Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 5.19
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
Odluku Berlinskoga kongresa, da Austro-Ugarska posedne Bosnu i Hercegovinu, primilo je bosansko-hercegovačko stanovništvo sa podeljenim osećanjima. Katolici su je pozdravili iskreno. Austro-ugarski dvor, strogo katolički, odavno je bio zaštitnik katoličkoga življa u Bosni i pomagač njegovoga sveštenetva, koje su u pretežnoj većini sačinjavali franjevci. Muslimani su bili utučeni, ali ipak protivni. Kada je do njih doprla vest o berlinskome mandatu Austro-Ugarske Monarhije, posle prvog zaprepašćenja došla je dosta brza odluka da se osvajačkoj sili suprotstavi otpor. Odluku je donelo, uglavnom, stanovništvo gradova, koji su, svi izreda, imali muslimansku većinu, srednji i niži stalež, potaknut agitacijom muslimanskih sveštenika; dok je begovat sa posednicima bio dobrim delom zbunjen, a otomansko činovništvo, ukoliko ga je bilo (naročito u Sarajevu), apatično i bespomoćno. Najglavniji agitator protiv Austrije beše šeih Muhamed Jamaković u Sarajevu i razmetljivi Hadži Lojo. Uz njih se, kao glavni organizator borbe, istakao plevaljski muftija Vehbi-efendija Šemsikadić. Austro-ugarska vojska, prešavši u Bosnu, imala je da izdrži nekoliko oštrih sukoba, naročito kod Tuzle, Maglaja, Doboja, Sarajeva, Ključa, Bihaća i drugih mesta, i trebalo joj je i vremena i napora da zemlju umiri.
Još više od muslimana, koji su se identifikovali sa Turcima, mandat Austro-Ugarske Monarhije za okupaciju Bosne pogodio je Srbe. Muslimani su žalili za prošlošću, dok su se Srbi pravoslavni brinuli za budućnost. Bosna je bila glavna želja Srbije, a Hercegovina Crne Gore; u tim oblastima činilo se da je sve već bilo zrelo za jedno pozitivno rešenje. Ustanak u Bosni i Hercegovini organizovali su i izneli uglavnom Srbi pravoslavni; zbog njih su Srbija i Crna Gora ušle u rat sa Turskom i dovele u pitanje i svoj opstanak. Na tajnoj sednici srpske Narodne skupštine od 5. septembra god. 1875., kada se rešavalo o tome, hoće li Srbija pomagati ustanak u Bosni, skupštinski odbor dao je ovakvo obrazloženje: »Pitanje o Bosni postavljeno je mimo nas. Mi smo silom okolnosti naterani da sudelujemo u rešenju toga pitanja, inače je Bosna za nas na svagda izgubljena, i ne imajući u ovim uskim granicama sile za naš narodni život, mi bismo postali najposle plen nekog silnijeg suseda«. To je, pored sentimentalnih patriotskih razloga, koji su naglašavani isto tako, bilo čisto intelektualno objašnjenje za učešće Srbije u rešavanju bosanskoga pitanja. Berlinska odluka udarala je sada krst na naše nacionalne nade. Dobijanjem Sandžaka, pored Bosne i Hercegovine, Austrija se, kao klin, zabila među dve srpske kneževine; naglašavanjem svojih interesa na Balkanu i svojim težnjama prema Solunu Dunavska se Monarhija jasno obeležavala kao sila koja ima ekspanzivnih ambicija i koja je za sferu svojih interesa uzela područje, na koje smo mi Srbi polagali svoje nacionalno i istorisko pravo.
Srpski položaj osamdesetih i devedesetih godina XIX veka nije bio nimalo zavidan. Srbija poslednjih Obrenovića, mada voljena, nije ulevala mnogo poverenja srpstvu van njenih granica. Njen ugled je bio pao, i to osetno. Dok smo u Skoplju god. 1902. dobili Srbina vladiku trebalo je pet godina borbe i živa zalaganja ruske diplomatije, jer se o našoj u Carigradu nije mnogo brinulo. U Vojvodini se tih godina vodila jalova autonomna i međusobna partiska borba; među narodnim vođima padale su najteže uvrede, potezao se nož i kidisavalo se na život; narod je, međutim, nekad ekonomski dosta jak, naglo propadao i počeo čak iz bogate Bačke da pomišlja na Ameriku. Kao padanje Ignjatovićeve Sent-Andrije čovek je mogao da prati opadanje celog našeg društva. U Staroj Srbiji Arnauti su gospodarili svima važnijim mestima i planinama i sistematski su trebili naš elemenat. U Maćedoniji bugarska propaganda, pomagana od svih naših neprijatelja, uzimala je maha, a nije prezala ni od kakvih sredstava.
