Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.20
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
Доласком краља Петра на престо у Србији, српске ствари кренуле су видно набоље.
Краљ Петар је трећи син кнеза Александра. Своје школовање почео је у Београду, а наставио у Женеви и у француским војним школама. Као француски официр учествовао је у француско-пруском рату год. 1870./1871. и истакао се нарочито у борби код Вилерексела, због чега је одликован орденом Легије части. После је, видели смо, учествовао и у босанском устанку као Петар Мркоњић. Год. 1883., после угушенога устанка у Херцеговини и Боки Которској, кнез Петар је дошао у Црну Гору и ту се 30. јуна исте године венчао са најстаријом кћерком кнеза Николе, кнегињом Зорком. После женине смрти (4. марта год. 1890.), кнез Петар је са породицом отишао у Женеву и ту је остао све до доласка на престо.
Са великим искуством у животу, васпитан у земљи пуних грађанских слобода, сам либералан по природи и преводилац познатога Милова описа О слободи, краљ Петар је, за разлику од последњих Обреновића, био потпуно уставан владалац и пустио је да народ, по своме инстинкту и убеђењу, одређује своју судбину и даде израза својим тежњама. Лично пун добре вере у способности и будућност свога народа, и дубоко националан, краљ Петар је знатно доприносио јачању националног полета. Од год. 1903., од његова доласка на престо, у Србији се осећа нови дух; народна енергија као да се ослободила нечега што ју је спутавало; отада се почиње права народна, српска и југословенска политика.
Једно време чинило се да ће улогу српскога Пијемонта примити на се Црна Гора. У јеку нашега националнога и књижевнога романтизма она је, без много дипломатисања, улазила у борбе са Турцима и однела неколико победа, које су у нашем узбуђеном друштву тога времена сматране као понос и доказ да у Србима још тече крв старих витезова. Још је Бранко Радичевић певао за њу:
Црна Горо, поносито стење,
Круне српске ти драго камење!
Од граховске битке па ове до Берлинскога конгреса, за пуних двадесет година, у нашем омладинском свету готово се само певало и причало о Црној Гори. Није било песника који јој није испевао бар једну песму. Наша романтична приповетка живела је од црногорских тема. Шумадинац, Љубомир Ненадовић, дао је о њој седамдесетих година низ Писама, која су безмало једна велика песма у прози и која претстављају најлепше и најпохвалније што је дотле уопште казано о Црногорцима. Збијени тамо у оним брдима, у гомили крша, као бродоломци од велике турске поплаве, они су неколико векова проводили живот са запетом пушком у руци и голим ханџаром преко колена и у својим врлетима пркосно и упорно чували традиције свога »чојства« и слободољубивости. Од почетка XVIII века, откако су створили неку врсту своје државе, они су стално у крви са Турцима и издржавају често њихове веома тешке ударце, настојећи да никад потпуно не повију главу. У XIX веку, у доба свеснога српскога национализма, они су поново у првим редовима борбе. Њихов крај, њихова прошлост, њихово четовање, па и само њихово име, имају нечега веома необичнога и готово митскога, нечега што је у доба стварања наше чаршиске буржоазије изгледало толико далеко и средњовековно да је пре личило на песму него на стваран живот. Сва Црна Гора била је посматрана кроз народни десетерац. У рату од год. 1876. до год. 1878., када је Србија први пут поклекла, Црногорци су успели не само да се одрже непоражени, него су, шта више, постигли и неколико победа и, како се тада говорило, »спасли част српскоме оружју«. Читаве наше области, као Херцеговина и Бока, живеле су заједно са култом Црне Горе; у Војводини сав књижевни свет и читалачка публика календара заносили су се њоме. Српске куће биле су пуне разних литографија војвода из устанака; неколико уметника, наших и страних, радило је сцене и мотиве из црногорскога и устаничкога живота. И данас се још често налазе и набављају репродукције слика као Чермаково »Херцеговачко робље«; Влахо Буковац је овој први успех постигао са »Црногорком на одбрани«, а Паја Јовановић, који је почео успон са »Рањеним Црногорцем«, постао је познат и славан понајвише са својих сцена из црногорскога и албанскога живота.
