakle plan rada, celo shvatanje naše prošlosti i način na koji je ona prikazana, novo je u mojoj knjizi. Ja sam naravno daleko od toga da tvrdim, da je sve to i dobro, ali će se mnogo što šta od svega toga bez sumnje održati.
Sasvim je prirodna stvar da u knjizi ima vrlo mnogo i novih detalja, Ja sam to u ostalom istakao i u Pogovoru. Stoga mi je vrlo čudnovato da je g. Radonić u svom prikazu u Letopisu mogao kazati, da u knjizi nema novih detalja. Nije potrebno mnogo rezonovati, pa da se dođe do zaključka, da nije moguće da čovek, koji se dvadeset godina bavio istorijom srpskoga naroda, napiše tu istoriju, a da u njoj ne bude novih detalja. Ko pažljivo pročita celu knjigu, on će ih bez sumnje naći dosta. Samo jedan primer da uzmem. U vladi Stevana Prvovenčanog nova je hronologija njegovih ratova, novo je prikazivanje uzroka promene spoljne politike 1216 god., novo je crtanje prilika u zemlji povodom te promene i posle nje, nov je prikaz Savina rada pri povratku u Rašku itd. Isto je tako nov n. p. i gotovo ceo prikaz vlade Uroša I itd.
Ja sam u Pogovoru prvoga izdanja napomenuo, da sam knjigu napisao za nešto više od pola godine, i da će u njoj zbog toga biti više nedostataka, osobito u stilu, ali da mislim da će biti veća korist otuda, što je ovo delo na taj način zasnovano i izvedeno kao jedna celina, no što je šteta otuda, što je brzo napisano. I ova rečenica iz Pogovora rđavo je shvaćena, kao gotovo i sve ostalo. Brzo pisanje, koje sam ja sam napomenuo, a koje sam mogao i prećutati, dalo je povoda mnogima da pričaju, kako knjiga, među ostalim, nije dobra i stoga, što je u brzini i hitnji i na dohvat napisana. Ja sam mislio, da će svako, ko hoće, razumeti, da se ono što sam rekao o tome da je knjiga napisana za nešto više od šest meseca, odnosi na čisto materijalnu, tehničku stranu pisanja. Istorija je moja naravno rezultat rada od skoro dvadeset godina. Ona je bila zamišljena nekoliko godina pre no što sam seo da je počnem pisati. Ne samo pojedini detalji, karakteristika pojedinih ličnosti, ocene pojedinih događaja, nego čak i čitavi perijodi bili su stvarno izrađeni daleko pre no što sam uzeo pero u ruke. Kad sam počeo pisati Istoriju, bila je ona u stvari već cela zamišljena i gotova, i trebalo je samo već gotovu stvar baciti na hartiju. Stoga je brzina s kojom je ona napisana, mogla ostaviti traga samo u stilu i obradi, a nikako u sadržini. Ali je, ponavljam, veća korist od toga, što je knjiga zasnovana i napisana kao jedna celina, pod jednim utiscima i pogledima, no da je njeno pisanje razvlačeno; jer da je ona drukče i dugo rađena, bilo bi protivnosti u pogledima i nesuglasica, koje bi nemoguće bilo izgladiti; međutim ono što je posledica brzog pisanja može se lako popraviti
Kod današnjeg stanja naše istorijografske nauke, bilo je vrlo teško izraditi delo, zasnovano na ovakoj osnovi i zamišljeno ovako kako sam ga ja zamislio. Tu je trebalo gotovo sve stvarati; za jednu reč, za jednu misao često gubiti mnogo vremena i trošiti mnogo snage. Oni koji su pokušavali ili radili ovakve poslove, znaju to vrlo dobro. Kad bi to bio posao prost i lak, ne bi se tako dugo čekalo, da se napiše Istorija srpskoga naroda, niti bi bilo toliko započetih a nedovršenih dela u tom pravcu. G. St. Novaković je nedavno o toj stvari kazao svoje mišljenje, koje je sasvim tačno. U biografiji Nik. Krstiću on piše: „Pisci se, obično, mučno nakanjuju na izradu takvih dela u kojima valja obuhvatiti, iscrpsti i pregledno iskazati mnogobrojna istraživanja na tako opširnom polju kao što je istorija celoga jednoga naroda.... Napisati takvu knjigu neosporna je zadužbina, u toliko pre što kratak pregled tako opširnog predmeta ne može da ne da opravdanog povoda zamerkama lake kritike“ (Strana 35–6).
Ja u Pogovoru prvom izdanju nisam rekao sve što je trebalo; bio sam tamo i suviše kratak i koncizan, istakao sam u prvom redu, — smatrao sam da mi je to dužnost, — mane i nedostatke u svojoj knjizi. Ja sam smatrao da nije potrebno isticati, kako je ovo bio velik i težak posao, koliku sam masu dela i rasprava i koliko sam i koje sve izvore, i srpske i grčke i latinske i talijanske i mađarske itd., morao pročitati, dok sam ovu knjigu napisao. Nisam isticao da je u knjizi svaka reč merena, da su često radi jedne reči ili jednog izraza ili jednog podatka pravljene čitave studije, i da ništa nije nepotrebno i bez razloga kazano, da je i tamo gde izgleda da je kazana prosta ili slučajna fraza, sve osnovano na faktima i dokumentima, da se naposletku svaka rečenica, često i svaka reč, može dokazati ili bar opravdati istoriskim faktima i podatcima ili bar mišljenjem kog naučnika, koji se dotičnim predmetom specijalno bavio. Ali je to što ja o svemu tome nisam govorio, a istakao sam da knjiga ima mana i nedostataka, od mnogih rđavo shvaćeno i od mojih neprijatelja protiv mene upotrebljeno i obilno eksploatisano.
