Историја савремене цивилизације 12
| ←< 11. глава | ИСТОРИЈА САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ Писац: Шарл Сењобос |
13. глава >→ |
Народности. — Начело о суверенитету народа учинило је, да се, поред старије уставне теорије, роди и нова теорија о народностима. Пошто народ има права да сам собом управља, то он може захтевати да над њим не владају туђинци, нити да буде придружен каквој туђој народности; исто тако он може захтевати и то, да се не парча између више влада. Сваки народ треба да образује једну независну државу, а сви делови једнога истога народа треба да буду скупљени у једну једину државу — ето то је формула начела о народностима.
О том се све до XIX столећа није водило никаква рачуна. Државе су се стварале случајно, наслеђем и завојевањима, и ни мало се није гледало на то, да ли се тим састављају народи различитога језика, различнога рода и разних обичаја, или се један исти народ парча. Тако се радило још и 1814. године на Бечком Конгресу. Размене, које су имале да се изврше између држава, срачунавате су по броју душа, — водило се рачуна само о богатству земље и о броју становника. С тога је у Европи било држава састављених из више несродних народа, па чак и из међусобних непријатеља (Турска, Пруска, Аустрија), а било је опет и народа издељених између више држава (Немачка, Италија).
Мало после Ресторације родољуби стадоше радити против влада. Тамо где је какав мали народ био придодат каквој великој туђинској држави (у Турском и Аустријском Царству), родољуби су тражили да се тај народ одвоји од туђинске државе која над њим влада. А напротив, тамо где је какав велики народ био издељен на мале државе (као у Немачкој и Италији), родољуби су радили да униште те мале државе, да би их саставили у један народ. Покрет се дакле, развијао у два супротна правца; час је ишао на раздвајање, час опет на спајање; једни су захтевали ослобођење, а други уједињење.
Било је покрета готово у свима земљама: да се Срби, Грци, Румуни и Бугари ослободе турске владавине; — Маџарска, Чешка, Ломбардија и Хрватска испод Аустрије; — Ирска испод Енглеске; — Белгија од Холандије; — Пољска од Русије. Јави се и покрет за уједињење Немачке и Италије. Једино су Француска и Шпанија, где је уједињење већ било извршено, биле поштеђене од тога комешања.
Заједничко је начело свих националистичких странака да свака држава мора представљати једну народност. — Али шта треба разумети под именом народности? — О том су у Европи биле две школе. За једну, народност је скуп људи који сами хоће да уђу у састав једне државе; и према томе, становници какве земље имају да реше, којој ће народности припасти: — народност дакле постоји само по вољи њених чланова. — Друга школа учи да је народност опредељена самим пореклом и да никако не зависи од воље људи; људи истога рода треба да су уједињени чак и онда, кад они то не би хтели. — Она теорија, која проповеда да народност зависи од воље чланова, поглавито је француска. Француска ју је већ примењивала 1861. године: — пре него што ће присајединити Савоју и грофовину Ницу, она је пустила да присаједињење изгласају њени становници. — Теорија одређивања народности по пореклу има својих присталица у Немачкој и Русији: пангерманцима су названи они који су хтели ујединити све народе германскога (немачкога) порекла у једну државу, а панславистима они који су хтели ујединити све словенске народе. Немачка је влада применила ту теорију, кад је присајединила Елзашане и против њихове воље, као да су германскога порекла. За време рата у Бугарској 1877. године, Руси су вешали као издајнике пољске војнике, који су били у турској служби, с тога што су се као Словени борили против других Словена. Изгледа као да је данас напуштена она теорија о народности по пореклу; и сама је Русија помагала малим балканским словенским народима, да створе себи државе.
Готово се свуда национална странка спојила с либералном странком, да се бори с владом, и од туд је после агитација била у исти мах и национална и уставна. Она је трајала једно пола столећа и појављивала се у разним облицима: час су се агитатори бунили (у Грчкој, Ломбардији, Белгији, Пољској, Ирској и Мађарској), час су чинили опозицију у скупштинама (у Чешкој, Маџарској, Хрватској и Ирској), час су се пак обраћали каквој држави, која би била довољно јака, да изврши уједињење.
Готово је свуда национална странка најзад победила: у Србији, Грчкој и Белгији устанком; — у Румунији, Бугарској и Ломбардији туђом помоћу; у аустријским земљама споразумом с владом; у Италији и Немачкој прикупљајући се око краљевина, Сардиније и Пруске. — Само Пољска и Ирска нису успеле да се. ослободе, те се и даље наставља то комешање.
Стварање талијанскога јединства. — 1815. године Италија је по ново запала у онакво исто стање, у каквом те била пре Француске Револуције, а из којега ју је Француска била избавила.
Она је била распарчана у седам државица: на северу краљевина Сардинија и Ломбардо-млетачка, — у средини војводине Парма, Модена и Тоскана и Папина Држава; — на југу Неапољска краљевина. Па и сам назив Италија (што га је Наполеон дао великој краљевини на северу) бејаше ишчезао. Метерник је говорио, кад би ко с њим говорио о Италији: „То је географски израз.“
Све су талијанске државице биле неограничене монархије, у којима су деспотски управљали владалачки министри, и њихова несносна полиција. Папа је по нова завео инквизицију; забрањивао је сва удружења, забрањивао читање страних књига, па се чак обустави и осветљавање улица у Риму, јер је то било дело Француза. — Сардински је краљ по ново завео цензуру, која није више допуштала ни да се напише име конституција (устав), збацивао је чиновнике, које је црква одлучила, и завео је надзор над универзитетима; он је наредио да се уништи ботанички врт у Турину, који су Французи подигли. — Неапољски је краљ укинуо стари сицилијски устав и обећао Аустрији, да неће заводити никакву уредбу, која би била противна уредбама ломбардијским, то јест слободоумну. На тај је начин Италија живела под неограниченом владавином. Но тај јој деспотизам није могао чак ни спокојства дати; владе на јужном крају и у средини нису чак биле кадре ни обичне злочинце да униште. Неапољска краљевина и папске земље биле су огрезле у разбојништвима; године 1817. у Неапољу је било 30 000 разбојника, а у папским земљама било је 57 уцењених глава.
На северу Италије Ломбардо-млетачка краљевина, састављена из миланске и старе млетачке области, припадала је Аустрији, која је тамо слала аустријске чиновнике и војнике. Аустрија је посредно владала и трима војводинама, чији су господари били аустријски принчеви; она је заштићавала папу и неапољскога краља од побуна њихових поданика; она у мало што није све италијанске владаоце скупила у једну конфедерацију (савез), којим би она управљала. Италија је била зависна од туђина.
Тако је стање трајало до 1848. године. У два маха се покушавало да се дигне буна, по угледу па суседне народе. Године 1820. официри, по шпанском примеру, хтедоше приморати неапољскога и сардинскога краља, да даду устав (неапољски краљ чак и усвоји шпански устав). Године 1831. либерали, по француском примеру, примораше папу и три војводе, тосканскога, пармскога и моденскога, да заведу либералну владавину. Али се тај покрет произведе само у једном делу Италије, и сваки пут аустријска војска дође, те поврати неограничену владавину.
Талијански револуционар Мацини, који је пребегао у Француску, основа једно тајно друштво, да обори монархије по целој Европи, па да од свакога народа створи по једну независну републику, која ће с другим републикама бити везана братством. Његова је девиза била: „Слобода, једнакост, човечност; један Бог, један господар, Божји закон.“ Његово се друштво назва Млада Европа; сваки је народ ту имао свој одељак: млада Италија, млада Пољска, млада Немачка итд. Млада Италија, основана 1831. године, имала је поглавито присталица у Ђенови и у Риму; она се прочу са својих завера и побуна у 1844. и 1845. години, а намера јој је била, да целу Италију уједини у једну републику.
Око 1843. године започе се међу писцима друга једна врста покрета, који су Талијани назвали risorgimento, тј. ускрснуће. Радило се па том, да се Италија истргне из оне невоље и нереда слободоумном управом, и да се ослободи туђинскога господарства изгнањем Аустријанаца. Представници тога покрета, Балбо, Максим д’-Ацељио, Дирандо и Ђоберти[1], нису мислили да оборе талијанске владаоце; напротив, они су се обраћали самим тим владаоцима, молећи их, да својим народима даду устав и да се међу собом удруже, те да заснују једну талијанску националну државу. Италија би добила вид савеза између уставних монархијских држава.
Три су се владара могла убедити, да се придруже том слободоумном и народном покрету, а то су били: сардински краљ, тоскански војвода и папа Пије IX, који је изабран 1846. године. Године 1847. тоскански војвода и папа допустише својим поданицима, да се ублажи цензура, да се образује народна гарда и да се установи Државни Савет, који ће поправити законе; а та три владара начинише и уговор, којим се заводи царински савез између њихових држава. На то Аустрија одговори савезом с војводама пармским и моденским.
Италијске се државе бејаху прикупиле у две странке, аустријску и народну. Владаоци, који су припадали народној странци, нису скривали своју жељу да изагнају туђинце, и Талијани су се у то време надали, да су довољно јаки, да протерају Аустријанце сами, без помоћи друге које државе. Сардински краљ Карло Алберт, разговарајући с Д’ Ацељијем, који га је питао како би се могла ослободити Италија, одговорио је: „Italia fara da se“. („Италија ће радити сама“).
Године 1848. либерална се владавина заведе па један пут у свима државама: у Неапољској краљевини у јануару (29.) либералском буном у Палерму, у Сардинији у фебруару (8.), у Тоскани и у Папиној Држави у марту (14.)[2] вољом владалаца. У те четири државе владаоци дадоше устав, и све се четири удружише, да изагнају туђинце. Аустријска је влада тада била растројена револуцијом од 1848. године и забављена општим устанком свих њених народа.[3]
Изгледало је да је изабран згодан тренутак. Гроф Кавур писао је у туринском листу (Васкрсењу): „За савојску монархију куцнуо је час, час одважних одлука, од којих зависи опстанак краљевине. Ми, људи хладнога размишљања, који смо навикнути да више слушамо оно што нам разум заповеда, него ли покрете срца, ми отворено кажемо ради народа, владе и краља: рат, рат без оклевања!“
То је био народни рат против Аустрије. Талијани из Ломбардо-млетачке краљевине побунише се. Сардинска војска заузе целу Ломбардију, коју напустише Аустријанци; становници пак приредише опште гласање (плебисцит) и с 560 000 гласова изјаснише се, да захтевају сједињење Ломбардије с краљевином Сардинијом. У Млетцима устаници прогласише републику, а за тим једна скупштина од 127 народних представника захте присаједињење.
Аустријска се војска бејаше прикупила у средини краљевине, у оном четвороуглу (quadrilatère), што га чине тврђаве: Мантова, Лењаго, Песчиера и Верона, одвајајући тако Млетке од остале Италије.
Али талијанске војске немађаху довољно снаге, да се одупру аустријској сили, а ни сами Талијани не хтедоше радити сложно; и ако сложни у жељи да туђинца прогнају, они се поцепаше око тога, како да преуреде Италију. Либерали монархисти хтели су савез између владалаца, а републиканци из Мацинијеве странке тражили су народну скупштину, коју би изабрали сви Талијани, па да она установи републику Италију. Странка, која је хтела монархијски савез, преовлађивала је на северу, где ју је подржавала сардинска војска. Она странка, која је хтела само једну републику, овлада у средишним крајевима; прва уставотворна скупштина (Конститианта), коју изабраше папини поданици, прогласи Римску Републику (9. фебруара 1849.) и предаде власт једном триумвирату (Маципију и Гарибалдију). Тако и војводина Тоскана буде уређена као република.
На југу опет одржаше победу апсолутисти. Неапољски краљ укиде устав и силом освоји Сицилију; он је бомбардовао Месану (због чега је прозван краљ Бомба) и либерале слао на галије.
На северу и у средини Италије умешаше се и стране војске, да сузбију слободоумну и народну странку. Папа, преплашен револуцијом, бејаше постао апсолутиста и позвао у помоћ европске католичке државе против републиканаца. Неапољски краљ, Француска, Шпанија и Аустрија послаше своју војску. Француска војска опседе Рим, а Аустријанци заузеше Ромању. И у папиним земљама би повраћен пређашњи облик владавине.
Сардински краљ, оставши сам према Аустријанцима, буде потиснут из Ломбардије 1848. године. Идуће године, док је Аустрија била забављена борбом с Мађарима, покуша он да по ново заузме Ломбардију, али му војска би побеђена код Новаре и он се одрече престола. Млетци, онако усамљени, бранили су се до августа 1849. године.
Аустријанци и апсолутисти, као победиоци, по ново заведоше онај исти начин управе од 1815године. Либерали бејаху у очајању. Д’Ацељио је писао: „Сад је све свршено. Радити целога свога века у једној јединој мисли, без наде да ће се она икад остварити; гледати како се њено остварење приближује преко свакога очекивања, па по том осетити како се све то руши за један дан! Ужасно! — После таквих удара човек само још привидно живи... У овом тренутку ја не видим више ништа, што би се још могло радити. Треба пустити нека се котрља до дна бездани, да видимо где ће се зауставити, и да се расвестимо. Тада ћемо по ново почети. Али тада нећу ја бити тај који ће брати плод“.
Међутим, од тога је покрета од 1848. године ипак остало нешто као последица, остао је Статут, то јест устав, који је краљевини Сардинији дао Карло Алберт у фебруару 1848. године, и којим се у Сардинији заводила парламентарна владавина, налик на владавину белгијску: одговорно министарство, слободна штампа, сенат и народна скупштина с правом одобравања закона и буџета, а скупштинске чланове (посланике) бирају бирачи који плаћају прописану количину пореза (цензитари). Аустрија је новом краљу Виктору Емануилу нудила најповољније погодбе мира, само кад би хтео укинути Статут; али он не пристаде на то, и краљевина Сардинија оста либерално-уставна држава, једина у целој Италији. То је била и једина у истини талијанска држава; краљ задржа тробојну заставу (зелено-бело-црвено), која је била застава народне странке 1848. године; за првога министра узе Д’Ацељија, једнога од вођа народнога покрета, и прикупи око себе талијанске родољубе, који бејаху к њему добегли. Од тада је у Италији била једна слободоумна и народна држава, око које су се могли прикупљати слободоумни родољуби.
Неуспех од 1848. године послужи и као једно искуство: Талијани нису успели с тога, што није било слоге и што су хтели да раде сами. Ваљало је дакле припремити заједнички рад и постарати се за помоћ какве стране силе. То је урадио гроф Кавур, сардински министар, 1850. године. Кавур је био племић из Пијемонта, који једва да се може назвати Талијаном; говорио је само француски и поквареним пијемонтским наречијем. Пошто је неко време био артиљеријски официр, он се био повукао па своја добра, која је сам надгледао; потом је путовао у Француску, где заволе либералну монархију, и у Енглеску, где поста присталица слободне трговине. Године 1848. сматран је за консервативца због тога, што је мрзео републику. Али 1850. године он се удружи са средишњом левицом, те обори Д’Ацељијево министарство. Ново министарство из средишне левице (председник кабинета био је најпре Ратаци) изврши низ поправака: укиде црквене судове 1850. године, и 300 манастира предаде у руке световњака 1855. године (у тој маленој краљевини било је тада: 41 владика, 1417 каноника и 14 000 калуђера); установи једну банку и начини трговинске уговоре; војску преуреди по угледу на пруско војно уређење.