Култу Црне Горе и кнеза Николе помагала је знатно непопуларност последњих Обреновића и њихово наслањање на Аустрију. И кнез Никола имао је веза са њом; али, увек је вешто давао разумети у народу како те везе нису ни тврде ни искрене. Када Русија, под Александром III, није хтела много скривати своје незадовољство са германским суседима и њиховом политиком и када је почела стварати све срдачније везе са Француском као природном савезницом против Немаца, кнез Никола је, уз опште одобравање српскога народа, пришао на руску страну, удао две кћери за два руска принца, и доживео срећу да га силни руски цар јавно назове »јединим искреним пријатељем«. Тих времена кнез Никола је сматран главним претставником наше националне политике. Њему је Штросмајер год. 1889. желео да, као некада барска архиепископија, његова држава обухвати Албанију, Босну и Херцеговину и сву Србију, и уверавао га је да га »истоветно племе хрватско у срцу своме носи кô и српско«. Када је на Видовдан год. 1896. посетио Београд и краља Александра, кнез је пред разнеженим српством отворено и без обзира на утисак који ће изазвати у Бечу говорио о значају заједничке акције сложне Србије и Црне Горе. »Цијело је Српство данас у духу са нама, а што оно жели желимо и ми двојица, а наша је задаћа да га поведемо правцем његових тежња. Наш је народ и свјестан и праведан, он за туђим не тежи, он жели само своје и ничије осим своје, јер је сам изрека: отето проклето. Посједници свога, ми смо позвани бити ревносни сурадници других срећних народа на пољу напретка, развића и цивилизације. Ове праведне тежње наше не могу да не буду предусретнуте и праћене добром вољом од свијех напредних, и већ уједињених народа«. Али, до искрена споразума ипак није дошло. Већ идуће године разбиле су се комбинације о женидби краља Александра са црногорском принцезом Ксенијом, а тада се вратио у Србију и краљ Милан, лични противник кнежев, и односи су се опет помутили.
Ну, Црна Гора није могла, поред свега што се догађало у Србији, да у националној политици стане испред ње. Мала својом војничком снагом, она се могла само јуначки бранити, а за успешну офанзиву недостајало јој је управо све; финансиски то је била најсиромашнија и најпасивнија наша земља, стално у томе погледу упућена на друге; културно је била, исто тако, веома заостала. Мало Цетиње није могло да постане никад право културно жариште; чак је и у књижевности долазило не само иза Београда, Новога Сада, Карловаца, него чак и иза Мостара. Оно мало људи од вредности што је тамо долазило, као Љубомир Ненадовић, Лаза Костић, Сима Матавуљ и др., не могаху тамо и да се задрже. Са ћудљивим господарем тешко се излазило накрај. Он је загорчавао живот и њима, као и великом делу својих војвода, оних истих са којима је стицао победе и ширио славу Црне Горе. Војводе Лука Вукаловић, Марко Миљанов, Машо Врбица, Жарко Љешевић, Јоле Пилетић, Пеко Павловић и толико других, или су се потпуно иселили из Црне Горе или помрли у кнежевој немилости. Занимљиво и симпатично из даљине, Цетиње је изблиза, у малој дворској средини, било пуно чанколишких интрига и нечег што је људе одбијало. У сравњењу са Србијом Црна Гора није могла издржати поређење, а нарочито не откада се Србија ослободила последњих Обреновића. Београд, са седиштем једног доброг, слободоумног и високо националног Универзитета, Академије наука и уметности и других активних културних и књижевних установа; Србија, са богатим ризницама Мачве, Стига, Млаве и моравске долине; Србија са многобројном интелигенцијом и од другог доласка краља Милана (од год. 1897.) врло добро реорганизованом војском, — такав Београд и Србија беху, природно, постали привлачна тачка ових наших људи, јер се у њима осећала физичка и духовна снага и јер се добро видело да српство ван Србије нема ни приближно сличне иједне средине која би се могла мерити са том београдском и србијанском уопште.