Pa, ipak, pored svih tih teškoća, i pored sve snage i moći naših neprijatelja, naš narod je ipak duboko verovao u sebe. U njega je postojala neka neodoljiva unutarnja prasnaga i osećanje, ponekad ne lako objašnjivo, da on nije narod koji ima samo prošlost za sobom. U svima našim ljudima, kao u Kočićevom Davidu, »kada se Srb napiri i nadme, nema toga carskoga kantara na ovom svijetu koji bi ga mogo izmjeriti!« U životu naroda ta su osećanja uvek jača od svih racionalističkih objašnjavanja. Suv razum često diktuje kompromise i pitanja taktike izdiže ponekad do vrednosti samih načela; dok osećanje, koje potiče iz instinkta za narodnim samoodržanjem, uvek zadržava ljude, i to široke narodne krugove, da radi privremenog i pojedinačnog ne izgube trajno i opšte. U Bosni i Hercegovini to se da vanredno lepo pratiti. Procesu islamizacije podlegali su ranije oni koji su bili na vrhovima i koji su radi ličnih koristi pravili kompromise sa savešću. Za vreme nove austriske uprave manji krug ljudi iz čaršije, zaslepljen novinom i namamljen obećanjima, pokušavao je, isto tako, da nađe dodirne tačke sa novim vlastodršcima. Široki puk, međutim, u svima prilikama ostao je čist i nedirnut, kao pravi pretstavnik naše rasne snage i njenih nacionalnih tradicija.
Već prilikom okupacije došlo je na nekoliko mesta do saradnje između pravoslavnih i muslimana, da se organizuje oružani otpor protiv austriskih četa. Dotle u Bosni i Hercegovini behu dosta retke prilike kad su pretstavvici pojedinih veroispovesti radili zajedno, pa i tada nije još bilo moguće potpuno spojiti oružje pravoslavnih i muslimana, koje su vekovima upirali jedni protiv drugih i sa kojega se još do juče cedila bratska krv. Ali, ukoliko već tada nije uspelo doći do potpuno srdačne i iskrene saradnje, došlo je malo docnije. Kod naših ljudi brzo je izbilo nezadovoljstvo sa novim austriskim režimom. Nova uprava vojnička, strogo policiska, kruta, sa tuđinskim, narodu stranim činovništvom, koje nije znalo njegova jezika i njegovih običaja, niti je razumevalo ni htelo da vodi obzira o njegovim osećanjima, izazvala je ljude na sve strane. Povlašćivanje tuđinaca na račun domaćeg elementa uzimalo je krupne razmere. Najteže pitanje koje je radni svet pritiskivalo i izazivalo ranije česte sukobe, pitanje agrarno, nije uopšte uzimano u ozbiljan pretres; šta više, ono je posle okupacije postalo delimično nešto složenije. Umesto da se sporna pitanja između aga i kmetova rešavaju pred sudom, ona su bila upućivana političkim vlastima, koje su presuđivale od slučaja, po oportunitetu i momentanim političkim koristima, tako da se izgubila svaka pravna sigurnost i da se na raznim mestima, u istoj zemlji i pod istom upravom, sudilo na razne načine. Muslimani su sa mržnjom pratili rad novih osvajača, koji su svoju vladu započeli nizom streljanja glavnih vođa otpora i uglednih ljudi iz njihove sredine. U pravoslavnih svojih sugrađana i kmetova oni su poštovali onaj pregalački zamah sa kojim su ulazili u borbe za svoja prava i slobode. Nekada je, u Srednjem veku, sa prevlašću Mađarske u Bosni išla uporedo i borbena katolička propaganda, koja je vodila čak i krstaške ratove protiv »prave bosanske« vere i pravoslavnih. Sada, posle okupacije, ponovilo se isto. Bezobzirnost i povlašćeni položaj izvesnih katoličkih redova, na pr. borbenih jezuita, izazvali su osećanja zapostavljanja i nezaštićenosti i kod pravoslavnih i kod muslimana, i gonili su ih još više da se približe jedni drugima. Trebalo je i opet da se brane »pravi Bošnjani« od tuđinske najezde i njenih nasrtljivih »kuferaša«.