Ja ponavljam opet ono što sam rekao u Pogovoru prvom izdanju: U knjizi ima u detaljima bez sumnje pogrešaka, ali ono što je glavno, celokupno shvatanje političke istorije srpskoga naroda i njen prikaz u celini —to je dobro i tačno i tu će se teško šta promeniti i izneti opravdane zamerke. U pitanju su dve stvari: Kad jedan inteligentan čovek pročita moju Istoriju, da li on dobija jasnu sliku i predstavu o celoj prošlosti našega naroda, i da li je ta slika tačna i verna. Ako je ta slika u celini, u glavnim crtama tačna i verna, onda je moja Istorija dobra; ostale nedostatke lako je popuniti i popraviti.
Nerado se puštam u polemiku i nerado raspravljam sporna pitanja sa pojedinim piscima. Ali u ovom slučaju moram učiniti izuzetak, jer imam da progovorim o nekim principskim stvarima i o nekim ličnostima u opšte.
Na moju Istoriju srpskoga naroda nije izašla, na žalost, ni jedna ozbiljna kritika. Meni je to krivo i žao; ja bih voleo da je izašlo što više kritika, makar i nepovoljnih, jer bi one, ako su samo ozbiljne, bez sumnje donele koristi i meni i, što je još važnije, samoj stvari, jer bih ja opravdane zamerke svakako usvojio i prema njima popravio knjigu. Ovako ja na žalost moram konstatovati, da drugo izdanje moje Istorije izlazi skoro dve godine posle prvoga, a da se ja gotovo ni jednom napomenom koja je za te dve godine u javnosti mojoj knjizi učinjena, nisam mogao koristiti.
Kada je izašla objava o mojoj Istoriji mnogi su se od onih koje sam ja svojim kritikama zadužio, spremali da mi kritikom na moju knjigu vrate zajam. Čak su neki za tu stvar podelili bili posao, da bi na taj način lakše savladali potreban materijal. Ali od svega toga nije bilo ništa, a kao rezultat celog tog zajedničkog rada pojavila se samo u Nedeljnom Pregledu jedna kritika, pod koju je bio stavljen potpis nekoga Jovana B. Jovanovića.
Pokojni prof. Krumbaher rekao je jednom prilikom, da u nauci nema monopola i da je svakom dozvoljeno da radi na nauci, ali da se s pravom može bar neka sprema tražiti od onoga, koji hoće da se o njemu vodi računa u nauci. Pošto je taj G. Jovanović u svojoj kritici pokazao toliko neznanja i najobičnijih stvari, bilo bi besmisleno s njim ozbiljno razgovarati, kao što bi bilo besmisleno razgovarati o fizici sa čovekom, koji bi dokazivao da voda teče gore ili o topografiji sa čovekom, koji bi dokazivao, da Beograd leži na Rajni. Za njega je u ostalom i suviše počasti što je i pomenut na ovom mestu.
To je u ostalom jedina opširnija kritika, koja se javila o mojoj knjizi. Osim toga pojavilo se još nekoliko kraćih prikaza, u kojima je većinom izneta samo kratka sadržina knjige. Jedan je taki prikaz, koliko je meni poznato, izašao u Letopisu, jedan u Trgovinskom Glasniku, sa nekoliko opravdanih zameraka, jedan u Glasu Crnogorca i jedan, bez sadržine, vrlo nepovoljan, u Socijalistu.
Ali su se povodom moje knjige javila ili bolje reći iz moje knjige izašla dva dela, koja su bila srećnija, ili upravo nesrećnija, u kritikama. Jedno je Istorija srpskog naroda za srednje škole, koju je po mojoj knjizi napisao i sa mnom zajedno izdao G. Luka Zrnić; drugo je moja mala Istorija Bosne i Hercegovine.
Na Istoriju srpskoga naroda za srednje škole izašlo je, koliko ja znam, dve kritike: jedna od G. Jovana Đorđevića, druga od G. M. Vukićevića[1]; обе у Наставнику, обе неповољне, обе писане од наставника, који су и сами штампали уџбеник за исти предмет, и од писаца које сам ја задужио неповољним оценама па њихова дела. Методска страна наше Историје мене се ништа не тиче; за њу је одговоран Г. Зрнић. Ја сам одговоран само за факта у њој. То су добро знала и оба критичара; стога су, осим методске стране, оспорили тачност многих факата у књизи. Ја ћу стога само на тај део критикâ да одговорим, или управо ја ћу на неколико примера показати, kako su oba kritičara pisala svoje ocene. Po sebi se razume da ja dopuštam, da je po neka stvarna zamerka, osobito u oceni G. M. Vukićevića, opravdana.
G. Đorđević citira sasvim tačno moje reči, da je u jedan mah u X veku „gotovo ceo srpski narod bio satrven“, ali odmah uzvikuje: „Dakle, baš ceo srpski narod satrven?“ Nije ceo, nego gotovo ceo, kao što je tačno i navedeno, a to je velika razlika. Isto tako G. Đorđević navodi tačno moje reči, da je Časlav okupio u jednu državnu zajednicu gotovo sva srpska plemena i gotovo sve srpske zemlje, ali odmah dodaje, da „to nisu sve srpske zemlje, to se srpskoj deci ne sme da kazuje.“ Pa nije ni kazano sve srpske zemlje, nego gotovo sve. Ono što je G. Đorđević napisao o kosovskoj bitci, tako je naivno, da o tom ne vredi govoriti. G. Đorđević ne zna šta je o učešću bosanske vojske na Kosovu pisao pokojni Ruvarac i Rački, te je celo njegovo razlaganje o tom bespredmetno i detinjasto. Ja žalim što se kritikom G. Đorđevića nikako nisam mogao koristiti.
