Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.19
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
Одлуку Берлинскога конгреса, да Аустро-Угарска поседне Босну и Херцеговину, примило је босанско-херцеговачко становништво са подељеним осећањима. Католици су је поздравили искрено. Аустро-угарски двор, строго католички, одавно је био заштитник католичкога живља у Босни и помагач његовога свештенетва, које су у претежној већини сачињавали фрањевци. Муслимани су били утучени, али ипак противни. Када је до њих допрла вест о берлинскоме мандату Аустро-Угарске Монархије, после првог запрепашћења дошла је доста брза одлука да се освајачкој сили супротстави отпор. Одлуку је донело, углавном, становништво градова, који су, сви изреда, имали муслиманску већину, средњи и нижи сталеж, потакнут агитацијом муслиманских свештеника; док је беговат са поседницима био добрим делом збуњен, а отоманско чиновништво, уколико га је било (нарочито у Сарајеву), апатично и беспомоћно. Најглавнији агитатор против Аустрије беше шеих Мухамед Јамаковић у Сарајеву и разметљиви Хаџи Лојо. Уз њих се, као главни организатор борбе, истакао плеваљски муфтија Вехби-ефендија Шемсикадић. Аустро-угарска војска, прешавши у Босну, имала је да издржи неколико оштрих сукоба, нарочито код Тузле, Маглаја, Добоја, Сарајева, Кључа, Бихаћа и других места, и требало јој је и времена и напора да земљу умири.
Још више од муслимана, који су се идентификовали са Турцима, мандат Аустро-Угарске Монархије за окупацију Босне погодио је Србе. Муслимани су жалили за прошлошћу, док су се Срби православни бринули за будућност. Босна је била главна жеља Србије, а Херцеговина Црне Горе; у тим областима чинило се да је све већ било зрело за једно позитивно решење. Устанак у Босни и Херцеговини организовали су и изнели углавном Срби православни; због њих су Србија и Црна Гора ушле у рат са Турском и довеле у питање и свој опстанак. На тајној седници српске Народне скупштине од 5. септембра год. 1875., када се решавало о томе, хоће ли Србија помагати устанак у Босни, скупштински одбор дао је овакво образложење: »Питање о Босни постављено је мимо нас. Ми смо силом околности натерани да суделујемо у решењу тога питања, иначе је Босна за нас на свагда изгубљена, и не имајући у овим уским границама силе за наш народни живот, ми бисмо постали најпосле плен неког силнијег суседа«. То је, поред сентименталних патриотских разлога, који су наглашавани исто тако, било чисто интелектуално објашњење за учешће Србије у решавању босанскога питања. Берлинска одлука ударала је сада крст на наше националне наде. Добијањем Санџака, поред Босне и Херцеговине, Аустрија се, као клин, забила међу две српске кнежевине; наглашавањем својих интереса на Балкану и својим тежњама према Солуну Дунавска се Монархија јасно обележавала као сила која има експанзивних амбиција и која је за сферу својих интереса узела подручје, на које смо ми Срби полагали своје национално и историско право.
Српски положај осамдесетих и деведесетих година XIX века није био нимало завидан. Србија последњих Обреновића, мада вољена, није улевала много поверења српству ван њених граница. Њен углед је био пао, и то осетно. Док смо у Скопљу год. 1902. добили Србина владику требало је пет година борбе и жива залагања руске дипломатије, јер се о нашој у Цариграду није много бринуло. У Војводини се тих година водила јалова аутономна и међусобна партиска борба; међу народним вођима падале су најтеже увреде, потезао се нож и кидисавало се на живот; народ је, међутим, некад економски доста јак, нагло пропадао и почео чак из богате Бачке да помишља на Америку. Као падање Игњатовићеве Сент-Андрије човек је могао да прати опадање целог нашег друштва. У Старој Србији Арнаути су господарили свима важнијим местима и планинама и систематски су требили наш елеменат. У Маћедонији бугарска пропаганда, помагана од свих наших непријатеља, узимала је маха, а није презала ни од каквих средстава.
Па, ипак, поред свих тих тешкоћа, и поред све снаге и моћи наших непријатеља, наш народ је ипак дубоко веровао у себе. У њега је постојала нека неодољива унутарња праснага и осећање, понекад не лако објашњиво, да он није народ који има само прошлост за собом. У свима нашим људима, као у Кочићевом Давиду, »када се Срб напири и надме, нема тога царскога кантара на овом свијету који би га мого измјерити!« У животу народа та су осећања увек јача од свих рационалистичких објашњавања. Сув разум често диктује компромисе и питања тактике издиже понекад до вредности самих начела; док осећање, које потиче из инстинкта за народним самоодржањем, увек задржава људе, и то широке народне кругове, да ради привременог и појединачног не изгубе трајно и опште. У Босни и Херцеговини то се да ванредно лепо пратити. Процесу исламизације подлегали су раније они који су били на врховима и који су ради личних користи правили компромисе са савешћу. За време нове аустриске управе мањи круг људи из чаршије, заслепљен новином и намамљен обећањима, покушавао је, исто тако, да нађе додирне тачке са новим властодршцима. Широки пук, међутим, у свима приликама остао је чист и недирнут, као прави претставник наше расне снаге и њених националних традиција.
Већ приликом окупације дошло је на неколико места до сарадње између православних и муслимана, да се организује оружани отпор против аустриских чета. Дотле у Босни и Херцеговини беху доста ретке прилике кад су претставвици појединих вероисповести радили заједно, па и тада није још било могуће потпуно спојити оружје православних и муслимана, које су вековима упирали једни против других и са којега се још до јуче цедила братска крв. Али, уколико већ тада није успело доћи до потпуно срдачне и искрене сарадње, дошло је мало доцније. Код наших људи брзо је избило незадовољство са новим аустриским режимом. Нова управа војничка, строго полициска, крута, са туђинским, народу страним чиновништвом, које није знало његова језика и његових обичаја, нити је разумевало ни хтело да води обзира о његовим осећањима, изазвала је људе на све стране. Повлашћивање туђинаца на рачун домаћег елемента узимало је крупне размере. Најтеже питање које је радни свет притискивало и изазивало раније честе сукобе, питање аграрно, није уопште узимано у озбиљан претрес; шта више, оно је после окупације постало делимично нешто сложеније. Уместо да се спорна питања између ага и кметова решавају пред судом, она су била упућивана политичким властима, које су пресуђивале од случаја, по опортунитету и моментаним политичким користима, тако да се изгубила свака правна сигурност и да се на разним местима, у истој земљи и под истом управом, судило на разне начине. Муслимани су са мржњом пратили рад нових освајача, који су своју владу започели низом стрељања главних вођа отпора и угледних људи из њихове средине. У православних својих суграђана и кметова они су поштовали онај прегалачки замах са којим су улазили у борбе за своја права и слободе. Некада је, у Средњем веку, са превлашћу Мађарске у Босни ишла упоредо и борбена католичка пропаганда, која је водила чак и крсташке ратове против »праве босанске« вере и православних. Сада, после окупације, поновило се исто. Безобзирност и повлашћени положај извесних католичких редова, на пр. борбених језуита, изазвали су осећања запостављања и незаштићености и код православних и код муслимана, и гонили су их још више да се приближе једни другима. Требало је и опет да се бране »прави Бошњани« од туђинске најезде и њених насртљивих »куфераша«.
Против нових власти почело се брзо показивати незадовољство. Као што су некад у Шумадији паљени ханови као легла субаша, тако и у Херцеговини, већ у лето год. 1879., почиње са паљењем жандармских касарна. Али, прави устанак изби год. 1881., када је народу био упућен позив за регрутацију. Тај позив упућен је био најпре у Боку, где је још раније, год. 1869., први пут избио устанак истим поводом. Кривошијани, са нешто помоћи и потстицаја из Црне Горе, кренуше акцију одмах, у лето год. 1881. Као главни четовођ јавио се одважни Стојан Ковачевић, чувени хајдук још из турскога времена. Пошто је регрутациони позив објављен 4. новембра год. 1881. и за Босну и Херцеговину, устанак се брзо пренесе и на суседно херцеговачко подручје. Младићи, који су требали да се појаве пред комисијом, почеше бежати у Црну Гору; Срби пандури стадоше напуштати своја места и прелазити усташима. Уз православне дизаху се и муслимани. Ово регрутовање за туђу војску било је оглашавано као нови данак у крви. Мостарска српска општина, као главна у Херцеговини, упути 22. новембра свој протест земаљској влади у Сарајеву. Она ту рече да је конвенцијом склопљеном 21. априла год. 1879. између Турске и Аустро-Угарске утврђено »да окупација Босне и Херцеговине не дира суверенитетска права Њ. В. Султана над овијем покрајинама«, а да је »узимање војника једно од најглавнијих суверенитетских права«. Због тога протеста, којим су се сад Срби залагали засултанова права, мостарска српска општина била је распуштена, а сви њени чланови одбора отерани на робију. Позивање православних на султанов суверенитет силно је годило муслиманима, и они су се стога са пуно поверења још јаче придружили покрету. Да га угуши, Аустрија је морала да довуче овећу војску; против херцеговачких и бокељских устаника деловало је 24.824 војника са 32 топа! И поред тога што су против себе имали велику надмоћ, устаници су ипак издржали у борбама пуна четири месеца. Најзад су морали подлећи, јер су били остављени сами себи, оскудевајући у свему, а нарочито у муницији. Црна Гора, под притиском Аустрије, морала је да затвори границу и да према устаницима самим употреби оштрије мере, да би их задржала од даље акције.
Овај устанак није нашао правог одјека у Босни. И у Херцеговини самој он је остао ограничен само на њен источни део, на чисто православне и муслиманске срезове. Ограничен тако, он, природно, није могао узети веће размере; а и да их је узео, од њих не би било већих користи. Положај у Европи, четири године после Берлинскога конгреса, није био такав да би се српско питање могло подврћи некој бољој ревизији.
Год. 1882. постао је заједнички министар финансија Аустро-Угарске, и као такав министар за Босну и Херцеговину, Мађар Бењамин Калај. Он је био раније, од год. 1868. до год. 1875., дипломатски претставник Аустро-Угарске у Београду, и ту је, на извору, довољно и добро проучио српско питање. Уочљив и бистар, Калај је јасно видео, нарочито приликом босанско-херцеговачкога устанка и нашега писања о српским надама, да је уједињење српскога народа општа тежња целога српскога друштва, и да ће се на томе радити стално, без обзира на моментане неуспехе. Као добар Мађар, и као аустро-угарски министар, Калај је ставио себи у задатак да то коликогод могне пречи завремена, располажући према једном малом народу свим средствима једне велике силе. За двадесет година своје управе, од год. 1882. до год. 1903., несметан ни од кога, овај некрунисани краљ Босне доследно је спроводио своју политику. Да одвоји Србе из Босне и Херцеговине од Срба из слободних српских држава, он је путем школе и власти вештачки стварао свест о посебном босанском патриотизму. Хтео је да оживи Средњи век, кад се, доиста, у посебној босанској држави, према тадањим схватањима, била донекле развила једна врста ужег племенско-покрајинскога национализма. У тој историској традицији он је, исто тако, хтео да Босну тешње веже за Мађарску и стога је у њу увео гомиле чиновника Мађара и припадника круне Св. Стевана. Забрањивао је српско име, српске књиге — чак и своју рођену, са љубављу писану, Историју српског народа — и отежавао је све везе са Србијом и Црном Гором. Херцеговци, који су желели, по старом обичају, да иду на поклоњење моштима св. Василија под Острог, одбијани су или су до дозволе могли доћи тек после дугих шикана. Српске школе се затварају или су једва трпљене, и против њих се води жива конкуренција. Јавна реч се гуши. Нарочито се иде за тим да се посеје неповерење између православних и муслимана са једне и између Срба и Хрвата са друге стране. Да се сузбије југословенски елеменат, у земљу се доводе страни колонисти, већином Немци, и њима се шарају претежно српске области. Муслимани се селе у све већем броју, а на њихов рачун расту странци. Језик је у унутарњем саобраћају немачки, а на железницама чак добрим делом и у спољном. Пошта је сва у војничким рукама. Мешање власти у унутарња питања православне цркве и насртања пропаганде изазивају протесте. Митрополит Сава Косановић мора да напусти свој положај год. 1885. што је енергичније устао у одбрану угроженога православља. Услед свега тога долази најзад до организовања протестне акције српских општина против режима. 5. новембра год. 1896. предају претставници 14 српских општина свој први меморандум царској канцеларији у Бечу. Овај покрет наишао је на велики одзив у народу, јер се добро осетило да се иза борбе за црквену аутономију спрема нешто веће, и — што је народу уопште било веома симпатично — да се на ма који било начин даде одушке општем незадовољству. И доиста, из овога покрета развила се постепено права политичка опозиција целом режиму. Власти су покушале да покрет угуше. Распуштају општине и уводе комесаријате. Али, узалуд. Покрет стиче све више присталица и постаје неодољив. Иза првога меморандума долазе још два, год. 1897. и 1901., пунија и документованија. У тој борби виша хијерархија је стала уз власт, бранећи тобоже своја епископална права; али, већи и бољи део свештенства остао је и био уз свој народ. Борба је због тога постала сложенија; и претила је једно време да се сведе на унутарња црквена питања међу православном јерархијом и пуком, како је желела да је каналише босанска влада, да би отклонила утисак незадовољства што долази због њене управе. Али, под утицајем млађе народне интелигенције која је све више притицала, опозициони покрет се стално ширио у народу. Траже се грађанске слободе, право збора, слобода штампе, уставни живот. Сем тога, скреће се пажња на нерешено аграрно питање и на све тешкоће и зла која из тога произлазе. Главни народни вођи у аутономној борби беху Глигорије Јефтановић и поп Стјепо Трифковић из Сарајева, Војислав Шола из Мостара, Лаза Јовановић из Тузле и Коста Кујунџић из Лијевна.
Од год. 1899. почиње и опозициони покрет муслимана. Повод му је дало насилно преверавање једне муслиманке, после читава низа сличних случајева. На челу покрета био је мостарски муфтија Али еф. Џабић, уз кога пристадоше Али-бег Фирдус из Лијевна, Дервиш-бег Миралем из Травника, и многи други. Најактивнији борац био је иначе превртљиви Шериф Арнаутовић. И они су своју борбу почели једним опсежним меморандумом, датираним 14. октобра год. 1899. Сасвим је природно да је између муслиманске и православне опозиције брзо дошло до ближе сарадње. Из заједничке борбе за верску аутономију полако се развијала борба за потпуну аутономију Босне и Херцеговине, и на томе питању израдила се програмска политичка заједница православних и муслимана.
Против те борбе за потпуну политичко-административну аутономију истицали су католици, под вођством сарајевског надбискупа Штадлера и вође праваша д-ра Јосифа Франка из Загреба, као овој захтев анексију Босне и Херцеговине и спајање тих области са Хрватском и Далмацијом. Тој групацији би се придружиле после можда и словеначке области. Тако би се имала створити претежно католичка Југославија као трећа државна целина у Дунавској Монархији, поред Аустрије и Мађарске. Присталице тога тријалистичкога преуређења Монархије, којих је међу Хрватима био велики број, ширили су гласове да се са њима у тим плановима слаже и наследник престола Франц Фердинанд, који је доиста примао њихове мемоаре, а чија их је војничка канцеларија храбрила да и даље делују у »Монархији повољном правцу«. Ту концепцију су, сем тога, одобравали многи ауртриски ђенерали са шефом ђенералштаба Конрадом Хецендорфом, а за њу се отворено залагала од год. 1906. и највећа политичка странка у Аустрији, хришћански социјалисти, са претседником бечке општине, Карлом Луегером. Орган те странке, Reichspost, постао је стога најборбенији лист против Срба, гледајући у њима главну сметњу за остварење тога плана и даљих циљева Дунавске Монархије. У јеткости превазилазили су га само органи странке јеврејског ренегата д-ра Ј. Франка, који је хтео да прихвати Старчевићеву заставу, и који у борби није презао ни од каквих средстава. По његовој концепцији уједињење Хрвата могло се извршити само у оквиру Хабзбуршке Монархије, и Велика Хрватска могла се створити само на рушевинама Велике Србије.
Аутономни покрет у Босни ликвидиран је тек после Калајеве смрти († год. 1903.). Нови министар, и опет Мађар, Стеван Буријан, показао је више предусретљивости да уреди то питање. Само, као увек, Аустрија је у решавању својих односа са ненемачким и немађарским народима стално промашавала прави рок, па је и овде дошла доцкан. Да је изишла у сусрет народним жељама раније, одмах када је покрет избио или после две три године, она би задовољила извесне кругове и знатно би отежала рад на развијању опозиционога духа. Овако, одобрење црквено-просветне аутономије православнима (6. августа год. 1905.) после девет година борбе, када су на дневни ред била већ стављена нова и тежа питања, није задовољило никога. Муслиманска верска аутономија одобрена је много доцније, тек после анексије, априла год. 1909.
Млађа српска интелигенција у Босни и Херцеговини осетила је добро колики је недостатак за систематски национални рад оскудица једне чвршће народне организације. Стога је живо прегла да њу што пре проведе, и извршила је то током год. 1907. Осећало се у ваздуху да претстоје крупни догађаји. У лето год. 1906., приликом великих војничких маневара између Дубровника и Требиња, којима је требало да присуствује сам цар Фрања Јосиф, било је озбиљних припрема да се тражи, тобоже у име народа Босне и Херцеговине, проглас анексије. Аустриски став против бугарско-српске царинске уније и царински рат између Србије и Аустрије год. 1906., изазван тим питањем и одбијањем Србије да наручи аустриске топове, опомињаху озбиљно све родољубе. У своме ванредно ведроме и програмскоме говору О националноме раду упозоравао је Ј. Цвијић почетком год. 1907. сву интелигенцију да се што боље спреми. »Године које долазе могу бити, вероватно, од највећега значаја за наше националне тежње. Али, ми треба да се систематски формирамо за велику националну акцију која ће настати.«
Мађарски утицај ојачао је и у Хрватској. Хрватске наде да ће Беч, добијајући Босну и Херцеговину, обратити више пажње словенскоме елементу, а Хрватима напосе, показале су се као јалове. Окупацију Босне сматрали су и оглашавали Мађари као успех своје политике, коју је претстављао и водио њихов човек, гроф Јулије Андраши, а не као резултат неке хрватске акције, које, доиста, уствари једва ако је и било, сем нешто мало на почетку устанка у Херцеговини. Када је депутација хрватскога сабора, после окупације, предала цару адресу са жељом да се припреми спајање Босне са Хрватском, цар јој је одговорио да је сабор, говорећи о томе, прешао своју компетенцију. То је био мађарски одговор на царева уста и казивао је најбоље да ће Беч и опет, и по стоти пут, водити више рачуна о расположењима у Пешти, него о онима у Загребу. Пешта и Мађари претстављали су политички свесну снагу и отимали су своја права; Загреб и Хрвати беху поцепани и јављали су се понекад више у ставу оних који моле него оних који захтевају. Иван Мажуранић мораде отступити год. 1880., не дочекавши да као бан спроведе сједињење Војне Границе са Хрватском.
Већ од год. 1881. почиње систематско јачање мађарскога утицаја у Хрватској. За финансиске чиновнике постави се начело да ће њихово напредовање у служби зависити од знања мађарскога језика, па се то поче постепено преносити и на друге, саобраћајне, поштанске, административне чиновнике и т. д. На јавне зграде у Загребу и по Хрватској, где су била финансиска надлештва, стадоше да се год. 1883. уносе нови, поред хрватских, и мађарски натписи. То изазва у земљи протесте и нереде, које је морала да угушује војска. Мађарска влада одобри поступак својих органа, нашто бан Ладислав Пејачевић, наследник Мажуранићев, даде оставку, 12./24 августа год. 1883. Цар на то уведе комесаријат. Видећи велико народно узбуђење, и Мађари и Двор пристадоше најзад на попуштање, али само утолико што са грбова у Загребу скидоше и мађарске и хрватске натписе. Да сломију хрватски отпор, Мађари именоваше 19. новембра (1. децембра) год. 1883. за хрватскога бана свога човека, грофа Карла Куена Хедерварија, Мађара и по пореклу и по духу и по тежњама, а Хрвата само по томе што је имао породична имања у Славонији и што се у њој родио. Са Куеном почиње најтамније доба новије хрватске историје. Тај човек, циник и потпуно безначелан, није застајао ни пред једним средством да само постигне свој циљ: да Хрватску што више потчини вољи Пеште. Употребљавао је силу, изигравао законе, кварио људе, помагао култ ситничарскога »крухоборства«, завађао племена, искоришћавао једном речју сва средства власти. За његова времена сукоб између Срба и Хрвата почео се претварати у огорчену борбу и прелазити у мржњу. У Загребу су у два наврата, год. 1895. и 1902., вршене страшне демонстрације против Срба и демолиране српске радње и установе. Мађарска превласт над Србима и Хрватима могла се осигурати само тако ако они остану крвно завађени. Као да су се враћала она времена VI века када је византиска политика међусобно завађала некултурна варварска племена око Дунава и над њима завађенима владала по својој вољи. Кратковидни и вођени само ужим племенским осећањима, ми смо сами постајали извесно време несвесно оруђе те политике. Хрватска странка права, у целини, беше усвојила гледиште о једном политичком народу у оквиру хрватске државе, мада се против њега без предаха сама борила када су то Мађари тражили и примењивали за земље круне Св. Стевана. По становишту странке права у Хрватској су постојали само Хрвати, а Србе су просто негирали или их упућивали у Србију. Срби, који су сачињавали више од четвртине становништва на целом подручју Хрватске и Славоније и ухватили ту јак корен, нису се дали потиснути, и у борби против праваша придружили су се Куену и сачињавали поуздан део његове саборске већине. »Немогуће становиште које је Старчевић заузео у српском питању«, казује Ситон Ватсон у своме делу Југословенско питање у хабзбуршкој држави, »допринело је знатно успеху Куенова режима«. Још више, после, држање д-ра Ј. Франка и његових присталица. Власти су српску мањину у Хрватској помагале са планом, исто као и хрватску мањину у Босни, да појачају противности између Срба и Хрвата и гуше једнодушне одлуке већине. Двадесет година био је Куен неограничени господар Хрватске, чији је сабор, изигравањем избора и изборнога права, утицајем власти и насилним угушивањем слободе штампе и говора, постао више формална него стварна народна установа. Народни отпор избијао је овде-онде; али, био је немоћан према сили и корупцији. Код вишега друштва развило се »штреберство« (баш тај израз ушао је нарочито у промет) и прилична апатија, који су претили да од Хрватске направе политичко гробље. Неколико угледних хрватских политичара и интелектуалаца покушало је год. 1887. да споразумом између Срба и Хрвата учини крај трвењу и тргне Хрватску из тешкога стања у које је запала. Д-р Еразмо Барчић долазио је ради тога у Београд. Али, све је остало тада само на лепој замисли.
Нов дух почела је да доноси тек крајем XIX века народна омладина, српска и хрватска. Један део хрватских омладинаца васпитавао се у Чешкој, нарочито код Т. Масарика, који је као професор Универзитета у Прагу развијао плодну научну активност и указивао на нове погледе у расправљању социјалних и политичких питања уопште, а у Аустрији посебно. Рачунајући са политичком стварношћу, нимало повољном у општем словенском билансу, он је устајао против националне романтике, која се претварала у национални шовинизам, и проповедао више самокритике и више сношљивости и дубљег улажења у идеје и разлоге противника. Према националној искључивости Немаца и Мађара тражио је разумну солидарност Словена, и препоручивао нарочито јужним Словенима више узајамнога додира. Нарочито је проповедао целог живота да треба задобијати симпатије културних народа за тежње свога, које, наравно, морају бити оправдане. Из Масарикове школе изишао је добар број хрватских и српских политичара. Од хрватских као најважнији беху Стјепан Радић, који је међу првима дошао у Праг, и Иван Лорковић. Од Словенаца тамо су се васпитавали А. Кристан, Д. Лончар, А. Крамер и др. У додиру са српским студентима у Загребу, које је водио Светозар Прибићевић, дошло се год. 1897. до широкога споразума и до прве манифестације новога нараштаја. Те године појавила се најпре, као лист у Прагу, Hrvatska misao са новим словенским погледима, а затим Народна мисао, њихова програмска књига, са читавим низом разумних чланака о штетности дотадање борбе и њених метода и о потреби да се народна заједница Срба и Хрвата покаже активнијом, и то у служби својој идеји. »Наше народне потребе, као и идеал наше народне будућности (писао је тада Прибићевић) захтијевају да једна мисао спаја Београд, Загреб, Спљет, Сарајево, Цетиње и Призрен. Са фактичним нашим народним положајем не можемо се никако помирити, јер тај положај не одговара нашим народним и културним аспирацијама... Само једнијем путем можемо ићи, ако желимо да тај положај промијенимо у смислу народнијех потреба и задатака, тај пут погодићемо онда, ако пригрлимо мисао народнога самоопредељења, ако се поклонимо идеалу цјелокупне народне независности и слободе«. »Посвемашно народно јединство наш је идеал (писао је те исте године Радић). Народно јединство постостручује народну снагу. Оно је први увјет да народ не пропадне«. »Да ми јужни Словени, Словенци наиме, Хрвати и Бугари (писао је Радић год. 1901. у Српском књижевном гласнику) умемо оценити једину своју ванредну предност пред западним Словенима, своју етнографску целину и географски свој положај, не бисмо трошили сву своју снагу било у страначком било у племенском дивљачком боју, него бисмо већ одавно ту били као једна културна и економска сила, преко које не би могао пљускати ни велико-немачки вал, а камоли његова велико-мађарска пена«. Hrvatska misao би забрањена за Хрватску, па је замени Novo doba, као орган српске, хрватске и словеначке омладине, а 1899. поче у Бечу излазити Glas, којем беху власници С. Радић и С. Прибићевић. Да покажу нови дух и друге тежње, нови нараштаји хрватски неће више да улазе у старе политичке странке, него оснивају нове. Радић је са братом Антом основао сељачку, а Лорковић напредну странку. Од год. 1902. Светозар Прибићевић преузима уредништво Новога србобрана и постаје душа реорганизоване српске самосталне странке. Под његовим воћством та странка је постигла лепе успехе и окупила у своје редове највећи број Срба у Хрватској и Славонији, па се почела ширити и по Срему и Банату.
Када су Маћари, по пристанку бана Куена, почетком год. 1903., ставили поново, после двадесет година, мађарски натпис и грб на железничко надлештво у Загребу, а у Запрешићу на станици чак истакли мађарску заставу, дође у Хрватској до правога народнога покрета. Избише формалне локалне побуне, у којима је било доста жртава. У Загребу су демонстрације трајале четири дана, од 14./27. до 17./30. марта. Бан уведе преки суд. На 1000 људи допаде тамнице; нарочито беше доста студената. Међу затворенима налазио се и Радић. На бана се диже силна повика, и на Брашанчево год. 1903. би спремљен атентат против њега. Али, то га ипак није сломило. Куен је на двору цара Франца Јосифа био једна од најомиљенијих личности; његов режим у Хрватској наилазио је у Бечу на потпуно одобравање. Када су, раздражени поступањем власти у Хрватској, на тридесет народних посланика из Далмације и Истре затражили аудиенцију код цара, да се заложе за своје саплеменике, цар их није хтео ни примити. Мађарска влада стала је, наиме, на гледиште да се чланови туђе — аустриске — државе не могу мешати у унутарње послове Угарске, вређајући тиме дубоко начело народности и хрватску националну солидарност.
Још те исте године је Куен са места хрватскога бана дошао на положај мађарскога министра претседника. У Бечу су се надали да ће Куен, својим опробаним методама, успети да укроти и мађарски парламенат, који беше почео оштру борбу за мађарску војску са мађарским народним језиком, и за што потпуније ослобођење Мађарске од свих установа и наслеђа која нису била у сагласности са идејом слободне мађарске државе. Са Аустријом се хтео у Мађарској створити однос готово чисте персоналне уније. У опозицији је била најбројнија и најактивнија Независна странка, која је заступала начела из год. 1848. и којој је био на челу Кошутов син Франц, али без очева говорничкога талента и без његове борбености. У Мађарској, међутим, Куенове методе нису помогле. Оне су, шта више, раздражиле опозицију, довеле до опструкције и најзад, у разним обртима и са новим личностима, до врло озбиљних криза. Мађарски сабор био је распуштен; али, опозиција је на изборима год. 1905. добила огромну већину. Владина либерална странка била је просто слишћена.
Као увек кад је настајало трвење између Беча и Пеште, тако је и овога пута и једна и друга страна живо радила на томе да придобије Србе и Хрвате. Беч је овога пута био у назатку. Искуство од год. 1848./1849. и год. 1867./1868. беше научило људе памети, и сада је мали број правих хрватских родољуба био вољан да се поново залаже за њ. Узалуд су бечки клерикалци гледали да у Хрватској створе друкчије расположење. Има једна чињеница коју том приликом вреди нарочито истаћи, а то је ова: да Хрвати, за разлику од Словенаца, нису били подложни клерикализму, и да ниједна њихова странка, чак ни Штросмајерова, није имала не само клерикални карактер него ни претежан клерикални утицај. Оријентацију према Бечу одржавала је само правашка група д-ра Јосифа Франка. Мађари су овог пута ушли у преговоре са Хрватима и Србима углавном преко Фрање Супила, уредника Novoga lista на Ријеци. Борба Мађара против Беча, говорили су наши људи, то је, независно од њенога крајњега циља који им је сам по себи био симпатичан, борба слободњака против бечке камариле и самог двора, који је уставност прихватио само по невољи, а који је био и остао са тежњама да очува своје »самодржавије«. Уосталом, зашто да се једном не солидаришу потпуно са Мађарима? Двор их је жртвовао год. 1849. и год. 1867., и вероватно је да ће то учи-нити и по трећи пут.
У једноме своме чланку из год. 1904. писао је С. Прибићевић: »Хрватска и Славонија једина је словенска земља у Монархији, која по позитивном праву има какву-такву државно-правну аутономију.. Али, у компликованој једначини аустро-угарске политике она је исто тако gligeable као каква провинција у рангу Корушке или Штајерске«. Сада јој се дала прилика да тај став измени. 22. септембра (4. октобра) год. 1905. донели су хрватски политичари из Хрватске, Далмације и Истре на Ријеци значајну Ријечку резолуцију, у којој су нагласили: да одобравају мађарску борбу, која иде за стварањем потпуне државне самосталности, и да ће се они упоредо са Мађарима борити »за испуњење свих државних права и слобоштина«, које ће наравно, постати и тековине Хрвата. Иза Ријечке дошла је Задарска резолуција српских политичара са истога подручја, донесена 5./17. октобра. Том резолуцијом су се Срби потпуно придружили гледишту хрватских другова. Тиме је створена основа за образовање Српско-хрватске коалиције. Први корак у томе правцу учинили су Срби и Хрвати, посланици у далматинскоме сабору, већ те јесени, а потом је 30. новембра (12. децембра) створена и Српскохрватска коалиција. Њена појава значи један од најкрупнијих датума у хрватској историји од год. 1848. и отвара ново поглавље не само у историји политичкога живота у Хрватској, него за све Југословене под аустро-угарском влашћу. То је прва српскохрватска трајна политичка организација, која доследно и са планом ради на продубљивању свести о нашем народном јединству, која у сва политичка питања улази пазећи подједнако на интересе целог народа и која тежи за слободном државом Срба и Хрвата, у крајњој линији ван дотадашњега оквира. Она политику Хрватске оријентише систематски и опрезно не више ни према Бечу ни према Пешти него према Београду, као једином правом седишту за решење југословенскога питања. Народ је њену појаву и програм прихватио с одушевљењем, и већ на првим изборима, год. 1906., коалиција је добила релативну већину у хрватскоме сабору и задржала је кроз све мене, и у пркос свих прогона, све до год. 1918.
»Специфичко хрватски национализам (пише Милан Марјановић) узгајило је истом праваштво, у другој половици прошлога вијека. Национализам илираца и штросмајероваца био је претежно литераран и идеолошки, те романтично и сентиментално југословенски. Уз то је много сметало правом, модерном и радикално досљедном продубљивању нашега национализма то што се је цијело наше народно пробуђење базирало на јуридичко-политичким теоријама права, а не на националној свијести и снази. И због тога је наша хрватска борба имала карактер процесуалан, а нипошто, или врло ријетко, карактер борбен и револуционаран, као што је то било код српскога дијела нашега народа«. Српскохрватска коалиција значила је и у том правцу несумњив напредак. Полазила је увек са гледишта стварнога живота и његових потреба, а не са архивских пергамената; кренула је једну акцију која је од првога часа сумњичена као велеиздајничка, јер је испред свих других постављала народне и националне интересе; унела је у народ, у његове најшире редове, свест о потреби искрене и солидне народне заједнице, у којој је извор и увир све снаге и од које само зависи наша будућност.