Талијански се родољуби мало по мало приближаваху краљевини Сардинији. Пређашњи председник Млетачке Републике, Манин, који бејаше одбегао у Париз, писао је 1854. године једном енглеском државнику, који га је наговарао да се покори аустријском господарству, које сад није било тако несносно: „За народ, који је под туђинским господарство, покорност је кукавиштво. Ми не тражимо од Аустрије да влада благо, него да иде из земље.“ Он је увиђао, да је немогућно да постоји република и да сардински краљ никад не би на то пристао; другога решења није било до само уједињење под једним краљем. „Створите Италију, владаоци дома савојскога, па сам и ја с вама. Независност и уједињење то је наша девиза.“ —Републиканска Мацинијева странка бивала је све слабија, а створи се једна народна странка, која је хтела уједињење Италије под сардинским краљем. Та странка основа друштво Народно Уједињење, које се попуњавало члановима из целе Италије; његов се тајник, Сицилијапац Ла-Фарипа, кроз зору тајно састајало с Кавуром и Кавур му је говорио: „Чините што год узмогнете, а ја ћу вас се пред светом одрицати као што се Свети Петар одрицао Спаситеља.“
За рат са Аустријом требало је имати каквога моћнога савезника. Кавур је говорио: „Пијемонат је често бивао срећан са својих савеза, а никад са своје неутралности.“ Оп је знао да не може рачунати на Енглеску. С тога је радио да придобије Наполеона III. Да би му ушао у вољу, он и против воље ђеновских трговаца уплете краљевну Сардинију у рат с Русијом, и посла 15 000 људи у Крим. Од туд је извукао ту корист, што је на Париски Конгрес, који поврати мир (1856.), и Сардинија могла послати свога пуномоћника, уз представнике великих сила, и у име Талијана изнети њихове жалбе против Аустрије. А да би очувао Наполеонову потпору, Кавур, после Орсинијева атентата (1858.), пристаде да гони политичке листове, који су били непријатељски расположени према императору, ма да су се томе противили либерали.
Најзад 1858. године Наполеона III уплаши Орсиније, који му је оштро пребацивао, што није испунио једно своје обећање. (Наполеон је 1831. године био члан једнога талијанскога тајнога друштва, које је основано, да ради на уједињењу Италије). Он позва Кавура у Пломбијеру,[4] те уговорише савез. Наполеон обећа краљевини Сардинији слободну Италију до Јадранскога Мора, а у накнаду за то он би добио Савоју и грофовину Ницу. Одмах за тим отпоче уједињавање Италије, које се и изврши за једанаест година (1859. —1870.).
Године 1859. Наполеон објави рат Аустрији и аустријску војску истера из Ломбардије. Али, уместо да је, према уговору, гони до Јадранскога Мора, он се заустави пред оним четвороуглом, што га чине тврђаве Мантова, Лењаго, Песчиера и Верона. Војска му је била растројена, а он се бојао, да га не нападне и Пруска. С тога се ограничи на то да примора Аустрију, да му уступи Ломбардију, коју он даде сардинском краљу. Аустрија и даље задржа Млетке. Кавур је био у очајању; хтео је наставити рат, али се Пијемонат није могао сам борити. С тога и он пристаде на мир.
За време рата присталице талијанскога уједињења, под предвођењем чланова Народнога Уједињења, бејаху побунили народ у трима војводинама, Тоскани, Парми и Модени, и у Ромањи, једној од папиних области, и у свима образовали привремену владу, која је диктаторски управљала у име сардинске владе. Ромањска, пармска и моденска влада бејаху те три земље спојиле под именом Краљевских Емилијских Области, увеле сардински устав, укинуле царину према краљевини Сардинији и поштанске канцеларије предале сардинским чиновницима. По том су све три удружене захтевале, да се придруже краљевини Сардинији. Међутим, Наполеон је волео да остане независна војводина Тоскана. Да би се то питање решило, обратише се становништву, које се изјасни за сједињење, и то: Тоскана са 366 000 против 15 000, а Емилија са 426 000 против 756 гласова. Тада он захте да му се прода Савоја и Ница, и Кавур се реши да му их уступи, ако становништво на то пристане. Савоја, прими присаједињење са 130 000 против 2000, а Ница са 25 000 против 160 гласова. Године 1860. буде сазван парламенат од посланика тако увећане краљевине, који би назван Народни Парламенат, пошто још није било имена којим би се називао.
Неапољски краљ и папа били су рђаво расположени према том народном покрету, а за своју одбрану имали су само растројену швајцарску, најамничку војску. (Швајцарска влада, осећајући се пониженом тим, што су јој грађани у туђинској служби, била им је одузела народну заставу). Али сардинска их влада не смеде напасти. Она потпусти талијанске републиканце, да они почну рат, претварајући се, као да их оптужује. Гарибалди се са 1067 добровољаца укрца за Сицилију, а ђеновски управник имао је наређење да их не види, кад отпутују. Кавур је писао сардинском адмиралу (заповеднику морнарице): „Господине грофе, гледајте да се нађете између Гарибалдија и неапољских крстарица. Надам се, да сте ме разумели.“ — „Господине грофе, одговори адмирал, мислим да сам вас разумео. Ако буде потребе, пошљите ме као заточеника у фенестрелску тврђаву.“[5] Добровољци освојише Сицилију без отпора и пређоше у Неапољску краљевину; а краљ побеже. Официри с ратних бродова, који су такође били за уједињење, хотимице заборавише, да на својим бродовима имају крмила или да налију воде у котлове. — Цела Неапољска краљевина паде у руке Гарибалдијеве, који изради, те га прогласише за диктатора.
Папине је земље бранила католичка војска од 20 000 добровољаца, који су били дошли из свих земаља (поглавито Француза). Гарибалдијевн републиканци дођоше с југа, да освајају папине земље, но сардипска их влада предухитри, растера католичку војску и заузе две области, Марку и Умбрију; папи остаде још само околина Рима. По том све земље које су били освојили, било Гарибалди, било сардинска војска, буду позване, да се плебисцитом, тј. општим народним гласањем, изјасне за шта су, и све се изјаснише за присаједињење: Сицилија с 430 000 против 700, Неапољска краљевина с 1 301 000 против 10 000, Марка и Умбрија с 230 000 против 1600 гласова. Године 1861. отвори се у Турину први талијански парламенат и Виктор Емануило би проглашен за краља Италије, по милости Божјој и вољи народној. По том парламенат изјави, да права престопица Италије треба да буде Рим.
Нова краљевина бејаше преоптерећена великом војском, која јој је остављала дефицит у буџету, а Талијани пак ватрено жељаху, да се уједињење доврши. Али се није имало шта више очекивати од Француске, јер Наполеон није хтео допустити, да се папи одузме и последњи остатак његове световне власти, и био је послао француску посаду, коју повуче (1864. год.), пошто се Италија обавеза да неће нападати папу. Кавур се окрете пруској влади, која му нуђаше савез против Аустрије. После два узалудна покушаја (1862. и 1865.) буде уговорен савез само на три месеца (1866.). Оволико је било довољно времена да се Аустрија, поплављена пруском војском, примора да моли за мир; и ма да је она победила Талијане, ипак уступи Млетке Наполеону, који их предаде краљевини Италији.
Још бејаше остала црквена област Светога Петра (један део Папине Државе). Гарибалдијевци покушаше да је освоје и победише папину војску, но Француска посла своју војску, те прогна Гарибалдијевце (1867.), и остаде као посада у Риму. Италијска влада не смеде ништа више предузимати.
Пруска јој и опет одреши руке за рад. После првога пораза у рату од 1870. године Француска повуче своју војску из Рима, а Талијани га без отпора заузеше, пошто су на папин захтев на тврђави начинили један пролом, те да изгледа, као да су силом продрли у град. Кад се од становника потражи мишљење о том, они изгласаше присаједињење са 130 000 против 1 500 гласова. Рим постаде престоница краљевине Италије. Папа остаде у свом дворцу у Ватикану с владалачким почастима, с телесном стражом, с правом да прима владалачке посланике и с дотацијом од три милиона динара чиста прихода, коју он одби.
Тако уједињење Италије, које талијански републиканци и федералисти (тј. присталице савеза), остављени самима себи, не могоше извршити због аустријскога отпора, изврши краљевина Сардииија у току од једанаест година, уз припомоћ најпре Француске а по том Пруске.
Од 1870. године образовала се једна странка, која за краљевину Италију тражи све земље где се талијански говори, као: талијанску Тиролску п Трст, који припадају Аустрији, Корзику и Ницу, које су под Француском, Малту — под Енглеском, па чак и један кантон швајцарски, Тошин. Та странка назива те земље Italia irredenta — неоткупљена Италија и од туд јој је име иредентисти.
Стварање немачкога јединства. — Немачка је 1848. године још била географски израз. Она је била распарчана још више него и Италија; подељена на 36 независних државица, међусобно повезаних само савезом; једина је заједничка власт била франкфуртска Дијета, то јест стални скуп дипломата, који су наименовани да уређују заједничке ствари, али су били обавезни да за свашта примају упутства и траже нарочита наређења од својих влада. У свима важнијим питањима решења су се могла доносити само једногласно; а како је чак и у мање важним питањима ваљало пре решења сачекати мишљење свих држава, то је свака држава имала начина да обустави решење тога питања, то јест да учини да се њен одговор чека до у бесконачност. Владе малих државица, које су врло много полагале на своју независност, гледале су да коче радњу тога сабора (Дијете). Спорост у раду на скоро пређе и у пословицу. Правозаступници старога царевинскога стола (суда), који су од 1816. године тражили своју неисплаћену награду, добише је 1831. год.; ратни дугови учињени од 1792. до 1801. године бише уређени 1843. год., а дугови из Тридесетогодишњега Рата уређени су тек после 1850. године. Уредба за савезну војску израђена је тек 1821. године, а одељења војске малих државица бише уређена тек између 1830. и 1836. године. Савезне тврђаве, за које је решено 1815. год. да се подигну, не бејаху још подигнуте ни у 1825. години.
Шта више, тај савез (конфедерација) није могао послужити ни као неки оквир за немачки народ; он није био уговорен између немачких народа, него између владалаца. У њему су као чланови била и два владаоца, који чак нису ни били Немци, а то су дански краљ, као војвода од Шлезвиг-Холштајна, и холандски краљ, као војвода од Луксенбурга. Друга су двојица имала по један део своје државе изван савеза: пруски краљ област Познањску, а аустријски цар краљевине Мађарску, Галицију, Далмацију и Ломбардо-млетачку, ма да те, према Немцима, туђинске земље нису биле тачно одвојене од савеза посебном управом ни неоспорно тачним границама.
Ратовање с Наполеоном било је изазвало појаву једне странке немачких родољуба, који су желели, да све земље у којима се немачки говори виде уједињене у једну само народну државу, ради одбране немачкога земљишта и интереса од суседних држава, а нарочито од Француске. Та странка, која је била састављена поглавито од писаца и студената, сањала је о обновљењу немачкога царства и била је узела за знамење црно-црвено-златножуту заставу.[6] Против ње су се бориле све владе, као против револуционарне странке, и она се на скоро стопи с либералном странком: тако од прилике до 1840. године сви су се просвећени Немци више занимали тим да добију либералну владавину, него ли да створе народно јединство.
Неколики усамљени писци показивали су начин, како да се ојача немачки народ: они су говорили, да конфедерација није ништа друго до савез државâ (Staatenbund), од којих је свака и даље остајала независна, и да је треба претворити у једну савезну државу (Bundesstaat), где би све државице биле под једном највишом (сувереном), средишном влашћу. Жудња за немачким уједињењем прошири се између 1840. и 1848. године[7] pо универзитетима, и конгрес германиста 1846. године био је прави национални конгрес немачких научника.
Револуција од 1848. године забуни владе ; у марту се јавише побуне у Бечу и у Берлину; владаоци се уплашише, те пристадоше да даду слободоуме уставе и сазваше уставотворне скупштине. Тим се користише либерали јужне Немачке: један збор од 51 виђенога човека те странке (држан у Хајделбергу) сазва Претходни Парламенат у Франкфурту, састављен од свих посланика који су заседавали у скупштини које Немачке државе (већином су били Немци с југа). Та пак скупштина реши, да се сазове једна права скупштина из целе Немачке, па да опа буде уставотворна скупштина; посланици би се изабрали општим гласањем, и то по 1 на 50 000 душа; ту би биле заступљене све области пруске и чешке. Дијета усвоји та решења и владе наредише да се врше избори.
Франкфуртски Парламенат (у мају 1848.), под предвођењем писаца и професора, хтеде од Немачке начинити једну савезну и либералну државу; њено је знамење била либерална црно-црвено-златножута застава. Но поред старих влада, које су имале још сву силу, парламенат је имао само моралну власт: оп није имао никаквога средства, којим би могао учинити да се његова решења изврше, он је личио на какав научнички конгрес, који се састао, да претреса питање о најбољем уставу, који би ваљало дати Немачкој. Он привремено створи звање управника царства (Reichsverweser)[8] и изабра једнога аустријскога надвојводу, који састави министарство за царевину. За тим поче претресање и примање устава.
У основним начелима лако су се сложили; основна права грађана бише опредељена по обрасцу слободоумне владавине: прогласише једнакост пред законом, све врсте слободе, судску независност, право народа да има своје представнике итд. Били су сложни и у том, да се установи једна савезна држава. Но остадоше нерешена два стварна питања, на којима је било немогућно споразумети се:
1., Из којих је земаља требало да буде састављено Немачко Царство? Граница немачких земаља увек је бивала неодређена. Од 1815. године узимало се, да се Немачка простире донде, докле се немачки говори.[9] Али су две главне државе имале својих поданика, који не говоре немачки: једна од пруских области,[10] Познањска, била је пољска, а три четвртине аустријских земаља биле су словенске, мађарске или румунске. Шта сад да се ради с тим туђинским земљама? Парламенат је био решио, да оне не могу ући у састав царевине, а да би могле бити везане само персоналном унијом (личном везом) с немачким областима једнога истога владаоца. Аустријска влада то одби; она је хтела да уђе у нову царевину са свима својим областима.
2., Којем би се владаоцу поверила дужност да царевином управља? — Две велике силе, Пруска и Аустрија, могле су једна поред друге и остати у једном савезу; али у једној савезној држави ваљало је управу да узме или једна или друга. Хоће ли то бити Аустрија или Пруска? То је питање било везано за оно прво; кад би Аустрија била удаљена, онда би пруски краљ био поглавар Немачкога Царства.
Парламенат се подели у две странке. Једна је хтела да сачува у заједници и оних 8 милиона аустријских Немаца и да створи савез толико простран да у њ прими и Аустријску Царевину: у том би случају аустријски утицај преовлађивао (ту су странку називали великонемачком). Друга се одрицала своје браће аустријских Немаца, да би од осталих држава створила једно царство, мање, али чвршће уређено, којим би управљао пруски краљ (њу су назвали странком малонемачком).
Пруска странка победи с 261 против 224 гласа; најзад парламенат реши да установи достојанство наследнога цара, и изабра прускога краља. Али краљ не хтеде слободоуман устав и одби круну, коју му нуди народ, као „круну од блата и дрвета“. „Ако је још и потребно давати коме круну немачкога народа, рече он, то ћемо је давати ја и мени равни.“—Он. одби. Републиканци се побунише, владаоци позваше из парламента своје поданике, те у њему остаде само 105 посланика републиканаца. Они побегоше у Штутгарт и постадоше последњи браниоци устава, док су пруски војници уништавали републиканце по Саксонској, Баденској и целој Немачкој. Тако остаде безуспешан покушај да се немачко уједињење изврши посреством једне савезне и слободоумне државе. Владе појединих држава учинише да тај покушај пропадне, тим што не хтедоше признати устав, и што поступише са својим поданицима као с бунтовницима, кад они покушаше да силом прибаве уставу важности.
Пруски краљ и аустријски цар радили су, сваки за се, код малих владалаца, да се по ново успостави конфедерација, то јест немачки савез, који је био силно уздрман 1848. године, и да у њему узму управу у своје руке. Пруски краљ створи једну унију, то јест савез, с једним заповедником војске, саветом представника појединих влада и једним изборним парламентом; у тај савез ступи 17 државица са севера; парламеиат се састаде у Ерфурту (марта 1850.), а у Берлину се уреди влада под управом прускога краља. Али аустријски цар, који се бејаше опростио рата с Мађарском, удружи се с владаоцима малих краљевина (Баварске, Виртемберга, Саксонске и Хановеранске), који се не хтедоше покоравати пруском краљу, и не могавши успети, да усвоје његов план, споразуме се с њима, да по ново успоставе онакав савез, какав је био пре 1848. године.
Пруски краљ, будући усамљен, побоја се рата и попусти, те и сам ступи у савез (1850.).
Тада се увидело, да Немачка неће моћи извршити народно јединство дотле, докле буде имала две главе. Раздробљеност је подржавана супарништвом између Пруске и Аустрије; оне пак нису могле вечито живети у том полунепријатељству, али је ваљало сачекати, да једна од њих двеју победи ону другу, па да се може решити судбина Немачке. Веровало се, да ће у том двобоју између Пруске и Аустрије победу однети Аустрија. Она је имала два пута већи простор и двојином више становника (36 милиона, према пруских 18), а и то преимућство, што је немачки владаоци сматраху као природну предводитељку немачкога савеза (аустријски је цар био наследник старих германских императора).
Пруски краљ, којега су у Европи сматрали за много слабијега, био је опет претежнији у овим двема стварима: он је био много дубље ушао у ствари немачке, јер све његове земље, осем једне области, биле су немачке; — и он је од својих поданика имао више сваковрсне помоћи, јер су све силе његове земље биле уређене за борбу.
То је уређење допирало до времена Наполеонове владавине. Краљевина је била сведена на четири области и 5 милиона душа; краљ, који бејаше узео за министре немачке родољубе (Штајна, који дође из Насаве, Харденберга и Шарнхорста, који су дошли из Хановеранске), по савету њихову пристаде, да онај остатак од своје државе тако преуреди, како ће се моћи одржати на ступњу велесиле. Влада је од поданика тражила нових жртава, а при том је њихово подношење омогућила изменом уредаба.[11] Створи се боље усредсређена администрација и отклонише се сметње земљорадњи и трговини. Створише и нове финансијске изворе, порезе по угледу на Француску (патенте и лични порез), порез на излишне ствари (луксуз), установи се жандармерија. То је било дело Харденбергово. Заснова се милитарни режим (тј. војничка владавина), што је било дело Шарнхорстово.
Било је постављено овакво начело: „Сваки је становник краљевине њен бранилац по дужности.“ Шарнхорст опет прихвати један стари, средњевековни обичај, па узе и стари назив Landwehr (земаљска одбрана). Сви су Пруси били војни обвезници; али, како је Наполеон био забранио краљу да држи више од 43 000 војника, то се војна служба сведе на три године; људе су отпуштали с тим, да имају права да их у време рата опет позову, а само су официри остајали стално. Тим начином војска није више била једно друштво војника по занату, које је одвојено од осталога народа, него је постала једна војничка школа за све младиће, а у време рата један кадар (кор), у који се на мах уводио народ. Тако би створена и подела на два дела, на редовну војску (активну) и резерву. Шарнхорст хтеде поред тога установити и домобранство (Landwehr) од способних људи, који нису служили у војсци; оно је уређено тек 1813. године, имало је врло просту униформу, литевку (врста плавога копораиа) и калпак (качкет). То уређење, које је створено само за рат, буде задржано и после, пошто се мир поврати. Пруска је држала само 115 000 стајаће војске, али, захваљујући трогодишњој служби, резерви и домобранству, она је могла тај број утростручити у време рата. Краљ не хтеде допустити богатим младићима, да дају замену: допусти се онима, који сврше какву школу, да служи само једну годину и да ноћевају код својих кућа, али се гледало да се сачува начело, да сваки краљев поданик буде војни обвезник. Домобранство буде тако уређено, да се што више приближи правој војсци и у маневрима се тако извежбало, да је могло одмах ступити у рат. Пруска је од свих европских држава располагала сразмерно највећим бројем војника. — Ваљало је тако исто преуредити и порески систем у Пруској. 1815. године држава је била упропашћена ратом; рђава летина бејаше произвела велику беду и оскудицу; енглески фабрички производи, нагомилани за време копнене заштите, бејаху тако изобилни и продаваху се тако јевтино у Немачкој, да пруски индустријалци нису могли издржати утакмицу. Пруска је тада, као и друге државе, имала сложено царинско уређење: било је 67 разних тарифа у различним областима, а пруско земљиште било је, осем тога, и тако препуно затворених комада земље других, туђих држава, да је било немогућно оградити је правилним царинским кордоном (т. ј. низом царинских стражара).
Пруска влада одважно предузе, да заведе врло умерену и врло просту царинску тарифу: царину од 10 од 100 на прерађене производе, а 20 од 100 на колонијалну робу, наплаћујући све по тежини. 'Го је у то доба био најблажи трговински систем у Европи. Он по ново подиже пруску индустрију и упути је тако, како ће овладати трговином целе Немачке.
Мали владаоци, чије су земље биле затворене царинском пограничном линијом, протествоваше против те тарифе. Пруска им влада понуди да деле приходе од царине, сразмерно броју становништва. Пруска је задржала за себе управу, одређивала тарифу, склапала трговинске уговоре и постављала царинике. Први уговор те врсте, који је склопљен 1817. године, послужи као образац за све уговоре с малим тако затвореним државама. Године 1828. јави се за уговор и једна знатнија држава, која није била затворена, то је Хесен-Дармштатска; она осем поделе прихода доби и право, да поставља царинике на својој граници, али Пруска задржа право, да одређује тарифу. То је после био образац за уговоре с државама незатвореним. Тако се започе врло лагано и врло мучно стварање немачкога царинскога савеза (Zollverein).
Била су се образовала и друга два савеза, један између јужних, а други између средшних држава. Отпоче борба између та три савеза и пруски савез, као најмоћнији, привуче оне друге: године 1836. у њ бејаху ступиле све немачке државе, осем Хановеранске, њених суседака и Аустрије. Године 1841. царински савез би обновљен на дванаест година. При обнављању савеза, 1852. године, већина је држава тражила, да се у савез увуче и Аустрија. Али Пруска није хтела примити Аустрију, која би са собом довукла и словенске и мађарске земље; она се окрете Хановеранској и њеним сусеткама, које бејаху остале ван савеза стога, што су налазиле, да су тарифе врло скупе, и примора их, да ступе у савез. Све остале државе нису се могле сложити са Аустријом због њенога папирнога новца, те по ново ступише у царински савез, који се обнови за време до 1865. године, и распростре на целу Немачку, осем Аустрије. Пруска је била узела у своје руке управу над немачком трговином.
Од 1850. до 1860. године политички је живот у Немачкој био врло млитав: владе, преплашене покретом од 1848. године, спречавале су слободоумне и народоносне манифестације. Године 1860., после аустријскога пораза, опште је мишљење било, да је савез (конфедерација) недовољан; и владаоци и поданици бојали су се, да Наполеон III не покуша да Немачкој отргне леву обалу Рајне; — слагали су се у том, што су сви тражили какво јаче уређење, које би давало снаге за отпор према туђину, али се нису слагали утом, какве поправке треба извршити.
Аустрија је предлагала, да се установи један савезни суд (трибунал) и један савет од представника свих влада, и да се управа даје великим државама наизменце. Тај предлог претресу владаоци у Франкфурту, и као последица тога дође (1863.) стварање једнога савета од 21 пуномоћника и управнога већа од 6 чланова, с једним парламентом од 302 посланика. На то пристадоше 24 владаоца.
У Пруској, Виљем, који постаде краљем 1861. године, бејаше дао владу Бизмарку, племићу из старе породице, непријатељу слободоумних устава и парламената, а великом приврженику личне краљевске владавине и обожаваоцу пруских уредаба.
Он је кроз неколико година био представник Пруске у дијети и из Франкфурта је понео презирање дијете, конфедерације и Аустрије. Он је увидео, да је за Пруску корисније, да се уништи конфедерација, у којој би јој Аустрија увек везивала руке за рад, а и друге је државе суревњиво гледале. С тога је он хтео, да се та конфедерација замени једним ужим савезом, са изборним парламентом, у којем би пруски краљ имао у својим рукама трговинску и војничку управу, а из којега би Аустрија била искључена.
Он је од 1862. године саветовао аустријској влади, да остави Немачку, па да „пренесе своје тежиште у Будимпешту“. Али је он добро увиђао, да се Аустрија неће повући из конфедерације без рата, па се спремао за рат. Биле су му потребне две ствари: 1., да појача пруску војску (то је смер његове унутрашње политике) и 2., да обезбеди савез или неутралност европских сила (то је био смер његове дипломације.)
Године 1861. пруска је војска била на истом ступњу, на ком је била и 1815., и како се становништво било умножило, то је војничка служба била престала бити обавезна за све; од 63 000 новоуписаних младића, који су сваке године имали да испуне војну обавезу, узимано их је само 40 000, а од 1840. године држани су у војсци само по две године. Домобранство, уређено као и 1815. године, трајало је до четрдесете, а почињало је од двадесетпете године. Резерва је обухватала само две класе, то јест војнике из две године. Краљ Виљем учини три измене: по ново заведе општу војну обавезу, с трогодишњом службом, наредивши при том, да се узима у војску цела врста (тј. сви младићи рођени у једној години); рок служења у резерви продужи до 27. године; домобранство задржа на 32 године; на тај је начин у време рата било 440 000 људи активне и резервне војске, наместо 200 000.
За увршћивање тих нових војника краљ установи нове пукове, што га, наравно, примора да повећава и буџет. У Пруској је од револуције 1848. године била једна изабрана скупштина, Ландшаг, која не бејаше ишчезла за време реакције од 1848. године. То није био парламенат као у уставним земљама; министарство није било одговорно, а скупштина је имала само да изгласа законе и буџет; али је при том влада била уобичајила, да јој на одобрење износи буџет, тек пошто је он потрошен, те је то њен надзор чинило ништавним. Њена се власт дакле сводила на неодобравање нових закона и повећавања пореза; с тога се о њој није ни водило много рачуна, посланици су слабо уважавани, и при свечаностима посланику је било место после каквога капетана.
Преуређење војске даде први пут могућности посланицима, да се успешно одупру влади. Скупштина, од 1858. до 1861. године, није смела не примити пукове, које је краљ уредио, и реши да се провизорно (привремено) задрже. Године 1862. доби већину једна нова странка напредњачка (Fortschrittspartei); она је желела, да се рат избегне и да се заведе штедња; она је налазила, да је војска врло многобројна и хтела је да сведе рок службе на две године. Скупштина дакле не хтеде усвојити повећање. Краљ изјави да је он, коме је стављена у дужност одбрана земље, позван, да суди о потребама војске, да су му потребне оне суме, које су записане у буџету, и да скупштина нема права да му одрече она средства, која су му потребна ради опстанка државе. Скупштина одговори, кад би она морала одобрити све суме, које краљ буде сматрао за потребне, онда би њена већања била једна комедија, и она не би више била скупштина народних представника, него само једно саветодавно тело. Неслога је долазила од туд, што је скупштина, која је установљена 1848. године, била једна туђа установа; она је позајмљена из једне земље, у којој је признат народни суверенитет, па пресађена у државу војничку, која је почивала на суверенитету краљеву. Ваљало је дакле или да скупштина примора краља да попусти, то јест да призна за суверена (носиоца највише власти) народ, који та скупштина представља, или да краљ примора скупштину и народ да уступа, то јест да признају његов суверенитет (највишу власт).
Тај је сукоб трајао од 1861. до 1866. године; скупштина је два пута распуштана и по ново бирана, и никако није хтела одобрити. Али ни краљ није хтео уступити; њега је подржавао Бизмарк, који постаде министар-председник 1862. године; он је изјавио, да се уједињење Немачке може извршити само „гвожђем и крвљу.“ „Ми волимо, рече он у скупштини, да носимо сувише велики оклоп за своје мршаво тело, па би требало да се њим и користимо.“ Он одлучно прихвати сукоб са скупштином: „Цео је уставни живот један низ међусобних споразума, — рече он једном. И ако споразум постане бескорисан с тога, што једна од оних сила што се споразумевају хоће да учини с доктринарним апсолутизмом да њено мишљење победи, онда се тај низ споразума кида и место њих отпочињу сукоби; а пошто се државни живот не може задржаватн, то ти сукоби постају питања силе; који има силу у својим рукама, тај иде својим правцем“. Бизмарк и краљ имађаху силу, задржаше своје пукове и наставише скупљање пореза, као да га је и скупштина одобрила.
За то време је Бизмарк радио да усами Аустрију. Он је био придобио рускога цара, помогавши му, да савлада побуњене Пољаке 1863. године; он задоби Наполеона III, оставивши га да мисли, да би му помогао, да присвоји било Белгију, било земље на обалама Рајне; Италију је примамио обећавајући јој Млетке; што се пак тиче Енглеске, он је био увидео, да она не може ништа.
Питање о уједињењу би решено, као што је Бизмарк и предсказао, мачем и крвљу, у три рата.
Године 1864. Пруска и Аустрија ратовале су с данским краљем, да му отму војводине Холштајн и Шлезвиг; али уместо да их предаду немачким наследницима, оне их задржаше за себе и привремено их поделише. Аустрија доби Холштајн.
Године 1866. Пруска, изговарајући се, као да Аустрија потпомаже ширење револуционарних мисли по Холштајну, заузе ту земљу. Аустрија се због тога жалила дијети, која њој даде за право. Пруска влада изјави да сматра да је савез (конфедерација) раскинут и ступи у рат. Бизмарк је још 1865. године говорио баварском министру: „У питању је само један двобој, који ће бити брзо свршен, ако немачка остане неутрална; Аустрија није за рат спремна, а и нема средстава да се спреми; довољна је једна битка.“ За рат од 1866. године он је био задобио и савезништво Италије.
Немци су се колебали између два противника. Владаоци су више волели Аустрију, која им није хтела одузимати њин суверенитет. Родољуби су се надали да изврше уједињење с помоћу Пруске; они, по угледу на Талијане, основаше 1859. године друштво Народно Уједињење (Nationalverein), које је имало до 20 000 чланова и које је изјављивало, како хоће да „тера Пруску на добар пут“. Али, кад се виде да је пруска влада у Бизмарковим рукама и да се бори са скупштином, либерали омрзоше на Пруску. Године 1862. основа се и једно Друштво за реформе (Reformverein), које прихвати план великонемачке странке; Аустрија постаде омиљена, и аустријски цар би са одушевљењем дочекан у Франкфурту 1863. године. Од туд 1866. године готово све немачке државе стадоше на страну Аустрије, против Пруске.
Рат 1866. године, решен само једном једином битком, имао је три последице:
1., Аустрија се одрече немачкога савеза (конфедерације), остављајући Пруску као господара у Немачкој, а одрече се и војводина Шлезвиг-Холштајна.
3., Пруска присаједини те војводине, а тако исто присаједини и оне државе у северној Немачкој, које је била заузела за време рата (Хановеранску, Хесенску, Насаву и Франкфурт), тако да је уништила оне затворене области које су јој предвајале њене земље. Присаједињење је овако образложено: „Те су се владе одрекле неутралности или савеза, који им је Пруска нудила, оне су узеле активнога учешћа у рату против Пруске и тим навукле на себе и на своје земље ратну пресуду. Та се пресуда, по Божјој наредби, окренула против њих. Политичка нужност приморава нас, да им не враћамо власт, које су били лишени победоносним походом наше војске. Кад би те земље сачувале своју независност, могле би према свом географском положају причињавати пруској политици... тешкоће, које би далеко надмашавале њихову снагу и важност.“ Пруска је скупштина захтевала, да се потражи какав други изговор за присаједињење, а не „проста сила, која данас није више довољна за заснивање права и држава,“ а Бизмарк одговори: „Наше право је право немачкога народа да постоји, да живи и да се уједини; право је и дужност Пруске, да немачком народу створи основицу, која му је за живот потребна.“
3., Пруска начини један пруско-немачки савез(Bund) са оним северонемачким државама, које остадоше независне. Основну уредбу тога савеза изради, споразумно с пруском владом, један конгрес изасланика тих држава и скупштина народних посланика, изабраних општим гласањем (1867.).
Државе Северонемачког Савеза (Norddeutscher Bund) задржаше свака своју посебну владу, али установише озго једну заједничку савезну владу. Извршна је власт наследно дата пруском краљу као председнику савеза и само једном министру, једином који је одговоран, канцелару савеза, којега бира пруски краљ између пруских министара. Законодавну власт имају две скупштине: Савезно Веће (Bundesrath), састављено од пупомоћника појединих влада, који мора ју гласати према упутствима својих влада, и Рајхстаг (Државни Сабор), који је састављен од посланика, које бирају сви становници. Бизмарк се држао општега права гласа, али није хтео посланицима дати накнаду за рад (дневницу), нити је хтео установити царевинско министарство.
Између савезне владе и влада месних власт је овако подељена: свака је држава задржала своје правосуђе, полицију, администрацију, финансије, вероисповест и наставу. Савезна је влада добила:
— Војску и мрнарицу; пруски је краљ главни заповедник целе војске, све државе морају усвојити пруски војни систем (обавезно служење, трогодишњи рок службе) и пруско војно уређење;
— Међународне односе; пруски краљ уговара мир, објављује рат, склапа уговоре и поставља све службено особље;
— Трговину и саобраћајна средства; царине, новац, новчане заводе, мере (за тежину и дужину), поште и телеграфе, железнице;
— Трговинско и кривично законодавство и судски поступак;
— Уређење јавне медецине и хигијене. За савезне потребе састављен је и савезни буџет, који се састоји из царинских прихода и пореза, што га даје свака држава. Тај се буџет одобрава за више година у напред. „Кад би уређење савезне војске могло бити довођено у питање гласањем сваке године, рекао је Бизмарк, то би ми изгледало исто онако као оно удружење за прављење насипа,[12] где би се сваке године гласало по главама (разумевајући ту и оне људе који немају имања) о питању: треба ли у време великога придоласка воде провалити насип или не?“
Пруска победа учини крај опозицији у пруској скупштини; напредна странка (прогресисти) изгуби већину, а место ње се образова једна странка, која је била решена да помаже Бизмарка у његовој политици, не одричући се при том начела слободе и јединства; она се назва народно-либерална странка.
Четири јужне државе (Баварска, Виртемберг, Баденска и Хесен-Дармштатска) не бејаху ступиле у Северонемачки Савез, него су само биле уговориле с њим војни савез и остале у царинској заједници (Zollverein-у).
Уједињење је довршено ратом с Француском. За време опсаде Париза владаоци, сакупљени у Верзаљу, прогласили су прускога краља за немачкога императора (у јануару 1871.), немачки је савез добио и четири јужне државе и назвао се царевином. То је управо била само промена имена. Уређење је остало исто; није написан устав за царевину, али је усвојена једна нова застава црно-бело-црвена. Кад Француска затражи мир, пруска је влада захтевала, те јој се уступи Елзас и један део Лотрингије, и уместо да се те земље присаједине Пруској, од њих начинише царевинску земљу, која се сматра као својина Немачке и којом управља канцелар.
Ни у једној од присаједињених земаља 1866. или 1871. године становници нису питани; влада се вазда задовољавала само правом завојевања.
Тако је уједињење Немачке извршено „гвожђем и крвљу“ у корист Пруске. Нова царевина није ништа друго него Пруска проширења до граница старијега царинскога савеза (цолферајна).
Ново Немачко Царство није засновано ни на начелу народности по крви нити пак по својој вољи. Оно није обухватило 8 милиона Немаца у Аустрији, а обухватило је 2 милиона Пољака словенскога рода, који су ту увучени као поданици прускога краља. Ту су силом нагнани народи који непрестано протествују, Пољаци, Хановеранци, Данци и Елзашани.
Напредовање парламентарне владавине у Европи. — Године 1848. парламентарна је владавина потпуно примењивана само у Енглеској, Француској и Белгији; — у мањим немачким државама и у Холандији примењивана је непотпуно, а у Шпанији и Португалији само привидно. Изузимајући некоје државе јужне Немачке, она није била продрла ни у средњу ни у источну Европу.
Револуција од 1848. године уздрмала је све апсолутистичке земље осем Русије; владе, преплашене побунама, обећаше уставе и сазваше уставотворне скупштине. Било је уставотворних скупштина у Пруској, Аустрији и Мађарској, парламента у Немачкој и устава у свима италијским државама. Али се владе брзо прибраше и 1849. године тргоше натраг готово све оно што су биле дале.
Од тога покрета остаде само парламентарна владавина у Холандији, уређена 1848., парламентарна владавина краљевине Сардиније и пруски устав из године 1850., без мало понављен онај од године 1848., који је опет израђен по белгијском уставу; њим се проглашавала једнакост пред законом и све врсте личне слободе; установљавао се парламенат од два дома: Господске Куће (Herrenhaus)[13] и изборне Народне Скупштине. Али је у ствари краљ остао неограничен.
Реакција против покрета од 1848. године трајала је до 1860. год. Од тада је уставна владавина напредовала брзим корацима, у колико је и грађански ред (буржоазија) бивао многобројнији, богатији и просвећенији. — Она је имала за углед најобразованије земље на западу. Њу је подржавао национални покрет. Она се користила слабљењем Аустрије, која је руковала ресторацијом, то јест успостављањем неограничене владавине. Парламентарна је владавина заведена у Италији 1860.—1861., у Аустрији од 1862. до 1867. а у Мађарској 1866. године.
У оним земљама, где је заведена уставна владавина, власт владаоца и скупштинскога горњега дома опадала је, а власт изборне народне скупштине повећавала се, и владалачки суверенитет потамнео је пред суверенитетом народа. Свуда је власт у рукама скупштина, устав одређује грађанска права, штампа је слободна. Чак и нема више апсолутистичке странке; сви су се политичари, па и сами владаоци, сложили са уставним начелима. Савремене се странке од тад називају консервативци и либерали. Неслога се тиче само већег или мањег утицаја, што треба да га имају породице старе аристократије по рођењу или по богатству (што се зову владајући редови).
Само је једна европска земља остала при владавини неограничених монархија XVII столећа, и то је Русија. Ту владају цареви министри без икакве изборне скупштине (чак нису више сазивана ни обласна саветодавна већа); новине подлеже цензури; полиција „административним путем“, без икаква суђења, прогони у Сибир оне људе на које сумња, да су задахнути револуционарним осећајима.
Што се тиче Немачкога Царства, оно је од 1866. године под једном врстом полутанске, тачно неопредељене владавине: она има један заједнички парламенат, Рајхстаг, и посебне парламенте у свима државама, Ландтаг, које бирају становници и који одобравају порез. Али заједнички парламенат нема највишу власт; према традицији пруске краљевске породице цар се сматра за суверена, то јест носиоца највише власти, и стоји изнад воље Рајхстага.
Радикална странка. — Уставна странка није хтела кидати с традицијама; она је допуштала, да се и даље управља по старом начину, и да народ не буде једини који ће све уређивати. Она је само захтевала потребне реформе, поправке, да би. народ према потреби могао влади натурити оно што он хоће.
Око 1830. године поче се стварати једна странка, која се није више задовољавала само делимичним поправкама, него је захтевала да се из основа измени систем владавине, тражила је радикалну измену. Њу назваше радикалном странком. Она се најпре основала у Енглеској (1815.) и Швајцарској, па по том и по земљама западне Европе. У свима земљама она хоће да придобије бираче, да би добила већину у скупштини и да би преуредила државу по својим начелима.
Радикална се странка ни мало не обзире на традиције, наслеђене обичаје; њено је начело да један народ не треба да допусти, да се над њим влада по старинским уредбама, него да заводи нове, које су удешене за садашњост. Те уредбе једни изводе из појма о човечности и правичности (то је поглавито поступак француских радикала), а други би хтели да их изводе из науке (тако раде енглески радикали). Исто се тако радикали размимоилазе и у мишљењу, какву би владавину требало завести.
Они се не слажу ни у питању: шта је задатак владе, и ту се тако потпуно размимоиђоше, да најзад дођоше до две супротне теорије.
Једна сматра, да је крајња сврха владе, да обезбеди сваком личну слободу. Нека се пусте лица да се слободно развијају, па ће бити срећнија и предузимљивија, и она ће моћи постићи више напретка; друштво ће се само по себи боље уређивати, него ли што се уређује законским прописима. Држава треба да се ограничи на то, да предузима оно, што је потребно да сваком човеку обезбеди његову слободу; она не треба никога да приморава на штогод више сем на оно, што је потребно за заштиту слободе других; она је само једна установа за узајамну одбрану. Она не мора на себе узимати дужност, да се стара о оном, што је за друштво корисно, то је ствар појединаца којих се тиче. Треба дакле имати слабу владу, да она не би покушала да вређа личну слободу. То је теорија слободоумних радикала.
Супротна теорија полази од замисли, да је задатак државе да људе учини срећним и да заведе царство правде. Она има права, да све уређује у интересу највећега броја, јер је она своју власт добила од народа, који је суверен. Она није обавезна да поштује слободу појединих лица, ако јој она смета, да изврши свој задатак. Лице нема права, кад је наспрам њега у питању држава. Потребна је дакле једна јака влада, да може саломити отпор појединих лица. То је теорија аукторитативних радикала (који све очекују од власти).
Те две теорије одговарају двама супротним осећајима, једна љубави према напретку, а друга љубави према реду. Слободоумни желе један неодређени напредак, а аукторитативни хоће савршено друштво, и напредак не примају све дотле, док се не дође до савршенства. — Између тих двеју крајњих теорија има доста места за мишљења, која би држала средину између њих. Један део слободоумних радикала узима, да држави није дужност само да одржава мир, него да предузима све послове, који би били корисни по друштво, а за које појединци нису заинтересовани, да их сами раде: држава треба да узима на се грађење мостова, пристаништа и путова, чување шума, издржавање научних установа и школа[14] итд. Не слажу се у том, да ли држава треба да се стара и о вери; најобичнија је теорија раздвајање цркве од државе.
Велика већина радикала у Европи припада аукторитативној фракцији.
Опште право гласа. — Основно је начело парламентарне владавине у том, да власт припада изабраној народној скупштини. Али није потребно да сви становници имају бирачко право, нити да сви бирачи имају подједнак глас. У Енглеској су гласали само власници имања и великозакупци, и глас каквога бирача из бурга био је претежнији него ли глас каквога бирача из грофовине.
Све земље, које су усвојиле енглески парламентарни начин владавине, ограничиле су право гласа само на становнике, који су имали законом одређени цензус[15]. Само они, који су достизали до одређене суме, могли су гласати, бити изабрани и суделовати у управи: они су сачињавали правни народ — pays légal, а од осталих се није ни тражило мишљење. То је био систем ограниченога права гласа.
Присталице демократије истакоше насупрот том систему опште право гласања, које свима људима даје бирачко право. У почетку је опште право гласања примењивано само у неким швајцарским кантонима, где је оно потицало још из Средњега Века, и у Савезним Североамеричким Државама, где је заведено поступно између 1783. и 1830. године. Француски су га републиканци применили 1792. године, али је у Француској у скоро напуштено. Радикали су га у свима земљама живо тражили, наслањајући се на начело једнакости пред законом.
Опште право гласа заведено је одједанпут у Француској револуцијом од 1848.; у Немачкој после пруских победа (1866.) уведе га царевински канцелар Бизмарк, који се надао, да. ће се моћи њим послужити да изврши уједињење. — Остале земље, не напуштајући систем ограниченога права гласа, све више су проширивале право гласа, тако да су мало по мало сви становници ушли у изборно тело. Бирачко је право постало без мало опште у Енглеској, на основу двеју измена, од 1865. и 1885. године, које су дале право гласа свима закупцима (који седе под кирију, lodger, са 10 фуната, 250 динара, кирије); без бирачкога су права остали само пољски надничари и они, који су још под очевим или материним кровом или старатељством (Цени се на 1 800 000 Енглеза који су без бирачкога права).
У Италијп је онај цензус, што га је захтевао устав краљевине Сардпније, смањен 1882. године толико, да се број бирача попео од пола на два и по милиона. — У Шпанији је опште право гласа било заведено после револуције од 1868. године, па га је укинула ресторација од 1874.. и опет је повраћено 1890. године. — Ни у једној земљи није остала више висока стопа цензуса.
Непосредна скупштинска управа. — У земљама, које су уређене као републике, из начела о народном суверенству поникла су два различита вида парламентарне владавине. У Североамеричким Савезним Државама народ бира (посредно, двогубим гласањем) председника републике, с тим да управља четири године; министри су само председникови повереници, које он бира и који нису одговорни пред народном скупштином. Конгрес (заједничка скупштина) прописује законе и одобрава буџет, а председник поставља чиновнике и има извршну власт. И Конгрес и председник републике имају суверенску и независну власт. Кад Конгрес реши преко воље председникове, би тим не повлачи његов пад, а председник не може Конгрес распустити. — Такво уређење чини владу независнијом према народној скупштини, него што је тамо где је парламентарни облик владавине. Но, у истини, у Савезним Државама, где свака држава уређује све своје народне ствари, средишној влади остаје врло мало власти.
У колико парламентарни облик владавине постаје старији и народна скупштина све моћнија, у толико и та владавина све више тежи преображају. Приближује се једној врсти уређења, које се састоји у том, да се народној скупштини да право, да сама собом поставља министре, да их: збацује и да им издаје наредбе. Тада нема више министарства, него само има министара, који су извршиоци воље народне скупштине. То је непосредна скупштинска владавина. Њу је у Француској вршио Конвенат. Она се много разликује од парламентарне владавине.
Основно је начело парламентарне владавине, да вођ већине бира министре, своје другове, и управља пословима по једном плану, који сачињава „политику тога министарства“. Народна скупштина може оборити министарство гласањем против његове воље, ако не одобрава његову политику, али му не може издавати непосредне наредбе и прописивати, како да се понаша у управи. Председник министарскога савета је у положају каквога предузимача, којем би народна скупштина дала да управља. За управљање је дакле потребно имати у народној скупштини сталну већину, која је решена да сваки пут гласа како министарство хоће. Докле год су у парламенту само две странке, дотле једна од њих има већину. Тако је било у Енглеској кроз једно и по столеће. Али у земљама, где се образовало више странака, тешко је сачувати већину: јер, ако само једна странка сама не буде многобројнија од свих других укупно, онда се оне странке, које су противне министарству, удружују, да гласају против њега и образују коалицију (савез); министарство пада, и онда се не зна, одакле да се узме ново министарство, јер ниједно не може имати већину. То се догађало у Енглеској од како су се, поред двеју старих странака, образовале ирска и радикална странка. Тада парламентарна владавина постаје све тежа и тежа за примењивање, и замењује се непосредном скупштинском владавином.[16]
- ↑ Политички списи те странке јесу: Ђобертови. О моралној и грађанској надмоћности Талијана (1843.) и Модерни Језуит (1844.); — Балбове, Наде Италије (1844.) — Д’ Ацељијеви, Последњи догађаји у Ромањи (1846.); — Дирандова Национална Италија. — Њихови су листови покренути 1847. године, и то Зора у Флоренци и Васкрсење у Турину.
- ↑ Датуми су по новом календару додати овде из Сењобосове Политичке Историје Европе. Прев.
- ↑ То је доба и Србима добро познате Маџарске Буне. Прев.
- ↑ Тврђавица и купатило у Вогезима, недалеко од Ремирмона (1830 становника). Прев.
- ↑ Фенестрел је важно стратегијско место у Пијемонту, у туринској области, где је било више тврђава. Ту је тамновао Ксавије де-Местр, кад је написао своје „Voyage autour de ma chambre.“ — Прев.
- ↑ Њу су студенти смислили према униформи једнога добровољачкога пука из 1813. године, Лудовских хусара.
- ↑ Године 1840., у оно време кад је министарство Тјерово говорило о рату Француске са Европом, компоноване су две чувене патриотске песме, Немачка Рајна и Стража на Рајни (Wacht am Rhein).
- ↑ У овој глави додато је под заградом неколико немачких назива, којих у тексту нема, али су нарочито истакнута подвлачењем француских израза. Узети су или из поменутог Сењобосовог дела (Hist. politique...) или из дела Уједињење Немачке од дра Драг. Павловића. — Прев.
- ↑ Та је мисао изражена у чувеној родољубивој песми: Које је немачка отаџбина?
- ↑ Област Пруска била је изван граница старе империје (царевине), али је она била немачка (германизирана).
- ↑ У Француској су реформе од 1789. год. извршене, да се поправи стање народа, који је влада признавала за правога господара (суверена), а тако исто њима је претходила и једна објава права. У Пруској, напротив, краљ је остајао као господар (суверен), он је извршивао поправке краљевским наредбама (указима), да би појачао државну снагу; стога је он и говорио само о дужностима поданика.
- ↑ У североамеричким низијама, које су изложене поплавама великих река или мора, становници су приморани да склапају удружења за одржавање насипа о заједничком трошку.
- ↑ Неки су чланови наследни, а неки доживотни. Ту долазе принчеви из владалачке породице, наследна властела из властеоске курије у Ландтагу 1847. и доживотни чланови, које избере краљ по својој вољи или на предлог племићских породица. Број варира од 200 до 400 чланова. — Прев.
- ↑ Taine, La Revolution, III, 132.
- ↑ Сума прихода, или закупна цена или одређена количина пореза. Прев.
- ↑ Један нов облик владавине, непосредне народне управе, опробан је у Швајцарској под видом референдума и иницијативе. Но то је само клица једнога новога политичкога облика владавине.