Kritika G. M. Vukićevića mnogo je ozbiljnija i ima, pored mase netačnih, i nekoliko opravdanih zameraka. Samo je G. Vukićević napisao svoju kritiku suviše autoritativno; on nigde ne navodi dokaze ni razloge, nego gotovo uvek govori: Pisci kažu ovako; ne valja, nego treba ovako. Tako n. p. G. Vukićević piše: „Telo svetoga Save nije spaljeno 1595. godine već 1594.“ G. Vukićević će sigurno biti tako dobar da predpostavi, da je meni, bar koliko i njemu, poznata borba oko te godine i svi razlozi za jednu i za drugu hipotezu, i kad sam se ja rešio za 1595 god. svakako sam smatrao da su razlozi koji govore za tu godinu jači. G. Vukićević svakako i sam ne uobražava sebi, da me u tome može razuveriti jedna njegova prosta tvrdnja, pa ma kako ona apodiktički bila iskazana.
G. Vukićević je često proste i očevidne štamparske pogreške uzimao za „netačnosti u hronologiji.“ Tako n. p. on nas ozbiljno poučava, da se Bugari nisu krstili 764 (dakle pre nego što su došli na Balkansko Poluostrvo!), nego 864! Da je G. Vukićević hteo biti malo više lojalan, on bi pre svega pretpostavio da G. Zrnić i ja bar toliko znamo istoriju da tako nešto ne bismo pogrešili. Ako nije hteo da bude tako ljubazan pa da to predpostavi, onda je mogao zagledati u moju Istoriju, gde bi našao tačno zabeleženu godinu. Još je smešnije kad nas G. Vukićević poučava da Stevan Visoki nije počeo vladati 1388 (dakle pre kosovske bitke!) ili da borba Vukovića i Lazarevića nije bila 1492 već 1402 god. itd. I G. Vukićevkć kao i G. Đorđević tačno navodi moje reči, da je Časlav „okupio u jednu državnu zajednicu gotovo sva srpska plemena i gotovo ceo srpski narod“ i da je „Vojislav vladao gotovo svima srpskim zemljama“, ali odmah dodaje: „Međutim to nije istina, jer ni najslavniji srpski vladalac car Dušan, čija je državna teritorija bila najšira, nije okupio u jednu državnu zajednicu sve srpske zemlje.“ Pre svega nije ni za Časlava i Vojislava kazano da su okupili sve srpske zemlje, nego gotovo sve, a to je velika razlika, a drugo, Dušan je imao najveću državu, ali i najviše tuđeg elementa, i našim su današnjim idealima mnogo bliži Časlav i Bodin i Tvrtko, nego Dušan.
Na istoriju Bosne i Hercegovine izašla je, koliko je meni poznato, samo jedna opširna ocena, G. Jov. N. Tomića[2]. Na toj se oceni moram malo duže zadržati, jer je ona za mnoge stvari vrlo važna i karakteristična.
Poslednjih desetak godina, od kako G. Tomić radi na srpskoj istoriji, on je sistematski obarao ugled i glas srpskim istoricima redom, i to ne samo onima koji se bave prošlošću našega naroda, nego i onima čiji je predmet studija van oblasti srpske istorije. G.. Tomić je redom i sistematski izlazio na javnost sa raznim napisima, u kojima se nepovoljno sudilo o G. M. Vukićeviću, pa o G. Ljub. Jovanoviću, pa o G. Drag. Pavloviću, pa o G. N. Vuliću, pa o G. L. Vojnoviću. Posle njih došao sam i ja na red. G. Tomić je godinama tražio priliku, da i mene stavi po svom merilu u red pomenutih istorika. Ja ću preći preko razgovora o tome, kada su mu se i koje sve prilike za to ukazivale, i kako ih je on hteo upotrebiti, pa ih, iz raznih uzroka, nije upotrebio. Ali je G. Tomić hteo borbu pošto-poto. On je na posletku u tome i uspeo.
On nije istina napisao kritiku na Istoriju srpskoga naroda, ma, da je to obećavao i time pretio, nego je našao za dobro da svoju želju zadovolji na jednom sporednom i neznatnom delu, na Istoriji Bosne i Hercegovine.
Ja sam ovu knjigu pisao u neobičnim prilikama i pod osobitim pogodbama; ona je pisana da u jedan mah posluži specijalnim potrebama, i prema tome pisana je bez velikih naučnih pretenzija. Ali je G. Tomić mislio, da je to vrlo zgodna prilika da pokaže moje neznanje, moju nesolidnost i nepoznavanje istoriskog naučnog metoda. Stoga je on napisao i štampao u Srpskom Književnom Glasniku kritiku na moju Istoriju Bosne i Hercegovine, odštampao je otuda u zasebnu knjigu i razaslao je naučnicima kod nas i na strani. Uredništvo je Glasnika, u broju u kom je izašao početak kritike G. Tomićeve, u jednoj belešci blago i stidljivo pozvalo mene da odgovorim G. Tomiću, ali je u isti mah, po nekoj vrlo čudnoj logici, uzelo G. Tomića u zaštitu od mene!
Ja međutim na rad G. Tomića protiv mene nisam reagirao. Nije mi stalo ni do članstva u Akademiji, ni do toga da se moja Istorija Bosne smatra za naučno delo prve vrste. Mislio sam, da nije vredno svađati se i trošiti vreme u praznoj prepirci. Srpski se naučnici i književnici i inače već dosta svađaju i ubili su zbog toga već dosta ugled srpskoj knjizi i nauci. Ali je G. Tomić hteo borbu pošto-poto i izazivao me je stalno. U poslednjim polemikama, što ih je G. Tomić imao sa G. A. Belićem i G. N. Vulićem, ja nisam imao ni direktno ni indirektno apsolutno nikakva udela. Ipak je G. Tomić u tim polemikama, u svakoj prilici, bez razloga i povoda, u vrlo providnim aluzijama, kakvima se služe samo još orijentalci a nikako kulturni ljudi, napao na mene i to zbog stvari, koje nisu istinite i koje nemaju nikakve veze s naukom i istorijom. Takim postupcima G. Tomić me je rešio svih obaveza i izazvao je borbu, koju sam ja dugo izbegavao, dogod sam mogao. Stoga ću ja, ne u aluzijama, kojima se služi G. Tomić, nego otvoreno i slobodno kazati svoje mišljenje o G. Tomiću i njegovu radu.