Protiv novih vlasti počelo se brzo pokazivati nezadovoljstvo. Kao što su nekad u Šumadiji paljeni hanovi kao legla subaša, tako i u Hercegovini, već u leto god. 1879., počinje sa paljenjem žandarmskih kasarna. Ali, pravi ustanak izbi god. 1881., kada je narodu bio upućen poziv za regrutaciju. Taj poziv upućen je bio najpre u Boku, gde je još ranije, god. 1869., prvi put izbio ustanak istim povodom. Krivošijani, sa nešto pomoći i potsticaja iz Crne Gore, krenuše akciju odmah, u leto god. 1881. Kao glavni četovođ javio se odvažni Stojan Kovačević, čuveni hajduk još iz turskoga vremena. Pošto je regrutacioni poziv objavljen 4. novembra god. 1881. i za Bosnu i Hercegovinu, ustanak se brzo prenese i na susedno hercegovačko područje. Mladići, koji su trebali da se pojave pred komisijom, počeše bežati u Crnu Goru; Srbi panduri stadoše napuštati svoja mesta i prelaziti ustašima. Uz pravoslavne dizahu se i muslimani. Ovo regrutovanje za tuđu vojsku bilo je oglašavano kao novi danak u krvi. Mostarska srpska opština, kao glavna u Hercegovini, uputi 22. novembra svoj protest zemaljskoj vladi u Sarajevu. Ona tu reče da je konvencijom sklopljenom 21. aprila god. 1879. između Turske i Austro-Ugarske utvrđeno »da okupacija Bosne i Hercegovine ne dira suverenitetska prava Nj. V. Sultana nad ovijem pokrajinama«, a da je »uzimanje vojnika jedno od najglavnijih suverenitetskih prava«. Zbog toga protesta, kojim su se sad Srbi zalagali zasultanova prava, mostarska srpska opština bila je raspuštena, a svi njeni članovi odbora oterani na robiju. Pozivanje pravoslavnih na sultanov suverenitet silno je godilo muslimanima, i oni su se stoga sa puno poverenja još jače pridružili pokretu. Da ga uguši, Austrija je morala da dovuče oveću vojsku; protiv hercegovačkih i bokeljskih ustanika delovalo je 24.824 vojnika sa 32 topa! I pored toga što su protiv sebe imali veliku nadmoć, ustanici su ipak izdržali u borbama puna četiri meseca. Najzad su morali podleći, jer su bili ostavljeni sami sebi, oskudevajući u svemu, a naročito u municiji. Crna Gora, pod pritiskom Austrije, morala je da zatvori granicu i da prema ustanicima samim upotrebi oštrije mere, da bi ih zadržala od dalje akcije.
Ovaj ustanak nije našao pravog odjeka u Bosni. I u Hercegovini samoj on je ostao ograničen samo na njen istočni deo, na čisto pravoslavne i muslimanske srezove. Ograničen tako, on, prirodno, nije mogao uzeti veće razmere; a i da ih je uzeo, od njih ne bi bilo većih koristi. Položaj u Evropi, četiri godine posle Berlinskoga kongresa, nije bio takav da bi se srpsko pitanje moglo podvrći nekoj boljoj reviziji.
God. 1882. postao je zajednički ministar finansija Austro-Ugarske, i kao takav ministar za Bosnu i Hercegovinu, Mađar Benjamin Kalaj. On je bio ranije, od god. 1868. do god. 1875., diplomatski pretstavnik Austro-Ugarske u Beogradu, i tu je, na izvoru, dovoljno i dobro proučio srpsko pitanje. Uočljiv i bistar, Kalaj je jasno video, naročito prilikom bosansko-hercegovačkoga ustanka i našega pisanja o srpskim nadama, da je ujedinjenje srpskoga naroda opšta težnja celoga srpskoga društva, i da će se na tome raditi stalno, bez obzira na momentane neuspehe. Kao dobar Mađar, i kao austro-ugarski ministar, Kalaj je stavio sebi u zadatak da to kolikogod mogne preči zavremena, raspolažući prema jednom malom narodu svim sredstvima jedne velike sile. Za dvadeset godina svoje uprave, od god. 1882. do god. 1903., nesmetan ni od koga, ovaj nekrunisani kralj Bosne dosledno je sprovodio svoju politiku. Da odvoji Srbe iz Bosne i Hercegovine od Srba iz slobodnih srpskih država, on je putem škole i vlasti veštački stvarao svest o posebnom bosanskom patriotizmu. Hteo je da oživi Srednji vek, kad se, doista, u posebnoj bosanskoj državi, prema tadanjim shvatanjima, bila donekle razvila jedna vrsta užeg plemensko-pokrajinskoga nacionalizma. U toj istoriskoj tradiciji on je, isto tako, hteo da Bosnu tešnje veže za Mađarsku i stoga je u nju uveo gomile činovnika Mađara i pripadnika krune Sv. Stevana. Zabranjivao je srpsko ime, srpske knjige — čak i svoju rođenu, sa ljubavlju pisanu, Istoriju srpskog naroda — i otežavao je sve veze sa Srbijom i Crnom Gorom. Hercegovci, koji su želeli, po starom običaju, da idu na poklonjenje moštima sv. Vasilija pod Ostrog, odbijani su ili su do dozvole mogli doći tek posle dugih šikana. Srpske škole se zatvaraju ili su jedva trpljene, i protiv njih se vodi živa konkurencija. Javna reč se guši. Naročito se ide za tim da se poseje nepoverenje između pravoslavnih i muslimana sa jedne i između Srba i Hrvata sa druge strane. Da se suzbije jugoslovenski elemenat, u zemlju se dovode strani kolonisti, većinom Nemci, i njima se šaraju pretežno srpske oblasti. Muslimani se sele u sve većem broju, a na njihov račun rastu stranci. Jezik je u unutarnjem saobraćaju nemački, a na železnicama čak dobrim delom i u spoljnom. Pošta je sva u vojničkim rukama. Mešanje vlasti u unutarnja pitanja pravoslavne crkve i nasrtanja propagande izazivaju proteste. Mitropolit Sava Kosanović mora da napusti svoj položaj god. 1885. što je energičnije ustao u odbranu ugroženoga pravoslavlja. Usled svega toga dolazi najzad do organizovanja protestne akcije srpskih opština protiv režima. 