Аустрија је брзо осетила ведрији дух српске државне политике. И онда када је Србија још важила као аустрофилска, у Бечу се била створила основна догма њихове политике на Балкану, да Аустро-Угарска ни у ком случају, због свога сопственога интереса, не сме дозволити јачање Србије, уједињење Србије и Црне Горе и уопште стварање једне веће и јаче српске државе. У Бечу су се бојали да слободна и јака српска држава не почне, неодољивом снагом народне мисли, привлачити ове Србе у своју заједницу, па, природно, и Србе аустро-угарске поданике. Бечки двор је доживео уједињење Немаца и Талијана на свој рачун, па није хтео дозволити да се то догоди и са Србима. Стога се његова политика према Србима састојала, и у временима кад нам је била »најпријатељскија«, само у томе да се очува наш дотадањи посед и да нам се, у најповољнијем случају, омогући извесно напредовање низ вардарску долину, и то са претпоставком да би и то једног дана послужило аустриским интересима. У једном плану који су аустриски цар и министар гроф Голуховски, у јесен год. 1903., развијали пред немачким царем, Аустро-Угарска је, у случају распада Турске, предвиђала стварање Велике Бугарске, Велике Грчке и слободне Албаније, а за Србију и Црну Гору је изрично наглашено да имају остати мале. Било је, онда, сасвим природно очекивати да ће аустро-угарска политика према нама постати још више непријатељска и злонамерна кад Србија своју политику буде водила без наслона на Беч, или чак против онога што се отуда буде тражило. Тако се и догодило.
Од год. 1904. ми сретамо Аустро-Угарску као непријатеља на свима странама. Кад су од год. 1901. учестали арнаутски зулуми у Старој Србији, а Бугарска год. 1902. и 1903. стала помагати организовање и пребацивање чета са свог подручја у Маћедонију, да тамо изазову устанак и са устанком интерес европске јавности и посредовање великих сила, како би се Маћедонско питање ставило на дневни ред и решило у њезину корист, одлучиле су се Русија и Аустро-Угарска, прогласивши себе као две »највише заинтересоване силе«, да нагнају Турску на увођење рефорама у три своја европска вилајета: у косовском, битољском и солунском. На састанку рускога цара Николе II и Франца Јосифа и њихових министара спољних послова створен је у Мирцштегу 20. септембра (3. октобра) год. 1903. читав план за извођење тих рефорама, који је саопштен Порти и свима великим силама. По томе плану имала се у Турској реформисати у првом реду жандармерија, под надзором и уз суделовање жандармериских официра великих сила. Али, то суделовање жандармериских официра није имало колективан карактер, него је свакој сили додељивана по једна област, у којој би имали радити само њени официри. Аустрија је за себе одмах затражила и добила источни део Косовскога вилајета, т. ј. крај од Митровице до Кратова и Криве Паланке. Западни део тога вилајета био је изузет из тих рефорама из два разлога: 1. што је на један његов део, од босанске границе до Митровице, Аустро-Угарска полагала своје још неискоришћено право добијено на Берлинском конгресу, и 2. што је помагала Арнауте на штету Срба, налазећи да јој они у сузбијању српскога елемента чине услуге, и што је хтела да их за евентуално своје даље ширење добије као неку врсту сарадника. Узалуд је српска влада упозоравала најпре на то да се Аустрија сама, у уговору са Турском, ограничила у добијеном праву да поседне цео Санџак до иза Митровице, приставши да уведе своје гарнизоне само у три места (Плевље, Пријепоље и Прибој), те да је према томе, после двадесет и пет година, њено право на даље војничко поседање застарело; узалуд је скретала пажњу на неправду која се тим наноси Србима, на уношење заваде и сталног немира таквом врстом реформисања Турске и на опасност која прети целој српској будућности. Аустриски гарнизони већ су се од год. 1879. налазили на три означена места у Новопазарскоме Санџаку, а када и у цео Косовски вилајет уђу њихови официри, то би значило ни мање ни више него упола приправљен терен за праву окупацију. Србија би новим аустриским кордоном, ако се број аустриских жандармериских официра и њихових повереника повећа, била одвојена од Старе Србије и Маћедоније, и добила би тако Аустрију као суседа не само на северној и западној него и на јужној граници. Како је Русија, почетком год. 1904., била уплетена у рат са Јапаном, постојала је озбиљна опасност да би Аустро-Угарска могла и остварити своје тежње. Што у томе није потпуно успела има се захвалити будној пажњи западних сила, Француске и Енглеске, и нарочито Италије, која је љубоморно пратила сваки аустриски корак на Балкану нарочито стога што се бојала да се не би учврстио најпре њен утицај па после Аустрија сама у северној Албанији и на албанској обали. Али, Аустрија је ипак успела да њени официри за реформу жандармерије добију Косовски вилајет, и да се из рефорама изоставе крајеви са мешаним српско-арнаутским становништвом у санџацима пећском, призренском, дебарском, и у западном делу охридске казе. Беч није добио све што је желео, али је већ и ово био знатан успех у његовој систематској експанзији према Солуну.
Уплашене тим аустро-угарским прохтевима, балканске словенске државе осетише потребу да се узајамно приближе. Током год. 1904. вођени су између Србије и Црне Горе преговори о склапању једнога савеза, а између Србије и Бугарске 30. марта год. 1904. савез је склопљен и потписан. Један његов део био је и царински савез, који је први подробније разрађен и завршен у лето год. 1905. Када је бугарска влада, противно уговору, тај тајни савез изнела пред свој парламенат, бечка влада је одмах прекинула раније започете преговоре са Србијом о склапању трговинскога уговора. Када српска влада није, на аустриски захтев, хтела да тај савез откаже нити унапред пристане да ће из њега избацити све одредбе које Беч затражи, Аустро-Угарска је затворила границу за увоз и превоз српске стоке и меса преко њенога територија, и тако је отпочела први чин свога царинскога рата са Србијом. Ствар се после компликовала још више. Бечка влада је тражила да Србија за своје наоружање набави један део артиљерије из њене Шкодине фабрике; а када то Срби нису хтели учинити и из неповерења према суседу, који је то тражење подвлачио на начин каквим је изазивао сумњу, а и због финансиских разлога, јер је зајам за наоружање добијен у Француској, и због тога што војни стручњаци нису налазили да је Шкодин топ бољи од других понуђених, — Аустрија је свој економски притисак стала изводити још јаче. Мада тешка срца и попуштајући докле се год могло (чак је и царински савез са Бугарском био, најзад, жртвован), српска влада примила је наметнути царински рат и из њега је, на велико изненађење Беча, изишла као победилац. Отпор Србије показан у овој борби, њена одлучност да истраје и да искористи ову нетражену прилику па да се ослободи привредне зависности од суседне Монархије, показали су бечкој влади да у Србији постоји извесна снага, коју су они дотле потцењивали, и да ту снагу треба ослабити пре него што би постала опасна.
Међутим, однос великих сила у Европи знатно се изменио. Немачка Вилхелма II, војнички одлично спремна, сва у челику, у својој тежњи да постане светска и да у Европи буде водећа сила, све је чешће показивала своју војничку снагу, покрећући понеки пут из чисте обести и заоштравајући питања која нису ниуколико погађала ни немачке интересе ни положај Немачке као велике силе. Тако је, на пример, било год. 1905., када је цар Вилхелм, на путу по Средоземноме Мору, свратио у Тангер и отворио Мароканско питање против Француске. Исте године цар Вилхелм је покушао да привуче Русију на своју страну и да склопи са њом савез уперен првенствено против Енглеске. Против офанзивне немачке политике постале су активније и Енглеска и Француска. Енглеска, која је до год. 1904. била сталан противник Русије, па због ње и свих Словена уопште, беше знатно изменила свој став. Енглеско-француски споразум од год. 1904., изазван немачком агресивном политиком, наглим и непотребним јачањем немачке ратне флоте и немачким железничким продирањем према Багдаду и приближавањем Индији, утире пут за споразум и са Русијом. Енглеска од почетка XX века није више гледала овога главног такмаца и противника у Русији, него у Немачкој. Састанак у Ревалу, крајем маја год. 1908., енглескога краља Едуарда VII и рускога цара Николе, после постигнутог политичког споразума у азиским питањима био је јаван доказ нове оријентације енглеске политике и видне промене у груписању великих сила.
На ревалскоме састанку било је важних расправљања и о балканским питањима. Ова су постала нарочито актуелна не само стога што је у Маћедонији још увек све горело и што реформе нису донеле замишљане резултате, него још и стога: што је Аустрија тражила и 18. јануара год. 1908. добила султанову ираду за трасирање пруге која би спојила босанску железницу од Сарајева са Митровицом. Тако је Аустрија јавно открила своје планове. После жандармериских официра, већ уведених у Косовски вилајет, дошла би железница, а после железнице зна се већ шта. Сав наш свет, а и сав туђи, видео је сада јасно аустриске намере. Као устук санџачкој имало се приступити грађењу јадранске железнице, која би, преко Србије, спајала Дунав са Јадранским Морем и избијала негде у заливу Сан Ђовани ди Медуа. На ту пругу помишљало се у Србији још од год. 1898., јер је српска извозна трговина, независно од свих политичких момената, тражила бар један сигуран излаз на море. Српски предлог у томе правцу прихватиле су сада нарочито Русија и Италија. Енглеска влада, међутим, изнела је шири и енергичнији план за сређивање прилика у Турској. Међу главним стварима тражила је да се Маћедонији даде нека врста аутономије, са једним хришћанским или муслиманским гувернером, чију би сталност за извесно време зајемчавале велике силе. Да би се предупредио овај план и спасла Турска од губитка Маћедоније и посредовања великих сила, крену неколико младотурских официра, почетком јула год. 1908., неку врсту војничке револуције, која је избила најпре у Ресну. Лукави Абдул Хамид брзо прихвати покрет и прогласи Турску уставном државом.
Младотурски покрет искористиле су споразумно Аустрија и Бугарска. Бугарској се учинило да је у томе револуционарноме прелому најпогоднији час да дође до своје давно жељене независности. Аустрија је, у исто време, нашла да јој је тај час добродошао да прогласи раније припреману анексију Босне и Херцеговине и укине султанов суверенитет над тим областима. Обе изведоше своје намере у јесен год. 1908., Бугарска 22., а Аустрија објави анексију 24. септембра; сам акт анексије потписан је, међутим, истога дана када је објављен и проглас бугарске независности.
Припремајући анексију, Аустро-Угарска је хтела да је оправда не само политичком променом у Турској, која је њој наметала дужност да реши државо-правни положај Босне пре него што би га, можда, поставила сама Турска, него и својим унутарњим потребама. Њени органи, почевши од надвојвода па до среских писара, почели су систематски протурати вести у разговорима и штампи о великосрпској пропаганди, коју Србија тобоже шири кроз аустриске области, а нарочито кроз Босну и Херцеговину, хотећи да у њима изазове револуцију. Српски елеменат био је довољно свестан да оцени како би таква револуција била само на корист његових непријатеља и стога није ништа озбиљније предузимао у томе правцу, мада су извесни аустриски агенти изазивачи, као злогласни Ђорђе Настић, чинили покушаје да га на то наведу. План о некој револуционарној организацији, на којем су у Београду тајно радила три четири млада човека, а који нико и нигде није ни приводио ни покушао да приводи у дело, дао је ипак повода аустриским властима да оптуже читав низ лица због велеиздаје, и да у Хрватској изведу пред суд 53 Србина. Тада су, на основу фалсификованих докумената, од којих су нека, како је утврђено, рађена у самом аустриском посланству у Београду, подизане против Срба најтеже оптужбе. Њих је пред европском јавношћу заступао иначе угледни историчар и професор бечкога универзитета, д-р X. Фридјунг, верујући, према саопштењима самог аустриског Министарства спољних послова, да су аутентична. На основу тих докумената хтело се приказати да Србија, преко »Словенскога југа«, потпирује ватру у суседству, у Монархији, и како њезина пропаганда налази одзива не толико из националне солидарности колико због материјалне користи. Тако је оптуживана и Српскохрватска коалиција да је чак у везама са српском владом и да је била и материјално помагана од ње. Када је Коалиција због тога подигла тужбу, утврдио је сам бечки суд да су поднесена документа, на основу којих је то тврђено, била лажна.
На Коалицију су у Бечу, а и у Пешти, били кивни из више разлога. Беч јој није могао опростити што се у његовом спору са Мађарима ставила на страну ових других. У последњим догађајима видело се тамо јасно да чланови Коалиције, и Срби и Хрвати, нису елеменат на који они могу безусловно рачунати, и да је њихова чисто југословенска оријентација очевидна. Уосталом, Pokret, један од главних органа Коалиције, писао је у своме бр. 76. год. 1907. отворено: »Ми хоћемо доћи ближе истоку, али не за то да будемо мост запада него да будемо даље од Германије и Беча; ми хоћемо уједињење, али не за то да будемо јачом полугом Беча, него јачом одбраном нашом и одбраном Балкана од германизације«. У Пешти су опет постали незадовољни Коалицијом што она није хтела да прими на се улогу бивших бескичмених мађарона и што је енергичном опструкцијом у мађарском парламенту одбијала нову железничарску прагматику, која је уводила мађарски као службени језик на овима железницама у земљама круне Св. Стевана. Та прагматика, диктована старим духом мађарске искључивости у питањима језика, била је одговор њихове захвалности на држање Срба и Хрвата за време њихове борбе против Беча. Влада Коалиције пала је на томе питању, не хотећи да попусти ни она као ни толике раније владе у Хрватској кад се год радило о правима народнога језика. Када је нови бан, чиновник, Александар Ракоцај, признао железничарску прагматику, донесену против Хрвата, као свршен чин, хрватски сабор се спремао да га стави под оптужбу; али, би распуштен, 29. новембра год. 1907. Мађарска влада, дојучерањи савезник Хрвата и Срба, пристала је да за новога бана дође бечки повереник и по осећањима франковац, Павле Раух, који је у овој програм унео борбу против Срба, надајући се да ће старим методама распирити братске борбе Куенових времена. Али, његов неуспех у тој политици био је потпун. На изборима је Коалиција, год. 1908., однела и опет већину, а његови су кандидати испропадали на све стране. Али, Бечу је Раух нарочито требао, и он га је одржао и после тако очевидно показаног народног неповерења. Велеиздајничку парницу против Срба не би пристао да без стварних доказа води ниједан човек који је рачунао са својим угледом и поверењем у народу. Раух је, међутим, пристао не само да се та парница води него је за њу и сам припремао материјал и у оскудици других кривица употребљавао је као разлоге за прогоне Срба њихово национално осећање и чак слике на чашама и грбове по ћилимима. У оптужници поводом тога процеса порицан је и сам опстанак српске народности у Хрватској. Та парница била је један од највећих правних цинизама у бившој Аустро-Угарској Монархији и са разлогом је наишла на општу осуду у европској јавности. Мађарској влади, ако би се још и могло опростити што је у криво схваћеноме националном интересу била заузела непомирљив став у питању железничарске прагматике, доиста се не може узети у обзир никаква »олакшавајућа« околност што је дозволила да се овако тера шега са правдом у једном питању које није било унутарње хрватско, него ствар целе државне политике. Међутим, то држање у Пешти узимано је као сасвим разумљиво, јер се у питању анексије Мађарска потпуно солидарисала са Аустријом, а велеиздајничка парница имала је да послужи као доказно средство за постојање активне револуционарне великосрпске пропаганде и за оправданост анексије. Али, оптужба са велеиздајом није постигла оно што се њоме хтело. Уместо да оцрни Србе, она је у доброј мери осрамотила саму Аустрију. У Хрватској она је редове Коалиције само збила, а није изазвала расцеп или одвајање Хрвата, како се смишљало у противничким круговима. Као браниоци оптужених Срба јавили су се баш понајвише Хрвати, и њихове одбране биле су најрадикалније.
Аустрија је прогласила анексију Босне и Херцеговине без претходног пристанка сила потписница Берлинскога конгреса, које су јој дале мандат за окупацију; она је поцепала један међународни уговор, дајући очигледан доказ за бахато Бизмарково начело: да је сила преча од права. Анексија је проглашена и против већине становника тих земаља, православних и муслимана, који су изрично протестовали против ње и пре и после прогласа.
У Србији је анексија дубоко потресла све људе. Она је значила перпетуирање Аустрије на Балкану, коначно подјармљивање двеју најчистијих покрајина наше расе и спремала пут да се наше народно питање реши у хабзбуршкоме оквиру. Сам даљи опстанак слободне Србије долазио је у питање, мада је Аустрија изјављивала да је она »територијално засићена«. У народу стога наста силно огорчење. Од владе се и у Скупштини и на улици тражила активна политика. Онда је створена Народна одбрана као активистичко патриотско друштво. На управу земље 11. фебруара год. 1909. долази концентрациона влада састављена из свију странака, под претседништвом Стојана Новаковића. Србији се придружује и Црна Гора, спремна на све. Српска влада предлагала је тада, помагана од Русије и праћена симпатијама западних сила, да јој Аустро-Угарска уступи један део подручја око Дрине, како би се могла спојити са Црном Гором и на свом и њеном терену подићи железницу до мора. Али, Аустрија није хтела ни да чује за то. Да умири својевољним актом бечке владе узбуђено европско јавно мишљење и да олакша дипломатске тешкоће, Аустрија је ушла у преговоре са Турцима и погодила се са Портом да јој да отштету од 52,000.000 круна. Тиме је, по аустрискоме мишљвњу, сукоб због анексије решен непосредним пристанком погођене суверене силе и изгубио је свој међународни карактер. Сазив једне европске конференције, која би ревидирала одлуке Берлинскога конгреса, Аустро-Угарска је одбијала све док јој се унапред не зајемчи да се њен извршен чин потпуно прима. Када је видела да силе не признају тако извршену и условљену анексију, она је употребила једно јако средство да их на то присили. Пошто се намирила са Турском, она је хтела да нападне Србију и да је тобоже казни за њене протесте, односно за њено изазивачко држање. За Аустријом је стојала до зуба наоружана Немачка, која јој је обећала пуну помоћ. Русија исцрпена јапанским ратом, није било нимало спремна за борбу, а без ње нису могле ући у рат ни западне силе. Аустрија је то знала и претећи ратом Србији натерала је преко Немачке Русију да попусти и призна анексију. Притешњена Србија, за коју је у последњи час посредовала Енглеска, дала је 18. марта год. 1909. Аустро-Угарској изјаву да нова »ситуација створена у Босни и Херцеговини не задире у права Србијина«, да ће примити одлуку великих сила у погледу анексије и изменити своју политику према Дунавској Монархији.
Ударац који је анексија задала Србији био је један од оних који освешћују. Косовски пораз створио је у душама српске раје величанствену етику глорификације националнога прегалаштва чак и онда када се унапред знало да се не може добити царство земаљско; пораз нанесен анексијом створио је култ прегалаштва које је говорило, смело и убеђено, да је боља часна смрт читава народа него сраман живот понижења. Спремао се нараштај оних који су са Миланом Ракићем мушки говорили:
И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
знајући шта дајем и зашто га дајем.
За унутарње јачање Србије анексиона криза претставља један од најкрупнијих датума. Ублажују се партиске страсти; врше се организације ових позитивних народних снага у Народној одбрани, Културној лиги, Колу сестара; обраћа се више пажње спољним него ситним унутарњим питањима; јача се витешки дух. Наоружање војске врши се журно и са планом; официрски кор васпитава се у најчеститијем националном прегалаштву. Противност између завереника, извршилаца дела од 29. маја год. 1903., и њихових противника престала је и ублажила се, углавном, услед ове опасности. Из анексионе кризе, чинило се, Србија је изишла побеђена. У Бечу се то доиста тако и схватило и долазак немачкога цара у престоницу Дунавске Монархије, по анексији, год. 1909., изведен је као какав стари победнички триумф. Међутим, Србија је тим поразом уствари добила. Са њом заједно била је погођена и Русија, и то на начин који је тамо оставио дубока трага. Руски цар, на својем путовању у Италију, демонстративно је обилазио аустро-угарско подручје. Српско питање није било одбачено него само одложено. Изнуђено признање анексије оставило је овуда у свету утисак да је Србији и српскоме народу учињена велика неправда; утиску тога уверења нису се могли отети ни извесни одговорни чиниоци аустриске и немачке државне политике. Наше питање ушло је у крут велике европске политике и сматрало се отада стално као једно од оних од којих зависи мир Европе. Србија се одлучно и јавно ставила на страну Русије и њој пријатељских сила, Француске и Енглеске, везаних једним споразумом или, како се одонда уобичајило говорити, Антантом; »привезала је овој мали чамац за велики брод Антанте«, како је говорио даровити и далековиди д-р Милован Миловановић, тадањи српски министар спољних послова.