U ovom slučaju nisu u pitanju nekoliko tačnih ili netačnih podataka kod mene ili kod G. Tomića, nego je u pitanju mnogo više: u pitanju je ceo sistem rada, način i metod, o kome G. Tomić često i rado govori, i na posletku moral u radu, o kome G. Tomić još češće i još radije govori.
Ja znam da je sa G. Tomićem vrlo teško voditi polemiku. To se pokazalo osobito u njegovim poslednjim polemikama. On je skroz subjektivan, ne može ni za trenutak da se uzvisi, nepristupačan je razlozima i u borbi ne bira sredstva. On je n. p. u polemici sa G. A. Belićem, koju je on sam izazvao, predložio i primio sud časti i izabrao svoje poverenike, ali kad je saznao da je njihov sud u svima tačkama nepovoljan po njega, on im je oduzeo punomoć, koju im je bio dao! Čim se neko usudi da kritikuje njegove radove, on je gotov da to nazove Mafijom i „naličje naučnog rada.“ G. Tomiću u većini slučajeva nije stalo do same stvari, da njoj koristi i pomogne, nego mu je uvek u prvom redu stalo do toga, da pokaže neznanje piščevo u opšte.
Teško je sa G. Tomićem polemisati i stoga, što on nije uvek lojalan u borbi. U svojoj kritici na moju Istoriju Bosne on me ispravlja i tvrdi da Husein-kapetan nije učestvovao u bitci kod Banjske. Ja međutim nisam ni kazao da je on učestvovao u toj bitci. Isto je tako neopravdana zamerka G. Tomića, koju on s pozivom na „modernu istorijografiju“ iznosi, što je XIX vek prikazan kratko. Ja sam u Predgovoru Istoriji Bosne rekao, da za nju važi „u glavnom“ ono što je u Pogovoru Istorije rečeno. G. Tomić je izostavio ono „u glavnom“ pa je uzeo da za Istoriju Bosne vredi sve ono što je rečeno za Istoriju srpskoga naroda, pa je sa tog gledišta cenio Istoriju Bosne. Ali je G. Tomić trebao onda da uzme na um i to, da je u Pogovoru Istorije rečeno da je XIX vek izrađen „u skici“ i da su tamo navedeni razlozi za to.
G. Tomić je međutim ovakvim svojim dosadašnjim radom imao uspeha. On je svojim kritikama stekao ugleda, slave i avtoriteta. Svi su ga se bojali i sklanjali su se ispred njega, možda više zbog njegove energične prirode, nego zbog njegovih razloga. To je možda i najvažniji razlog sa koga je G. Tomić došao dotle da svoju snagu u svakom pogledu daleko preceni, a vrednost svih drugih naših istorika da predstavi kao vrlo malu i sumnjivu. Što se G. Tomića tiče stvar međutim ne stoji ni blizu onako kako on zamišlja.
G. Tomić je samouk. Kao samouk on je mnogo postigao; može se reći, da je kod nas, od svih samouka, on možda ponajdalje doterao. Istina, kod njega se ne vidi nikakav napredak i razvitak u radu, i često su njegove starije stvari znatno bolje od novijih; ali je g. Tomić neosporno vrlo vredan čovek i on ima bez sumnje zasluga za našu istorijografiju. G. Tomić je do sada vrlo mnogo napisao i po neki od njegovih radova imaće svakako i veće vrednosti i održaće svoje mesto u literaturi, jer se nikako ne može reći, da su baš sve njegove rasprave prosto prepričavanje izvora, kao što bi se po većini njegovih knjiga moglo suditi.
G. Tomić je u ostalom bio vrlo srećan u izboru polja za rad. On je za predmet svojih studija izabrao tursko doba srpske istorije, na kome se do tada vrlo malo radilo. G. Tomić je dakle naišao na čist, neobrađen i, što je vrlo važno, na nepokvaren teren. Sve što se tu našlo bilo je potpuno novo; svaki nov podatak bio je pravo otkriće, računat je u osobitu zaslugu i priman je vrlo rado. G. Tomić je, osim toga, kad je počeo proučavati to doba srpske istorije, otišao u Mletke, gde je našao skupljenu i sređenu bogatu riznicu novih podataka za istoriske događaje, koje je mislio obrađivati. On je istina, prema velikom broju knjiga i rasprava, što ih je za poslednjih desetak godina publikovao, vrlo malo vremena probavio u Mletcima i prikupio je tamo, prema svojoj snažnoj produkciji, vrlo ograničen broj podataka. S toga je on bio primoran da radi iste stvari i sa istim izvorima, samo sa raznog gledišta, a često je s toga, možda i nehotice, prosto prenosio isto pričanje iz jedne knjige u drugu, u suženom ili proširenom obliku. Ali su, pri svem tom, mnoge njegove rasprave davale i novoga materijala i novih podataka, — one su često samo zbirka istoriskih podataka, — te su stoga njegova dela, i ako su sva pisana nesvarljivim stilom i često sa vrlo labavom logikom, kao interesantna novina dobro primana.
Svi smo mi hvalili G. Tomića, odavali priznanje njegovoj neobičnoj vrednoći i hvalom ga na rad podsticali. I da je G. Tomić ostao pri onome što je počeo raditi, da je ostao pri obradi detaljnih pitanja iz turskoga doba, on bi se svakako još razvio i napredovao bi, verovatno bi bio koristan srpskoj nauci i vremenom bi možda izradio i koje samostalno delo od trajne vrednosti. Ali G. Tomiću nije bilo dosta to što je postigao; njemu nije bilo dosta što je izgledalo da je on na dobrom putu da vremenom postane dobar, možda i najbolji, znalac jednog važnog perioda srpske prošlosti. On se nije hteo zadovoljiti časnom ulogom skromnog radnika sa prosečnim talentom na polju srpske istorijografije: on je uobrazio da je velik istorik u svakome pogledu. Još više: on je uobrazio da sve zna i da sve može. On je hteo da pokaže i da dokaže ne samo G. M. Vukićeviću, koji se bavi od prilike istim događajima kojima i G. Tomić, da ništa ne zna, nego je hteo dokazati i G. L. Vojnoviću, koji se specijalno bavi dubrovačkom istorijom, da dubrovačku prošlost ne poznaje, hteo je dokazati, da G. Drag. Pavlović, specijalista za opštu istoriju novoga veka, ne zna ni najobičnija fakta iz te oblasti, da ja ne poznajem doba slovenskog naseljavanja na Balkanu, koje sam godinama specijalno izučavao, i čak da G. N. Vulić, najbolji znalac stare istorije u nas, ne zna rimsku istoriju i da je vrlo slab u epigrafici.
Ali se G. Tomić i u tom pogledu nije hteo zaustaviti na pola puta. On je vrlo energičan i odlučan i smelo izvodi prave zaključke. Nije dosta bilo pokazati i dokazati, da G. Vukićević ne zna mnogo o događajima o kojima piše, da G. Jovanović ne poznaje nemanjićki period, da G. Vojinović ne zna dubrovačku istoriju, da G. Pavlović greši u najobičnijim faktima iz nove istorije, da ja nemam ni pojma o VII i VIII veku i da G. Vulić isto tako nema pojma o staroj istoriji i da je vrlo nesiguran u epigrafici. Sve to još nije bilo dosta. U faktima može svako pogrešiti, a greške u pojedinim podatcima još ne obaraju svu vrednost piščevu. A to je trebalo učiniti. Stoga se G. Tomić u svojim kritikama na razna dela srpskih istorika nije zadovoljio samo time da pokaže greške u njihovim delima, nego je za sve njih, u raznim prilikama, vrlo odlučno dokazivao, da nemaju ni pojma o tome, šta je istorija u opšte i kakvi su zadatci moderne istorijografije, a pre svega da ne poznaju naučne istoriske metode i primene njihove. G. Tomić je time isticao, kako on poznaje od svih njih mnogo bolje, ne samo tursko doba, nego i nemanjićki period i dubrovačku istoriju i najstariju srpsku istoriju i istoriju novoga veka i istoriju staroga veka i čak epigrafiku. I ne samo to, nego da on od svih njih kud i kamo bolje zna, ili bolje rečeno, da oni ne znaju a on da dobro i temeljno zna i filozofiju istorije, i naučne metode njene, i zadatke moderne istorijografije i sve drugo.
G. Tomić rado zalazi u tuđa polja i govori sa avtoritetom o stvarima, koje nije nikako, ili bar koje nije dobro proučavao, a zaboravlja da dâ sebi računa o tome, šta sve još uvek njemu nedostaje da bude dobro spreman i solidno temeljan na polju, na kome on želi da bude specijalista.
Svi smo mi bili gotovi da se, i to s pravom, u svakoj prilici podsmenemo pokojnom Panti. Srećkoviću, što je radio na staroj srpskoj istoriji, a nije znao grčki, nije znao dakle jezik one države, u čijoj je državi živeo dugo srpski narod, sa kojom je imao najviše veza i iz koje su nikle stare srpske države. G. Tomić međutim radi na istoriji srpskoga naroda pod Turcima, a ne zna turski, ne zna dakle jezik onoga naroda u čijoj smo mi državi bili, i na čijem jeziku ima i mnogo i važnih spomenika za to doba srpske istorije. G. Tomić ne zna ni mađarski, ne zna dakle jezik onoga naroda, koji je u to doba posle Turaka najviše imao posla sa nama, i koji je u svakom pogledu snažno uticao na našu sudbinu u celo to vreme. Osim toga na mađarskom ima vrlo velika literatura o tom vremenu, koju G. Tomić takođe ne može upotrebljavati. Neznanje turskog i mađarskog jezika zatvara G. Tomiću mogućnost da konzultira veliku množinu vrlo važnih izvora i obilnu literaturu za period, kojim se specijalno bavi.
Ali i to još nije sve. G. Vulić je nedavno utvrdio nesumnjivim dokazima, da G. Tomić ne zna latinski[3] i da je vrlo slab u talijanskom (Delo za mart 1910 god.).
G. Tomić bi dakle imao vrlo mnogo da radi, dok bi stekao temeljnu i solidnu spremu ozbiljnog stručnjaka za period kojim se specijalno bavi. Ako bude vredno radio na tome da to postigne, kao što vredno piše knjige, on će vremenom popuniti i te nedostatke.
Ima međutim nešto što G. Tomiću nedostaje, a što on vrednoćom ne može nikada nadoknaditi: G. Tomiću nedostaje talenat. G. Tomić je čovek neobično vredan, ali je čovek dosta skromnih sposobnosti i osrednjega talenta. On nije istorik u velikom stilu, kao što zamišlja da je, nego je on jedan običan radnik na istoriji. Ono što on piše u većini slučajeva još nije istorija, ono je tek materijal za istoriju. Rasprave G. Tomića su u većini slučajeva samo prosto prepričavanje izvora, skoro uvek jedne vrste i jednostranih izvora. G. Tomić gleda na celu istoriju srpskoga naroda pod Turcima gotovo samo kroz naočari mletačkih providura. Bezobzira na to što je G. Tomić kadikad sasvim nepouzdan, što često ne razume izvore i što ih rđavo upotrebljava, kao što je pokazao G. Vulić na nav. mestu, sigurno je da će mnogi događaji koje je opisivao G. Tomić, biti drukče shvaćeni i obrađeni, kad se bude na istoriju srpskoga naroda pod Turcima gledalo sa šireg gledišta, no što to čini G. Tomić. Onda će se tek moći videti, da G. Tomić nije ni blizu tako veliki istorik kao što misli da je.
Pomenuo sam već da je G. Tomić samouk. Stoga njemu, osim talenta, nedostaje i veća sistematska sprema i naučni metod. Te nedostatke misli G. Tomić da može maskirati time, što svakom prilikom, i gde treba i gde ne treba, govori o naučnom istoriskom metodu i zamera svima onima o kojima piše, što toga nemaju. Od kad je u Pogovoru moje Istorije srpskoga naroda pročitao, da je u njoj „sasvim nova i koncepcija i kompozicija“, njemu su se te dve reči osobito dopale, i on ih od tada rado upotrebljava svakom prilikom, i gde treba i gde ne treba, i gde ima smisla i gde nema. Tako je on n. p. u referatu o ispitu zrelosti u ženskoj gimnaziji napisao, da svaki đački rad mora imati i koncepciju i kompoziciju! Ali je G. Tomić te reči, koje su mu u mojoj knjizi omilele, odmah upotrebio protiv mene, i u svojoj kritici na moju istoriju Bosne i Hercegovine dokazivao, da ja ne znam naučni istoriski metod i da moja koncepcija i kompozicija ne valja. On je čak obećao, da će o koncepciji i kompoziciji moje Istorije drugom prilikom opširnije govoriti. Od toga doba prošlo je skoro godina dana, evo već i drugog izdanja Istorije, a G. Tomić još nije svoju reč ispunio. Ali ja ću mu uštediti dalji trud u tom pogledu i rešiti ga obaveze da svoju reč ispuni. Razgovor o metodici ja ću sa g. Tomićem ovom prilikom svršiti jednom za svagda i definitivno.
Ja sa G. Tomićem o istoriskom naučnom metodu i o koncepciji i kompoziciji istorije u opšte i specijalno srpske istorije, neću i ne mogu da govorim.
Ja neću o tome s njim da govorim, jer mu odričem i sposobnost i kompetenciju i pravo da o tim stvarima govori i raspravlja. Čovek, koja je, pri današnjem stanju naše istorijografije, pročitao kao svoju pristupnu akademsku besedu i štampao knjigu od 300 strana, u kojoj se govori o nekoliko dana iz istorije jednoga grada u primorju u XVI veku, čovek koji je napisao raspravu sa natpisom „Patrijarh Jovan“, a u njoj se o patrijarhu Jovanu govori taman malo više no o Pilatu u Vjeruju, čovek koji je onako nevešto pobrao podatke za svoje dokaze o zavisnosti Crne Gore, u isti mah kad je među podatcima, što ih je u istoj knjizi sam izneo, mogao naći i više i boljih, itd. itd., — nema prava da govori o naučnom istoriskom metodu, o modernoj istorijografiji, o koncepciji i kompoziciji.
No ja bih se možda ipak upustio sa G. Tomićem u raspravljanje tih teoriskih pitanja, najviše radi njega lično; možda bi ipak i on jednom uvideo, makar i ne priznao, da je na krivom putu, a svakako bi imao u tom slučaju prilike da mnogo što šta nauči. Ali ja ne mogu s G. Tomićem raspravljati ta pitanja, ma da on u svakoj prilici o njima vrlo rado govori, a ne mogu iz vrlo prostog razloga, jer G. Tomić, kad raspravlja o tim pitanjima ima običaj da plagira, da iznosi tuđe misli kao svoje, da ispisuje i pod svojim potpisom štampa od reči do reči tuđe misli, tuđe rečenice i tuđe reči, a da ni jednom reči ne pomene ni ime pisca od koga je sve uzeo, ni knjigu iz koje je prepisao.
Prema tome, kad G. Tomić o tim stvarima govori, ja ne znam šta je, i da li je išta njegovo ili tuđe, i da li ja u tom slučaju treba da raspravljam sa G. Tomićem ili sa drugim nekim.
Posle cuge i uporne borbe, koja je trajala više od dve godine, izabran je bio 30 juna 1903 god. G. Ljub. Jovanović za profesora Velike Škole. Po zakonu o Velikoj Školi, on je 2 oktobra iste god. držao svoje pristupno predavanje. U tom predavanju G. Jovanović je razvio svoj program za rad i izneo svoje poglede na istoriju, na metod rada itd. Posle četrnaest dana (15 oktobra) napisao je G. Tomić u Štampi (br. 265) raspravu pod natpisom: Bez čega ne može biti srpski istoričar. U toj svojoj raspravi G. Tomić je prvo kritikovao gledište G. Jovanovića na istoriju i na istoriski metod, pa je onda, na suprot G. Jovanoviću, izneo svoje poglede na istoriju, svoje principe o istoriskom metodu i svoje misli o istoriskom naučnom radu; učinio je dakle, u jednom svečanom trenutku, svoju naučničku ispovest. Momenat zaista nije bio običan: Jedan naučnik, koji je bio srećan da bude izabran na mesto koje je tražio, izlazi prvi put pred đake i publiku, iznosi svoje principe i poglede na nauku kojom se bavi, razvija svoj program i čini svoju naučničku ispovest. A njegov konkurent, koji nije bio izabran, kritikuje njegove poglede na istoriski naučni metod, i iznosi tom prilikom svoje principe. Važnost toga momenta shvatio je i G. Tomić; zato se pod tom raspravom i potpisao punim imenom.
Ko bi mogao i pomisliti, da će G. Tomić u tom svečanom trenutku učiniti nešto što nije dozvoljeno. G. Tomić je naime u svojoj raspravi Bez čega ne može biti srpski istoričar — sve što je kazao o principima i istoriskom metodu preveo, većinom skoro od reči do reči, iz dve knjige, a nigde ni jednom reči nije pomenuo ni te knjige ni pisca.
U zbirci Bibliothèque générale des Sciences sociales, u 12 svesci štampana je knjiga Ch. Seignobos-a La Méthode historique appliquée aux Sciences sociales. Isti je Senjobos u društvu sa Ch. Langlois napisao i knjigu: Introduction aux études historiques. G. Tomić je sve svoje poglede i principe preveo iz te dve knjige. Po nešto je istina kazao malo slobodnije, svojim rečima, ali je većinom prepisao skoro ob reči do reči sve metodske principe i rezonovanje o njima.
Evo nekoliko primera. G. Tomić je svoje raspravljanje o istoriskom metodu počeo ovako:
| Danas istorija počiva na dokumentima. | L’histoire se fait avec des documents (str. 1). |
| Gde nema dokumenata tu nema ni istorije. | Pas de documents, pas d’histoire (str. 2). |
| Dokumenti su pak samo trag onog što se nekad mislilo i radilo. | Les documents sont les traces, qu’ont laissées les pénsées et les actes des hommes d’autrefois (str. 1). |
| i istorija kojom se bavi G. Jovanović, | |
| počiva na tako zvanim indirektnim tragovima, koji su sačuvani u pisanim spomenicima... | Les traces indirectes sont les écrits, on leur réserve souvent le nom de documents (str. 19). |
| Jer pošto se kod dokumenata u prvom redu traži da se upozna misao njihova tvorca, a potom da se primenom istoriske kritike i analize dođe do upoznavanja spoljašnjih fakata.... | Directement les documents ne font connaître que la pensée de celui, qui les a redigée, ils ne sont que les traces de faits psychologiques; mais ils peuvent fournir un moyen indirect d’atteindre des faits extérieurs (str. 19). |
| Zato gde nema istorijskih fakata, tu nema istorije. | Pas de document, pas d’histoire (str. 13). |
U tom smislu i pravcu i na taj način nastavlja G. Tomić raspravljanje o istoriji i njenoj naučnoj obradi. Svoja rezonovanja o istoriskom metodu sveo je G. Tomić u ovaj zaključak:
| (Istorik) ima da se koristi istorijskim metodom koji je čisto psihološka interpretacija analogijom. | Voilà pourquoi la méthode historique est exclusivemet une méthode d’interprétation psychologique par analogie (str. 25). |
Poslednje reči podvukao je Senjobos; njih je podvukao i G. Tomić! Da napomenem još, da je G. Tomić, kad je pisao svoju raspravu, pročitao iz prve Senjobosove knjige samo prvih 25, a iz druge samo prvih 13 strana, jer je samo iz rečenica na tim stranama konstruisao svoju teoriju o istoriskom metodu i istoriskim naučnim principima, da je neka rezonovanja izvodio samo po natpisu pojedinih glava u obe knjige, i da je na više mesta Senjobosa rđavo razumeo.
Ja više nemam šta da kažem o G. Tomiću. Posle ovoga biće svakome jasno, da sam imao pravo kad sam izjavio, da sa G. Tomićem ne mogu da govorim o istoriskom metodu, o koncepciji i kompoziciji.
G. Tomić je u ovom slučaju u gorem položaju, no što bi bio ma ko drugi, da je ovako nešto učinio. Jer G. Tomić se uvek sa vrlo mnogo prkosa i samovlasti isticao kao zaštitnik najstrožijeg morala i bio je uvek gotov da svoje protivnike obedi za nečasne stvari. Ko ovako nešto učini, taj nema prava nikome da drži moralne pouke.
Drugo izdanje ove knjige ispravljeno je i popunjeno u mnogom pogledu. Pre svega ispravljene su sve netačnosti i pogreške u hronologiji i podatcima, koje sam mogao zapaziti ili za koje sam saznao. Zatim su učinjene velike stilske izmene u celoj knjizi. Inače velikih promena nema. Nisam za ovo dve godine došao do uverenja, niti me je ko ubedio, da nije dobro obrađena ili shvaćena koja važnija partija, da bih je mogao ili morao ispraviti.
Dopuna ima mnogo više. Pre svega dodan je opis događaja od avgusta 1908 god., kad je prvo izdanje izašlo iz štampe, pa do kraja aprila 1910 god. Osim toga dodan je uz svaku glavu pregled važnijih izvora i spisak važnijih knjiga i rasprava. U Dodatku bibliografiji štampana su dela o srpskoj istoriji i o istoriji susednih država i naroda, koja nisu pomenuta u bibliografiji iza pojedinih glava; tek je po neko delo pomenuto i ovde i napred u bibliografiji. Pri izradi cele bibliografije, i za izvore i za zbirke izvorâ i za dela i rasprave, nisam težio za potpunošću niti za bibliografskom skrupuloznom tačnošću; stoga će tu verovatno biti po nešto propušteno, biće po koja omaška, a naći će se možda i po neka nedoslednost. Ali će ipak ove bibliografske beleške mnogome dobro doći i korisno poslužiti. Pri navođenju dela, ja sam osobito uzimao na um ona dela koja imaju veću vrednost, koja su za širu publiku i kojima sam se ja služio. To su bila tri momenta koja su većinom odlučivala da se delo navede. Uz pojedine glave nisam navodio dela koja su zastarela. Po sebi se razume da nisam bio obavezan da se držim zaključaka i rezultata, do kojih su došli pisci navedenih dela. Kod izvorâ je uvek navedeno vreme, kad je pisac živeo i ona dela, u kojima ima podataka za srpsku istoriju. Dela pojedinih pisaca nisu navođena po originalnim natpisima, nego po sadržini. Mislim da će se čitaoci često tako lakše orijentisati o sadržini dotičnih izvora, nego da je naveden originalan naslov.
Važna su novina u drugom izdanju ove Istorije karte. One su sve uzete iz Srpskog istoriskog atlasa G. Vas. Markovića. U njima su činjene po mom uputstvu samo sasvim neznatne izmene.
Zanimljiva je novina, i koliko je meni poznato, prvi put je ovde u ovom obliku i na ovaj način u opšte upotrebljen Dijagram, koji predstavlja promene površine srpskih država. Ja sam imao kameru da u dodatku ovoj Istoriji iznesem u kvadratima predstavljen obim srpskih država pod svima znatnijim vladaocima. Zamolio sam svoga kolegu G. Dr. Milutina Milankovića da izmeri površine i da izradi potrebne kvadrate. On je međutim došao na jednu dobru misao, koja je ovde, po mom uverenju, vrlo korisno upotrebljena. Potrebna objašnjenja nalaze se uz sam Dijagram. Ja ću ovde samo da napomenem, da je promena granica, kao i obim država u pojedinim momentima izveden sa tačnošću, koju je samo moguće bilo postići. Stanje je naše nauke u tom pravcu još vrlo rđavo; istoriska je geografija srpska još sasvim neobrađena i pitanja o državnim granicama još su gotovo netaknuta. Prema tome, često je nemoguće odrediti tačne granice i obim pojedinih država. Ipak je učinjeno što se, prema današnjem stanju naše istoriske nauke, moglo učiniti. Osim toga u Dijagramu nisu mogle biti obeležene sve nianse u promenama državnih granica. I to je učinjeno zbog tehničkih i praktičkih teškoća, a delimice i zbog toga, što su i u tom pogledu naučna ispitivanja kod nas još vrlo slabo ili nikako odmakla.
Da napomenem da sam gubitak zbog uništenih knjiga prvoga izdanja uzeo ceo na sebe. Svi pretplatnici na prvo izdanje, koji nisu dobili knjigu, dobijaju drugo izdanje za 1 krunu. Prema tome ja snosim svu štetu zbog toga što primerci prvoga izdanja nisu stigli onima, kojima su bili namenjeni.
Ovo je izdanje štampano u 8200 primeraka.
Na kraju mi je prijatna dužnost da zahvalim svima onima, koji su ma na koji način doprineli da ova knjiga u drugom izdanju bude bolja.
G. Mih. Gavrilović je još jednom pregledao XI, a G. Slob. Jovanović XII glavu i bibliografiju uz tu glavu i učinili su mi neke ispravke i dopune. G. Jovanović mi je osim toga kazao i neke opšte napomene o stilu, koje sam korisno upotrebio. G. N. Vulić je pročitao I glavu i bibliografiju uz nju i učinio neke ispravke i dopune. G. Vlad. Ribnikar mi je učinio prijateljske usluge pri nabavci hartije. G. Vas. Marković mi je rado ustupio svoje istoriske karte, a G. M. Trebinjac je izradio Registar. G. M. Milanković je uložio vrlo mnogo truda u izradu Dijagrama. Pri izradi spiska knjiga u Dodatku Bibliografiji pomogli su mi: G. Drag. Anastasijević za vizantisku istoriju, G. Vlad. Petković za arhitekturu i živopis, i G. A. Obradović za papsku istoriju.
Neka im je svima topla i iskrena hvala.
Beograd, 12 maja 1910.
- ↑ Milenko Vukićević (1867–1929), prosvetni radnik i istoričar. Bio je nastavnik u Pirotu i u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Pisao je dosta a najbolje studije je dao o licima i događajima iz Prvog srpskog ustanka. Glavna dela: Karađorđe (samo do 1807), Kralj Petar i Znameniti Srbi muslomani.
- ↑ Jovan N. Tomić (1869–1932) prosvetni radnik, istoričar i upravnik Narodne biblioteke u Beogradu (1903-1927). Redovni član Srpske kraljevske akademije od 1906. godine. Bio je među prvim istoričarima koji su počeli ozbiljnije proučavati osmanlijski period srpske istorije (XV-XIX v.), posebno istražujući mletačku arhivsku građu. Dela su mu manjkava zbog odsustva sopstvenih rešenja, nekorišćenja osmanlijskih i mađarskih izvora i lošeg poznanja klasičnih jezika. Objavio je preko 60 knjiga i brošura, veliki broj članaka i kritika. /prim. priređivača digitalnog izdanja/
- ↑ G. Tomić je u jednom latinskom spomeniku, koji je izdao, štampao: recursionus mesto recurrimus, incolas mesto incolae, Polonia mesto coloia itd. (Delo za februar 1910 god.). G. Tomić je odgovorio G. Vuliću i branio se da je taki prepis dobio od G. Fratija. Da li je G. Frati kriv i za to, što je G. Tomić napisao „Prilog Ruvarčevoj Montenegrini-i“ (Delo 17, str. 74) i što je napisao, da je Ruvarac ostavio za sobom delo „Serbicum Sacrum“ (S. K. Glasnik 15, str. 400)! G. Tomić zna da ima delo Illirycum sacrum; он мисли да је ту sacrum imenica, a Illirycum pridev mesto obratno, pa je skrojio pogrešno Serbicum Sacrum mesto Serbia sacra! Mnogo je takih primera, gde se vidi, da nije G. Frati kriv za G. Tomićevo neznanje.