5. novembra god. 1896. predaju pretstavnici 14 srpskih opština svoj prvi memorandum carskoj kancelariji u Beču. Ovaj pokret naišao je na veliki odziv u narodu, jer se dobro osetilo da se iza borbe za crkvenu autonomiju sprema nešto veće, i — što je narodu uopšte bilo veoma simpatično — da se na ma koji bilo način dade oduške opštem nezadovoljstvu. I doista, iz ovoga pokreta razvila se postepeno prava politička opozicija celom režimu. Vlasti su pokušale da pokret uguše. Raspuštaju opštine i uvode komesarijate. Ali, uzalud. Pokret stiče sve više pristalica i postaje neodoljiv. Iza prvoga memoranduma dolaze još dva, god. 1897. i 1901., punija i dokumentovanija. U toj borbi viša hijerarhija je stala uz vlast, braneći tobože svoja episkopalna prava; ali, veći i bolji deo sveštenstva ostao je i bio uz svoj narod. Borba je zbog toga postala složenija; i pretila je jedno vreme da se svede na unutarnja crkvena pitanja među pravoslavnom jerarhijom i pukom, kako je želela da je kanališe bosanska vlada, da bi otklonila utisak nezadovoljstva što dolazi zbog njene uprave. Ali, pod uticajem mlađe narodne inteligencije koja je sve više priticala, opozicioni pokret se stalno širio u narodu. Traže se građanske slobode, pravo zbora, sloboda štampe, ustavni život. Sem toga, skreće se pažnja na nerešeno agrarno pitanje i na sve teškoće i zla koja iz toga proizlaze. Glavni narodni vođi u autonomnoj borbi behu Gligorije Jeftanović i pop Stjepo Trifković iz Sarajeva, Vojislav Šola iz Mostara, Laza Jovanović iz Tuzle i Kosta Kujundžić iz Lijevna.
Od god. 1899. počinje i opozicioni pokret muslimana. Povod mu je dalo nasilno preveravanje jedne muslimanke, posle čitava niza sličnih slučajeva. Na čelu pokreta bio je mostarski muftija Ali ef. Džabić, uz koga pristadoše Ali-beg Firdus iz Lijevna, Derviš-beg Miralem iz Travnika, i mnogi drugi. Najaktivniji borac bio je inače prevrtljivi Šerif Arnautović. I oni su svoju borbu počeli jednim opsežnim memorandumom, datiranim 14. oktobra god. 1899. Sasvim je prirodno da je između muslimanske i pravoslavne opozicije brzo došlo do bliže saradnje. Iz zajedničke borbe za versku autonomiju polako se razvijala borba za potpunu autonomiju Bosne i Hercegovine, i na tome pitanju izradila se programska politička zajednica pravoslavnih i muslimana.
Protiv te borbe za potpunu političko-administrativnu autonomiju isticali su katolici, pod vođstvom sarajevskog nadbiskupa Štadlera i vođe pravaša d-ra Josifa Franka iz Zagreba, kao ovoj zahtev aneksiju Bosne i Hercegovine i spajanje tih oblasti sa Hrvatskom i Dalmacijom. Toj grupaciji bi se pridružile posle možda i slovenačke oblasti. Tako bi se imala stvoriti pretežno katolička Jugoslavija kao treća državna celina u Dunavskoj Monarhiji, pored Austrije i Mađarske. Pristalice toga trijalističkoga preuređenja Monarhije, kojih je među Hrvatima bio veliki broj, širili su glasove da se sa njima u tim planovima slaže i naslednik prestola Franc Ferdinand, koji je doista primao njihove memoare, a čija ih je vojnička kancelarija hrabrila da i dalje deluju u »Monarhiji povoljnom pravcu«. Tu koncepciju su, sem toga, odobravali mnogi aurtriski đenerali sa šefom đeneralštaba Konradom Hecendorfom, a za nju se otvoreno zalagala od god. 1906. i najveća politička stranka u Austriji, hrišćanski socijalisti, sa pretsednikom bečke opštine, Karlom Luegerom. Organ te stranke, Reichspost, postao je stoga najborbeniji list protiv Srba, gledajući u njima glavnu smetnju za ostvarenje toga plana i daljih ciljeva Dunavske Monarhije. U jetkosti prevazilazili su ga samo organi stranke jevrejskog renegata d-ra J. Franka, koji je hteo da prihvati Starčevićevu zastavu, i koji u borbi nije prezao ni od kakvih sredstava. Po njegovoj koncepciji ujedinjenje Hrvata moglo se izvršiti samo u okviru Habzburške Monarhije, i Velika Hrvatska mogla se stvoriti samo na ruševinama Velike Srbije.
Autonomni pokret u Bosni likvidiran je tek posle Kalajeve smrti († god. 1903.). Novi ministar, i opet Mađar, Stevan Burijan, pokazao je više predusretljivosti da uredi to pitanje. Samo, kao uvek, Austrija je u rešavanju svojih odnosa sa nenemačkim i nemađarskim narodima stalno promašavala pravi rok, pa je i ovde došla dockan. Da je izišla u susret narodnim željama ranije, odmah kada je pokret izbio ili posle dve tri godine, ona bi zadovoljila izvesne krugove i znatno bi otežala rad na razvijanju opozicionoga duha. Ovako, odobrenje crkveno-prosvetne autonomije pravoslavnima (6. avgusta god. 1905.) posle devet godina borbe, kada su na dnevni red bila već stavljena nova i teža pitanja, nije zadovoljilo nikoga. Muslimanska verska autonomija odobrena je mnogo docnije, tek posle aneksije, aprila god. 1909.
Mlađa srpska inteligencija u Bosni i Hercegovini osetila je dobro koliki je nedostatak za sistematski nacionalni rad oskudica jedne čvršće narodne organizacije. Stoga je živo pregla da nju što pre provede, i izvršila je to tokom god. 1907. Osećalo se u vazduhu da pretstoje krupni događaji. U leto god. 1906., prilikom velikih vojničkih manevara između Dubrovnika i Trebinja, kojima je trebalo da prisustvuje sam car Franja Josif, bilo je ozbiljnih priprema da se traži, tobože u ime naroda Bosne i Hercegovine, proglas aneksije. Austriski stav protiv bugarsko-srpske carinske unije i carinski rat između Srbije i Austrije god. 1906., izazvan tim pitanjem i odbijanjem Srbije da naruči austriske topove, opominjahu ozbiljno sve rodoljube. U svome vanredno vedrome i programskome govoru O nacionalnome radu upozoravao je J. Cvijić početkom god. 1907. svu inteligenciju da se što bolje spremi. »Godine koje dolaze mogu biti, verovatno, od najvećega značaja za naše nacionalne težnje. Ali, mi treba da se sistematski formiramo za veliku nacionalnu akciju koja će nastati.«
Mađarski uticaj ojačao je i u Hrvatskoj. Hrvatske nade da će Beč, dobijajući Bosnu i Hercegovinu, obratiti više pažnje slovenskome elementu, a Hrvatima napose, pokazale su se kao jalove. Okupaciju Bosne smatrali su i oglašavali Mađari kao uspeh svoje politike, koju je pretstavljao i vodio njihov čovek, grof Julije Andraši, a ne kao rezultat neke hrvatske akcije, koje, doista, ustvari jedva ako je i bilo, sem nešto malo na početku ustanka u Hercegovini. Kada je deputacija hrvatskoga sabora, posle okupacije, predala caru adresu sa željom da se pripremi spajanje Bosne sa Hrvatskom, car joj je odgovorio da je sabor, govoreći o tome, prešao svoju kompetenciju. To je bio mađarski odgovor na careva usta i kazivao je najbolje da će Beč i opet, i po stoti put, voditi više računa o raspoloženjima u Pešti, nego o onima u Zagrebu. Pešta i Mađari pretstavljali su politički svesnu snagu i otimali su svoja prava; Zagreb i Hrvati behu pocepani i javljali su se ponekad više u stavu onih koji mole nego onih koji zahtevaju. Ivan Mažuranić morade otstupiti god. 1880., ne dočekavši da kao ban sprovede sjedinjenje Vojne Granice sa Hrvatskom.
Već od god. 1881. počinje sistematsko jačanje mađarskoga uticaja u Hrvatskoj. Za finansiske činovnike postavi se načelo da će njihovo napredovanje u službi zavisiti od znanja mađarskoga jezika, pa se to poče postepeno prenositi i na druge, saobraćajne, poštanske, administrativne činovnike i t. d. Na javne zgrade u Zagrebu i po Hrvatskoj, gde su bila finansiska nadleštva, stadoše da se god. 1883. unose novi, pored hrvatskih, i mađarski natpisi. To izazva u zemlji proteste i nerede, koje je morala da ugušuje vojska. Mađarska vlada odobri postupak svojih organa, našto ban Ladislav Pejačević, naslednik Mažuranićev, dade ostavku, 12./24 avgusta god. 1883. Car na to uvede komesarijat. Videći veliko narodno uzbuđenje, i Mađari i Dvor pristadoše najzad na popuštanje, ali samo utoliko što sa grbova u Zagrebu skidoše i mađarske i hrvatske natpise. Da slomiju hrvatski otpor, Mađari imenovaše 19. novembra (1. decembra) god. 1883. za hrvatskoga bana svoga čoveka, grofa Karla Kuena Hedervarija, Mađara i po poreklu i po duhu i po težnjama, a Hrvata samo po tome što je imao porodična imanja u Slavoniji i što se u njoj rodio. Sa Kuenom počinje najtamnije doba novije hrvatske istorije. Taj čovek, cinik i potpuno beznačelan, nije zastajao ni pred jednim sredstvom da samo postigne svoj cilj: da Hrvatsku što više potčini volji Pešte. Upotrebljavao je silu, izigravao zakone, kvario ljude, pomagao kult sitničarskoga »kruhoborstva«, zavađao plemena, iskorišćavao jednom rečju sva sredstva vlasti. Za njegova vremena sukob između Srba i Hrvata počeo se pretvarati u ogorčenu borbu i prelaziti u mržnju. U Zagrebu su u dva navrata, god. 1895. i 1902., vršene strašne demonstracije protiv Srba i demolirane srpske radnje i ustanove. Mađarska prevlast nad Srbima i Hrvatima mogla se osigurati samo tako ako oni ostanu krvno zavađeni. Kao da su se vraćala ona vremena VI veka kada je vizantiska politika međusobno zavađala nekulturna varvarska plemena oko Dunava i nad njima zavađenima vladala po svojoj volji. Kratkovidni i vođeni samo užim plemenskim osećanjima, mi smo sami postajali izvesno vreme nesvesno oruđe te politike. Hrvatska stranka prava, u celini, beše usvojila gledište o jednom političkom narodu u okviru hrvatske države, mada se protiv njega bez predaha sama borila kada su to Mađari tražili i primenjivali za zemlje krune Sv. Stevana. Po stanovištu stranke prava u Hrvatskoj su postojali samo Hrvati, a Srbe su prosto negirali ili ih upućivali u Srbiju. Srbi, koji su sačinjavali više od četvrtine stanovništva na celom području Hrvatske i Slavonije i uhvatili tu jak koren, nisu se dali potisnuti, i u borbi protiv pravaša pridružili su se Kuenu i sačinjavali pouzdan deo njegove saborske većine. »Nemoguće stanovište koje je Starčević zauzeo u srpskom pitanju«, kazuje Siton Vatson u svome delu Jugoslovensko pitanje u habzburškoj državi, »doprinelo je znatno uspehu Kuenova režima«. Još više, posle, držanje d-ra J. Franka i njegovih pristalica. Vlasti su srpsku manjinu u Hrvatskoj pomagale sa planom, isto kao i hrvatsku manjinu u Bosni, da pojačaju protivnosti između Srba i Hrvata i guše jednodušne odluke većine. Dvadeset godina bio je Kuen neograničeni gospodar Hrvatske, čiji je sabor, izigravanjem izbora i izbornoga prava, uticajem vlasti i nasilnim ugušivanjem slobode štampe i govora, postao više formalna nego stvarna narodna ustanova. Narodni otpor izbijao je ovde-onde; ali, bio je nemoćan prema sili i korupciji. Kod višega društva razvilo se »štreberstvo« (baš taj izraz ušao je naročito u promet) i prilična apatija, koji su pretili da od Hrvatske naprave političko groblje. Nekoliko uglednih hrvatskih političara i intelektualaca pokušalo je god. 1887. da sporazumom između Srba i Hrvata učini kraj trvenju i trgne Hrvatsku iz teškoga stanja u koje je zapala. D-r Erazmo Barčić dolazio je radi toga u Beograd. Ali, sve je ostalo tada samo na lepoj zamisli.
Nov duh počela je da donosi tek krajem XIX veka narodna omladina, srpska i hrvatska. Jedan deo hrvatskih omladinaca vaspitavao se u Češkoj, naročito kod T. Masarika, koji je kao profesor Univerziteta u Pragu razvijao plodnu naučnu aktivnost i ukazivao na nove poglede u raspravljanju socijalnih i političkih pitanja uopšte, a u Austriji posebno. Računajući sa političkom stvarnošću, nimalo povoljnom u opštem slovenskom bilansu, on je ustajao protiv nacionalne romantike, koja se pretvarala u nacionalni šovinizam, i propovedao više samokritike i više snošljivosti i dubljeg ulaženja u ideje i razloge protivnika. Prema nacionalnoj isključivosti Nemaca i Mađara tražio je razumnu solidarnost Slovena, i preporučivao naročito južnim Slovenima više uzajamnoga dodira. Naročito je propovedao celog života da treba zadobijati simpatije kulturnih naroda za težnje svoga, koje, naravno, moraju biti opravdane. Iz Masarikove škole izišao je dobar broj hrvatskih i srpskih političara. Od hrvatskih kao najvažniji behu Stjepan Radić, koji je među prvima došao u Prag, i Ivan Lorković. Od Slovenaca tamo su se vaspitavali A. Kristan, D. Lončar, A. Kramer i dr. U dodiru sa srpskim studentima u Zagrebu, koje je vodio Svetozar Pribićević, došlo se god. 1897. do širokoga sporazuma i do prve manifestacije novoga naraštaja. Te godine pojavila se najpre, kao list u Pragu, Hrvatska misao sa novim slovenskim pogledima, a zatim Narodna misao, njihova programska knjiga, sa čitavim nizom razumnih članaka o štetnosti dotadanje borbe i njenih metoda i o potrebi da se narodna zajednica Srba i Hrvata pokaže aktivnijom, i to u službi svojoj ideji. »Naše narodne potrebe, kao i ideal naše narodne budućnosti (pisao je tada Pribićević) zahtijevaju da jedna misao spaja Beograd, Zagreb, Spljet, Sarajevo, Cetinje i Prizren. Sa faktičnim našim narodnim položajem ne možemo se nikako pomiriti, jer taj položaj ne odgovara našim narodnim i kulturnim aspiracijama... Samo jednijem putem možemo ići, ako želimo da taj položaj promijenimo u smislu narodnijeh potreba i zadataka, taj put pogodićemo onda, ako prigrlimo misao narodnoga samoopredeljenja, ako se poklonimo idealu cjelokupne narodne nezavisnosti i slobode«. »Posvemašno narodno jedinstvo naš je ideal (pisao je te iste godine Radić). Narodno jedinstvo postostručuje narodnu snagu. Ono je prvi uvjet da narod ne propadne«. »Da mi južni Sloveni, Slovenci naime, Hrvati i Bugari (pisao je Radić god. 1901. u Srpskom književnom glasniku) umemo oceniti jedinu svoju vanrednu prednost pred zapadnim Slovenima, svoju etnografsku celinu i geografski svoj položaj, ne bismo trošili svu svoju snagu bilo u stranačkom bilo u plemenskom divljačkom boju, nego bismo već odavno tu bili kao jedna kulturna i ekonomska sila, preko koje ne bi mogao pljuskati ni veliko-nemački val, a kamoli njegova veliko-mađarska pena«. Hrvatska misao bi zabranjena za Hrvatsku, pa je zameni Novo doba, kao organ srpske, hrvatske i slovenačke omladine, a 1899. poče u Beču izlaziti Glas, kojem behu vlasnici S. Radić i S. Pribićević. Da pokažu novi duh i druge težnje, novi naraštaji hrvatski neće više da ulaze u stare političke stranke, nego osnivaju nove. Radić je sa bratom Antom osnovao seljačku, a Lorković naprednu stranku. Od god. 1902. Svetozar Pribićević preuzima uredništvo Novoga srbobrana i postaje duša reorganizovane srpske samostalne stranke. Pod njegovim voćstvom ta stranka je postigla lepe uspehe i okupila u svoje redove najveći broj Srba u Hrvatskoj i Slavoniji, pa se počela širiti i po Sremu i Banatu.
Kada su Maćari, po pristanku bana Kuena, početkom god. 1903., stavili ponovo, posle dvadeset godina, mađarski natpis i grb na železničko nadleštvo u Zagrebu, a u Zaprešiću na stanici čak istakli mađarsku zastavu, dođe u Hrvatskoj do pravoga narodnoga pokreta. Izbiše formalne lokalne pobune, u kojima je bilo dosta žrtava. U Zagrebu su demonstracije trajale četiri dana, od 14./27. do 17./30. marta. Ban uvede preki sud. Na 1000 ljudi dopade tamnice; naročito beše dosta studenata. Među zatvorenima nalazio se i Radić. Na bana se diže silna povika, i na Brašančevo god. 1903. bi spremljen atentat protiv njega. Ali, to ga ipak nije slomilo. Kuen je na dvoru cara Franca Josifa bio jedna od najomiljenijih ličnosti; njegov režim u Hrvatskoj nailazio je u Beču na potpuno odobravanje. Kada su, razdraženi postupanjem vlasti u Hrvatskoj, na trideset narodnih poslanika iz Dalmacije i Istre zatražili audienciju kod cara, da se založe za svoje saplemenike, car ih nije hteo ni primiti. Mađarska vlada stala je, naime, na gledište da se članovi tuđe — austriske — države ne mogu mešati u unutarnje poslove Ugarske, vređajući time duboko načelo narodnosti i hrvatsku nacionalnu solidarnost.
Još te iste godine je Kuen sa mesta hrvatskoga bana došao na položaj mađarskoga ministra pretsednika. U Beču su se nadali da će Kuen, svojim oprobanim metodama, uspeti da ukroti i mađarski parlamenat, koji beše počeo oštru borbu za mađarsku vojsku sa mađarskim narodnim jezikom, i za što potpunije oslobođenje Mađarske od svih ustanova i nasleđa koja nisu bila u saglasnosti sa idejom slobodne mađarske države. Sa Austrijom se hteo u Mađarskoj stvoriti odnos gotovo čiste personalne unije. U opoziciji je bila najbrojnija i najaktivnija Nezavisna stranka, koja je zastupala načela iz god. 1848. i kojoj je bio na čelu Košutov sin Franc, ali bez očeva govorničkoga talenta i bez njegove borbenosti. U Mađarskoj, međutim, Kuenove metode nisu pomogle. One su, šta više, razdražile opoziciju, dovele do opstrukcije i najzad, u raznim obrtima i sa novim ličnostima, do vrlo ozbiljnih kriza. Mađarski sabor bio je raspušten; ali, opozicija je na izborima god. 1905. dobila ogromnu većinu. Vladina liberalna stranka bila je prosto slišćena.
Kao uvek kad je nastajalo trvenje između Beča i Pešte, tako je i ovoga puta i jedna i druga strana živo radila na tome da pridobije Srbe i Hrvate. Beč je ovoga puta bio u nazatku. Iskustvo od god. 1848./1849. i god. 1867./1868. beše naučilo ljude pameti, i sada je mali broj pravih hrvatskih rodoljuba bio voljan da se ponovo zalaže za nj. Uzalud su bečki klerikalci gledali da u Hrvatskoj stvore drukčije raspoloženje. Ima jedna činjenica koju tom prilikom vredi naročito istaći, a to je ova: da Hrvati, za razliku od Slovenaca, nisu bili podložni klerikalizmu, i da nijedna njihova stranka, čak ni Štrosmajerova, nije imala ne samo klerikalni karakter nego ni pretežan klerikalni uticaj. Orijentaciju prema Beču održavala je samo pravaška grupa d-ra Josifa Franka. Mađari su ovog puta ušli u pregovore sa Hrvatima i Srbima uglavnom preko Franje Supila, urednika Novoga lista na Rijeci. Borba Mađara protiv Beča, govorili su naši ljudi, to je, nezavisno od njenoga krajnjega cilja koji im je sam po sebi bio simpatičan, borba slobodnjaka protiv bečke kamarile i samog dvora, koji je ustavnost prihvatio samo po nevolji, a koji je bio i ostao sa težnjama da očuva svoje »samodržavije«. Uostalom, zašto da se jednom ne solidarišu potpuno sa Mađarima? Dvor ih je žrtvovao god. 1849. i god. 1867., i verovatno je da će to uči-niti i po treći put.
U jednome svome članku iz god. 1904. pisao je S. Pribićević: »Hrvatska i Slavonija jedina je slovenska zemlja u Monarhiji, koja po pozitivnom pravu ima kakvu-takvu državno-pravnu autonomiju.. Ali, u komplikovanoj jednačini austro-ugarske politike ona je isto tako gligeable kao kakva provincija u rangu Koruške ili Štajerske«. Sada joj se dala prilika da taj stav izmeni. 22. septembra (4. oktobra) god. 1905. doneli su hrvatski političari iz Hrvatske, Dalmacije i Istre na Rijeci značajnu Riječku rezoluciju, u kojoj su naglasili: da odobravaju mađarsku borbu, koja ide za stvaranjem potpune državne samostalnosti, i da će se oni uporedo sa Mađarima boriti »za ispunjenje svih državnih prava i sloboština«, koje će naravno, postati i tekovine Hrvata. Iza Riječke došla je Zadarska rezolucija srpskih političara sa istoga područja, donesena 5./17. oktobra. Tom rezolucijom su se Srbi potpuno pridružili gledištu hrvatskih drugova. Time je stvorena osnova za obrazovanje Srpsko-hrvatske koalicije. Prvi korak u tome pravcu učinili su Srbi i Hrvati, poslanici u dalmatinskome saboru, već te jeseni, a potom je 30. novembra (12. decembra) stvorena i Srpskohrvatska koalicija. Njena pojava znači jedan od najkrupnijih datuma u hrvatskoj istoriji od god. 1848. i otvara novo poglavlje ne samo u istoriji političkoga života u Hrvatskoj, nego za sve Jugoslovene pod austro-ugarskom vlašću. To je prva srpskohrvatska trajna politička organizacija, koja dosledno i sa planom radi na produbljivanju svesti o našem narodnom jedinstvu, koja u sva politička pitanja ulazi pazeći podjednako na interese celog naroda i koja teži za slobodnom državom Srba i Hrvata, u krajnjoj liniji van dotadašnjega okvira. Ona politiku Hrvatske orijentiše sistematski i oprezno ne više ni prema Beču ni prema Pešti nego prema Beogradu, kao jedinom pravom sedištu za rešenje jugoslovenskoga pitanja. Narod je njenu pojavu i program prihvatio s oduševljenjem, i već na prvim izborima, god. 1906., koalicija je dobila relativnu većinu u hrvatskome saboru i zadržala je kroz sve mene, i u prkos svih progona, sve do god. 1918.
»Specifičko hrvatski nacionalizam (piše Milan Marjanović) uzgajilo je istom pravaštvo, u drugoj polovici prošloga vijeka. Nacionalizam iliraca i štrosmajerovaca bio je pretežno literaran i ideološki, te romantično i sentimentalno jugoslovenski. Uz to je mnogo smetalo pravom, modernom i radikalno dosljednom produbljivanju našega nacionalizma to što se je cijelo naše narodno probuđenje baziralo na juridičko-političkim teorijama prava, a ne na nacionalnoj svijesti i snazi. I zbog toga je naša hrvatska borba imala karakter procesualan, a nipošto, ili vrlo rijetko, karakter borben i revolucionaran, kao što je to bilo kod srpskoga dijela našega naroda«. