Историја савремене цивилизације 11
| ←< 10. глава | ИСТОРИЈА САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ Писац: Шарл Сењобос |
12. глава >→ |
Фебруарска Револуција. — 1848., као и 1830. године, влада је имала против себе две врсте противника: династичка левица захтевала је измену изборнога система и отпуштање Гизова министарства, али је при том хтела задржати парламентарну монархију, а републиканска је странка хтела оборити краљевство.
Левица, којом су управљали Тјер и Баро, да би покренула јавно мнење, приређивала је банкете, на којима је тражила реформу (поправке), али није заборављала да по обичају наздрави и краљу. Њу су подржавали новинари, грађанство и париска народна гарда, коју су сачињавале све пореске главе.
Републиканска се странка била по ново уредила после 1840. године. Њу је представљао само један једини посланик (Ледри-Ролен) и само један лист Réforme (с мање од 2000 претплатника), али је она имала уза се један део париских радника, Луј-Бланових ученика, који су желели социјалну (друштвену) промену. Социјалисти (тако су их назвали) су се тужили, да су радници приморани, само да би имали рада, да примају онакве погодбе, какве им ставе њихови господари, власници фабрика; они су хтели, да држава узме на себе ту дужност да организује рад, отварајући радионице, где би сама употребљавала раднике.
Борба се заподела око питања о измени изборнога система, које је скупштина била одбацила (11. фебруара 1848.). Затим влада бејаше забранила један банкет, и левица је само протествовала, али није покушала да се одупре. Као и 1830. године револуцију започе републиканска странка. Она се лати оружја и погради барикаде, по источном делу Париза, а народна гарда, која је господарила у западном крају, стане против Гизова министарства. У то се доба народна гарда сматрала као представник парискога јавнога мнења и навикли су се били, да само о њој јединој воде рачуна; она је 1830. године помогла, да се утврди орлеанска династија, а у уставу је било написано: „Устав и сва права која су њим освештана чуваће патриотизам и храброст народне гарде“. Луј Филип уступи пред народном гардом, отпусти Гизоа и узе министарство из левице. Победила је странка која је хтела поправке (23. фебруара).
Али републиканска странка продужи револуцију. Она приреди једну ноћну манифестацију. Војска је била тим изненађена и пуцала је на манифестанте, те је било и мртвих, а републиканци узму лешеве и пронесу их кроз Париз. Сутра дан стадоше они и нападати: светина освоји Тиљерије, нагрте у Бурбонску Палату и примора скупштину, да огласи да је краљевска породица збачена с престола и да састави привремену владу (24. фебруара). Овога пута савез између левице и републиканаца донео је републиканцима победу. — Цела је унутрашњост била ројалистичка и страховала је од републике, али је била толико навикнута да прима из Париза сасвим готов облик владавине, да је без отпора примила револуцију и допустила, да власт предузму комесара, које посла привремена влада.
Опште право гласа. — Привремена влада, која би у скупштини проглашена, била је састављена од седам умерених републиканаца, међу којима је био и Ламартин. У исти мах је у Hôtel de Ville (париској општини) постављена и друга влада, састављена од републиканаца-социјалиста, међу којима и Луј-Блан.[1] Привремена је влада била приморана да пређе у Hôtel de Ville и да прими чланове социјалистичке владе, којима се даде назив секретара (тајника).
На скоро се заподеде борба између те две странке у крилу саме владе. Социјалисти[2] су хтели демократско-социјалну републику, с тим да држава организује рад, а за знамење црвену заставу, која је била застава револуционарних радника. Умерени су хтели само демократску републику, која не би ништа мењала у имаовинским односима, а за знамење држали су се тробојне заставе. У питању о застави претегоше умерењаци, и република задржа тробојку. Они пристадоше, да се учини и један покушај организације рада: створише се народне радионице (ateliers), којима је управљала једна владина комисија и морала употребљавати раднике на државни рачун. Револуција је била обуставила рад. Париз је био пун радника без рада, и држава их најми, плаћајући им за то по 1,50 динара дневно. Али, како није било никаква рада да им се да, да га раде, то се употребише на уравњавање Марсова Поља. Радницима брзо омрзе тај бескорисни посао, на који нису били навикнути, и седели су залудни по радионицама; у марту их је било 40 000, а 16. априла 66 000. Тај покушај, који је учињен у таквим приликама, уби углед и социјалистима и идеји о организацији рада.
Иста је таква несугласица била и у финансијским питањима. Револуција је створила мањак у државним приходима: министар финансија предлагао је, да се новац набави повећавањем посреднога пореза, но напредњачка странка одби то с тога, што су посредни порези поглавито падали на раднике, и влада је волела да повећа непосредни порез са 45 пара по динару. То повећање пореза учини, да сељаци омрзну републику.
Те две странке нису се могле сложити ни у питању о времену трајања те владе. Напредњаци су хтели, да се попричека, да се пре позивања бирача организује републиканска странка; они су говорили, да једна година републиканске управе не чини ништа сувишно у једној земљи, којом се вековима управљало монархијски. Умерењаци су пак хтели, да се власт што је могућно пре преда скупштини, која представља народ.
Обе су странке покушавале да једна другу заплаше манифестацијама; — социјалисте су подржавали радници, а умерене народна гарда, грађани и ђаци. Умерени победише: влада одреди 23. април за бирање посланика за Уставотворну Скупштину. Сваки Француз који је имао 21 годину имао је и бирачко право. Није се ограничило на ону измену изборнога система, коју је захтевала опозиција. Да би република била демократска, то се и владавина постави на нову основицу, на опште право гласа. Оно је већ постајало у републикама Североамеричкога Савеза и у Швајцарској, где је било поступно уведено; учињен је покушај и у Француској приликом избора за Конвенат 1792. године, и оно је већ сачињавало саставни део револуционарних традиција и републиканских обичаја. Социјалисти су га захтевали, да би радницима дали могућности, да траже измене закона у своју корист и да приморају владу, да им побољша стање. Опште право гласа изгледало је као нужна последица завођења саме републике, и оно би оглашено за једно начело, о којем не треба више ни говорити. — Изгледа да се републиканци, који су били на управи, нису питали, на што би сељаци употребили то своје ново право.
Уставотворна је Скупштина била састављена из 900 чланова, изабраних гласањем бирачким листићима (као у Савезним Државама) по свима департманима (окрузима); да ко буде изабран, довољна је била релативна већина, гласачи су ишли ради гласања у главно среско место. Посланици су примали накнаду по 25 динара дневно.
Скупштина је била састављена великом већином из умерених републиканаца. Опа се окрете против социјалиста и позатвара народне радионице. Социјалисти, које су подржавали отпуштени радници, заузеше скупштинску зграду (15. маја), а по том захтеше од владе, да распусти скупштину. Између двеју странака заподеде се по париским улицама тродневни бој („јунске битке“). Војска и народна гарда преотеше од побуњеника источне крајеве Париза. Социјалистичка је странка била коначно побеђена, али и радници сад престадоше водити рачуна о „буржоазијској“ републици, како су је они називали.
Устав од 1848. године. — Уставотворна Скупштина, пошто се опрости својих противника социјалиста, лати се да изради устав.
Она је хтела да се једном раскине са аристократском парламентарном владавином, али да се не дира у друштвено уређење. На чело устава стави она објаву права: „Пред Богом и у име Францускога Народа Народна Скупштина објављује: Француска је уређена као република. Француска је Република демократска,
„Она признаје: да су права и дужности старији и виши од позитивних закона. Њено је главно начело: слобода, једнакост и братство; основица јој је породица, рад, својина и јавни ред“. Један је посланик из странке легитимиста (тј. приврженика старије бурбонске породице) захтевао, да му се објасни смисао речи демократски, додајући: „Ја желим да се та реч тако разуме, као да неће више бити повода за пуцање из пушака“. На тому одговорише: „Ту реч објашњава непосредно и опште право гласа“.
Устав је признавао све слободе, право удруживања, молбе и жалбе, и слободу исказивања мисли; њим се укидало црначко ропство и цензура. Осем тога њим се нарочито истицала дужност друштва, да својим члановима помаже у образовању и зарађивању животних намирница. „Република је дужна да штити грађанина лично, а тако исто и његову породицу, веру, имаовину и рад, и да се постара да сваком буде приступачно оно образовање, које је неопходно потребно свима људима. Она мора братском потпором обезбедити опстанак сиромашним грађанима, било да им се постара за рад, колико јој је могућно, било да даје помоћ онима, који не могу да раде“. Скупштина није хтела прогласити право рада (то јест да сваки радник има право захтевати, да му влада да рада, droit au travail).
Уставотворна је Скупштина објавила, да све државне власти потичу од народа и да се не могу давати наследно. То је био народни суверенитет под видом републике.
За уређење владе она се врати на Монтескијеву теорију: „Подвојеност власти прва је погодба за слободну владавину“ (члан 19.).
На основу тога, француски народ „предаје законодавну власт само једној скупштини“, а „извршну власт једном грађанину“, председнику републике. Те су две власти биле потпуно независне; скупштина је сама састављала буџет и законе, и није могла бити распуштена; председник је сам бирао министре, који нису били одговорни. Хтели су да се угледају на уређење северноамеричких Савезних Држава. Скупштина је била састављена само из једнога дома; чланови су бирани гласањем листићима, а нису се хтела усвојити два дома стога, што се други дом није могао друкчије схватити него као дом аристократски. Председник се бирао на четири године, посредно, општим гласањем. Мањина је предлагала да се пропише, да председника бира скупштина, указујући на опасност од тога, ако би се извршна власт предала неискусним бирачима; синовац Наполеона I, Луј Наполеон, већ је био изабран за посланика, и могли су се бојати, да он не покуша израдити да му се да власт. Али је Ламартин задобио скупштину једним речитим говором: „И кад би народ изабрао онога, за којега се моје слепо предосећање можда боји да ће бити изабран, ипак alea jacta est — коцка је бачена! Нека се Бог и народ изјасне. Треба по нешто оставити и Провиђењу. Позовимо њега у помоћ, замолимо га да народу отвори очи и покоримо се његову решењу. А ако се народ и превари, ако он хоће да се одрече своје безбедности, свога достојанства, своје слободе, ма да се још опомиње империје, е па у толико горе по сам народ; тада нећемо бити ми, него ће бити он тај што нема сталности у мишљењу ни храбрости.“ Зауставише се на том да додаду само, да председник не може бити по ново изабран.
Бирачи су позвани 10. децембра 1848. год., да бирају председника републике. Умерени су имали за кандидата Кавењака, а социјалисти Ледри-Ролена. Али сељаци, који се нису бавили политиком, знали су само за једно име, и то Наполеоново, и гласаше сви за Луј-Наполеона Бонапарту, који доби 5½ милиона гласова (од 7 милиона укупно). Наполеон је само једним гласањем постао господар извршне власти; он је имао у рукама министарство и војску.
Законодавна Скупштина, изабрана у време кад се било престало веровати у републику, буде састављена од 500 посланика монархиста и 250 републиканаца (само 70 умерених, око 180 напредњака, који су већином изабрани по источним крајевима и који се називаху брђанима, de la Montagne).
Монархистичка већина, слажући се с председником, који је био узео за министре присталице орлеанске породице, стаде нападати брђане. Она посла војску у Рим против републиканаца, да поврати папи одузету власт, изгласа 1850. год. закон, којим се у основне школе уводи вероисповедна настава, — закон о штампи, којим се по ново заводи кауција, — закон од 31. маја, који двема петинама бирача одузе бирачко право тим начином, што је за бирачко право тражио трогодишње становање у Француској и упис у списак пореских обвезника.
Године 1851., пошто савлада републиканску странку, та већина дође у сукоб и с председником. Он није више хтео да има парламентарну владавину, и радио је да себи обезбеди неограничену власт. Он је био отпустио своје министре, орлеанске присталице и заменио их својим личним пријатељима; придобио је за се многе официре и почео је допуштати да се при смотрама виче: Vive l’ Empereur! (Живео император!). На једном банкету (у јуну 1851.) рекао је: „Француска неће пропасти у мојим рукама.“ Његовој је власти рок истицао 1852. године. Он је хтео да буде по ново изабран за нов период. А како је то устав забрањивао, то захте од скупштине, да устав по ново прегледа и поправи: међутим за ревизију устава требале су две трећине гласова, а он их није имао. Монархистички се посланици поплашише и квестори предложише, да се председнику скупштине да, право да узме официре ради одбране посланика, али се брђани удружише с посланицима, који су били Наполеонове присталице, и закон буде одбачен.
Две власти, створене уставом, бејаху у међусобној борби, а устав није казивао никакав начин, на који би се сукоб свршио. Председник, који је имао извршну власт, то јест силу, послужи се њом, те изврши државни удар, 2. децембра 1851. године. Он објави да је скупштина распуштена, да се по ново уводи опште право гласа и позва бираче, да одобре устав, којим се председнику даје неограничена власт на десет година.
Тај је случај био у уставу предвиђен, и уставом се наређивало, да се председнику одмах одузима извршна власт, која прелази на скупштину, и она чак образује један виши суд, који ће му судити и који се морао одмах састати. Но Наполеон је имао војску и полицију под својом командом; он је наредио да се најпре затворе вође странака; посланици, који бејаху остали необухваћени том наредбом, искупише се, да покушају да примене ту уставну одредбу, но војници их растераше. Устав није нико бранио осем републиканаца из странке брђанске, који се у некојим источним окрузима латише оружја и пођоше против власти. Та побуна згодно послужи председнику, да се представи као заштитник реда против црвењака (т. ј. републиканаца — социјалиста). У тридесет и два округа буде оглашено ванредно стање, установише се нарочити судови, мешовите комисије; републиканци су осуђивани на робију, заточење, живљење у одређеном месту у земљи и изгнанство из земље (цени се да број осуђених износи до 10 000, а 3 400 пребачено их је у Алжир).
Гласачи који су о уставу питани одговорише са oui, то јест усвојише га, и Наполеон оста као неограничени господар Француске.
Царство. — Устав од 1851. године био је израђен по угледу на онај од године VIII. Он је давао председнику републике сву власт, право да по својој вољи поставља министре и све чиновнике, да објављује рат, да гради уговоре, и да у земљи оглашава ванредно стање. Он је оглашавао председника за одговорнога, али само пред народом, а добро се знало да гласачи никад неће смети гласати против врховнога поглавара. Министри нису били одговорни пред скупштином, нити су пак могли бити посланици.
Законодавна је власт привидно била дата трима скупштинама: „Државном Савету, који припрема законе, Законодавном Телу, које претреса и прима законе, и Сенату, састављеном од свих највиших личности из целе земље, чувару основнога уговора (устава) и народних општих слобода.“ Али од та три тела за два је, то јест за Државни Савет и Сенат, постављао чланове председник непосредно. Само је Законодавно Тело бирано општим, тајним гласањем, за свакога кандидата посебице (uninominal), у општинама. А то Законодавно Тело није имало права предлагати законе, него је то право било задржато за председника републике; оно је само имало права да прима законе који му се предложе. Сенат је пак имао права „поништити сваки самовољан и незаконит рад.“
То је била владавина демократско-апсолутна. Наполеон је говорио: „Суштина је демократије у том, што се она може оличити у једној особи“.
Године 1852. Наполеон буде једном сенатском одлуком оглашен за наследнога императора (цара) и прозва се Наполеон III, император Француза. Монархија је била повраћена, али је то била монархија демократска, јер опште право гласа није више никако довођено у питање.
Вештина те царске управе састојала се у томе да се цару и његовим министрима очува неограничена власт, а да се у исти мах поштују и облици представничке владавине. Народни је суверенитет био већ проглашен, суверени је народ, шта више, бивао и позиван да своју вољу изрази у плебисцитима, то јест у решењима целокупнога народа, — али је питање постављала влада, и гласачима није ништа друго остајало до само да одговоре oui — то јест да одобре што влада хоће. — Била је скупштина која се бирала. Али та скупштина није имала власти ни себи председника да избере, нити пак да састави свој пословник, ни да предложи да се што измени у законима, који јој се износе на гласање, ни да решава о буџету, јер је она морала примити или одбацити целокупан буџет целога министарства; њена су претресања објављивана само у облику званичних извештаја, а сазив је трајао само три месеца.
Сви су грађани били бирачи. Но влада је задржала за себе право да њима управља: она је у сваком изборном округу предлагала свога званичнога кандидата, за којега су и префект (окружни начелник) и општински председници морали радити, да се изгласа. Кандидати из опозиције нису имали никаква начина да се боре; изборни су зборови били забрањени, као противни слободи бирача, и нису се могле слободно раздавати изборне листе, а од 1858. године сваки је кандидат морао у напред послати цару писмену заклетву верности. — Окрузи су били одређени простим владиним указом, на пет година, и тако удешени, да даду већину званичном кандидату; два су града, као сумњива због опозиције, била подељена на двоје. Избор се вршио у главном месту општине и трајао је два дана; бирачки одбор одређивао је окружни начелник, а у вече је председник општине односио са собом гласачку кутију.
Политичка је штампа још постајала. Али јој влада није оставила ниједан начин, како ће слободно говорити са светом. За покретање каквога новога листа било је потребно одобрење. Све су новине биле непосредно под влашћу окружних начелника.
Чим се који чланак не би допао, начелник је слао листу опомену а са другом опоменом и лист је могао бити забрањен. Но ако се чланак и даље продужава, онда је лист могао бити сасвим обустављен. За четрнаест месеци (1852—53. год.) издата је 91 опомена. Довољна је била и најмања алузија, и најмања критика, па да се добије опомена. Један је лист био опоменут због једнога чланка, у којем је Наполеон I назван мисионаром Француске Револуције, због „чланка који вређа колико истину, толико и витеза законодавца, којем је захвална Француска обавезна за своје спасење;“ други „због оштре критике наредбе о шећеру;“ Лудеачки Журнал, због тога што је „отворена полемика у том листу око вештачкога ђубрења по природи таква, да убија вредност и резултате оних мера, што их је влада предузимала ради испитивања, и могла би изазвати само нерешљивост у купаца;“ два опет листа с доње Лоаре зато, „што су прекорачили границе пристојности.“
Уставом је била проглашена лична слобода. Али је полиција мотрила на све незадовољнике и затварала их, чим би што и најмање посумњала. Глумац, комичар Грасе, био је затворен зато, што је у једној гостионици, где је подуже чекао доручак, узвикнуо: „Та овде је дакле као на Севастопољу, не може човек ништа добити.“ Године 1858., после атентата Талијана Орсинија, влада је приморала скупштину да усвоји један закон, који јој је дао права, да без суђења може затворити свакога, који год је био осумњичен као републиканац од 1848. до 1851. године. Ђенерал Еспинас, који је био постављен за министра унутрашњих послова, да примени те законске прописе, наредио је свима окружним начелницима, да затворе извесан број сумњивих лица у својим окрузима (4 до 20 лица).
Служећи се таквим начинима, влада је била прави господар у земљи, господар у толикој мери, да у скупштини од 1857. до 1863. године није било више до само пет посланика из опозиције (les Cinq, Петорица). Министри и окружни начелници управљали су без надзора, скупштина је била изабрана под њиховим руковођењем, а штампа је објављивала само оно, што су они хтели пустити да се објави.
Ратови, које је Наполеон III предузео, мало по мало изменише његову унутрашњу политику. До 1860. године наслањао се на свештенство, које је радило код сељака, да гласају за владине кандидате; али стварањем краљевине Италије против папе изазва незадовољство у католичке странке, која му се стаде противити.
Да би ту странку држао у равнотежи, император потражи потпоре у умерених либерала; укиде проскрипције помиловањем од 1859. године, а од 1860. до 1867. год., читавим низом уступака повећа нешто мало власт скупштине и ублажи надзор над штампом.
Тада се, поред републиканске странке, образова и једна странка опозиционих либерала, састављена из монархиста, приврженика парламентарне владавине. У скупштини, која се изабра 1869. године, било је 116 посланика који потписаше адресу, којом се тражила парламентарна владавина; удружени са 40 републиканских посланика они би били у већини.
Наполеон III попусти, и сенатска одлука од 6. септембра претвори личну императорску владавину у парламентарну. Скупштина доби право да бира своје особље, да прописује себи пословник, да одобрава буџет по главама (позицијама). Министарство је могло бити од посланика, било је уређено по енглеском начину, њим је управљао председник министарског савета и одговорно је пред скупштином.
Сенат престаде да буде чувар устава и постаде само дом перова (Горњи Дом), чија је дужност била само да одобрава законе,. које усвоји народна скупштина. Уставотворну власт требало је да имају бирачи непосредно. Нови устав буде пред њих изнесен под видом плебициста (6. маја 1870.) и одобрен са седам и по милиона гласова.
Ова владавина, која даде суверенитет народној скупштини, би прозвана либерално царство. Она се започе новим људима, председник министарскога савета био је Емил Оливије, један од оне скупштинске Петорице. Али републиканска странка не усвоји ту промену. Она је приликом плебисцита гласала са non, то јест да не одобрава; њени се посланици показаше као непомирљиви, и своје непријатељство изрази у метежима по париским улицама.
Република од 1870. године. — Снага царства била је у њеној војсци. Но оно се уплете у рат с Пруском и сву је изгуби: један део остаде затворен у Мецу, а остатак са самим Наполеоном III би заробљен на Седану (2. септембра 1870.). Париска републиканска странка нагрте у народну скупштину (4. септембра) и, пре него што је скупштина и могла изгласати збацивање императора с престола, образова владу Народне Одбране, састављену од париских посланика и прогласи републику, коју признаде цела земља без икаква отпора.
Влада за народну одбрану остаде у Паризу опседнута Немцима, и имала је ту да се бори с једном републиканском социјалистичком странком, која је имала за знамење црвену заставу и која производе побуну 31. октобра. У унутрашњости (изван Париза), где царски чиновници бише замењени републиканскпм, предузе власт једна владина делегација (комисија); Гамбета, најпредузимљивији члан те делегације, управљао је у исти мах и администрацијом и ратом.
После предаје Париза уговори се примирје с Немцима, да би се Французима допустило, да изберу народну скупштину. Избори су вршени као и они за Законодавну Скупштину од 1848. год., тајним гласањем помоћу листића, а гласало се по кантонима (срезовима). Сељаци су се бојали републиканске странке, којом је управљао Гамбета, као да она хоће да продужи рат до крајних граница (guerre à outrance), и гласаше за кандидате који су били за мир, то јест за савез начињен између роајалиста и умерених републиканаца. Народна је скупштина сад имала роајалистичку већину. Она наименова Тјера за старешину извршне власти (chef du pouvoir exécutif, — избегавајући намерно назив република).
Социјалистичка странка у Паризу не хтеде признати власт народне скупштине, него се побуни 18. марта 1871. год. и створи један нов пут владавине, Комуну (то јест владавину општинску). То је, као и други облици које су социјалисти створили или измислили, владавина револуционарна, непријатељски расположена према буржоазији (грађанству), која смера на то да имаовину преуреди у корист радника. Али је уређење било различито. Дотле су социјалисти увек захтевали врло јаку средишну власт, која би могла целој земљи наметнути преображај друштвенога стања. Године 1871., под утицајем страних револуционара (и Прудонових ученика), буде проглашен потпун суверенитет комуна (општина). Свака је комуна сама уређивала своју управу, оне су се удруживале да образују савез (федерацију, а од туд им и име савезници, fédérés). Програм од 19. априла 1871. године вели: „Општинска самоуправа биће ограничена само самоуправним правом, које је једнако за све комуне које имају међу собом уговор и чије удружење треба да обезбеди француско јединство“.
По том је начелу била уређена париска комуна, којом је имао да управља један савет изабраних чланова, а покушало се да се уреди и комуна у Лиону, Марсељу и још неколиким великим градовима.
Али, и то сад први пут, унутрашњост не хтеде усвојити револуцију извршену у Паризу. Влада и народна скупштина, склонивши се у Верзаљ, саставише војску, која опседе Париз, који је бранила народна гарда, и силом га заузе. Револуционари бише стрељани или протерани: револуционарна странка (du drapeau rouge) није више била кадра да покуша извршити какав преврат. Народна гарда би коначно укинута.
Тада се заподеде борба у скупштини између монархијске већине и републиканске мањине. Већина изјави, да је народна скупштина изабрана зато, да изради устав, и остаде на власти све до 1876. године, не обзирући се на петиције, којим се тражило распуштање скупштине.
Устав од 1875. године. — Монархијску је већину сачињавао савез између три странке: легитимиста (присталица грофа Шамбора, Хенрика V, унука Карла X), орлеаниста (присталица грофа од Париза, унука Луј-Филипова) и бонапартиста (присталица сина Наполеона III). Републиканска се странка тако исто делила на три групе: средишну левицу, републиканце и радикале.
Правац владавине зависио је од тога, како би се те странке груписале. Оне су се устезале за једно две године. Средишна се десница (орлеанистичка) најпре реши да се удружи са средишном левицом (републиканском), да помаже Тјерову владу. То је била политика средишне уније (савеза). По том се средишна десница побоја радикала, она налажаше да их влада не сузбија с довољно одлучности, и да не потпомаже отворено свештенике; с тога се удружи са осталим монархијским странкама и гласа против министарства. Тјер не хтеде остати старешина извршне власти и даде оставку (24. маја 1873.). Власт пређе на савез десница, који ју је задржао до 1876. године.
Скупштина је имала да изради устав. Деснице покушаше да поврате монархију; гроф од Париза признаде грофа Шамбора за краља Француске, и то бејаше фузија (спајање) легитимистичке и орлеанске странке. Но гроф Шамбор, којем је скупштинска већина нудила круну, учини решење питања немогућним, захтевајућн да се по ново узме бела застава (27. окт. 1873.).
Кад не би ништа од монархије, онда већина реши да се установи звање старешине (шефа) извршне власти на седам година (септенат), — а по том стаде радити на уставу. Она не хтеде усвојити облик републике. Но, после дугога претресања, једна се групица одвоји од средишне левице и удружена с републиканцима учини да се, с већином од једнога гласа, усвоји једна измена, у којој се налазио израз председник републике. Тако је устав посредно утврдио да је у Француској облик владавине република.
Уређење од 1875. године било је изведено по угледу на парламентарне монархије. Председника републике бира парламенат на седам година; он врши улогу уставнога краља; он бира министре. Министарство већа у министарском савету и солидарно је одговорно пред народном скупштином, то јест министри морају дати оставку, ако у скупштини изгубе већину, и повлаче се сви заједно. Председник може распустити скупштину, али тек по пристанку Сената.
Власт је у рукама двеју скупштина: Посланичкога Дома и Сената, чији сви чланови примају дневно по 25 франака. Скупштина народних посланика бира се општим, тајним гласањем, по срезовима (арондисманима, — а од 1885. до 1889. године гласало се тајно листићима). Она издаје законе и одобрава буџет. — Сенат, од 300 чланова, састоји се из два одељења: 225 чланова бирају нарочити бирачи који имају права бирати сенаторе (то су повереници општинских одбора, посланици и чланови окружних и среских одбора, сакупљени у главном окружном месту), а 75 чланова бира народна скупштина, за тим конгрес. Оних 225 обнављају се тако, да се сваке треће године мења по једна трећина, а 75 су бирани доживотно. Сенат има сасвим иста она права и дужности, која и народна скупштина; он одобрава законе и буџет. Но буџет мора најпре проћи кроз скупштину, и министарство не пада пред сенатским решењем. Од туд излази да је у самој ствари власт у рукама скупштине, јер од ње министри зависе. — Сваки посланик и сенатор има права предлагати било поједине измене, било целе законске предлоге, и интерпелисати владу.
У случају сукоба између народне скупштине и председника републике Сенат пресуђује, јер он има права да скупштину распусти на захтев председника републике.
За седиште парламента и владе био је одређен Верзаљ, да би се тако избегао утицај парискога становништва. Републиканска је странка преместила седиште у Париз.
Устав се може мењати само по пристанку оба дома; треба сваки за себе да реши да „има места ревизији (поновном прегледу) уставних закона“. Ревизију врши Конгрес, то јест скуп сенатора и народних посланика.
Владавина, која је заснована уставом од 1875. године, била је примена парламентарне владавине либералних монархија у земљи која је постала демократска.
И ту, као у парламентарној владавини, има три врсте власти. Старешина извршне власти заузима краљев положај; он само има права бирања министара и распуштања скупштине. Суверену власт има парламенат, састављен из два дома; од њега потичу закони, он одобрава буџет. Политиком управља народна скупштина, коју је народ непосредно изабрао; министарство је солидарно одговорно пред њом.
Али је ваљало усвојити и ове демократске новине:
1., Старешина извршне власти не може бити наследан, и парламенат га бира на седам година;
2., Није се хтело дати право распуштања скупштине самом председнику републике; он то право има тек по пристанку Сената;
3., Народну скупштину не бирају само повлашћени бирачи, него сви грађани;
4., Да би посланички мандат био свима приступачан, чланови парламента примају накнаду (дневницу);
5., Како се није могао створити аристократски Горњи Дом, то је и Сенат, као и народна скупштина, био изборна скупштина; народни посланици представљаху становништво, а сенатори су представљали територије (округе). „Сенат је, вели Гамбета, велико веће француских општина;“
6., Сенат је добио активнију улогу него дом перова; он не контролише само народну скупштину, него је удваја. Он има и нешто више од осталих горњих домова, а то је право да усваја буџет и да распушта народну скупштину.
Облици су парламентарне монархије, но под собом крију владавину демократске скупштине.
- ↑ Исто се то десило и приликом револуције од 1830. године, али је 1830. год. влада, која је у скупштини образована, привукла к себи ону владу из општине.
- ↑ У обичном говору називали су их démoc-soc; а непријатељи њихови често су их називали и комунистима, мешајући их са оним сектама, које су предлагале да се заведе имаовинска заједница (communauté des biens).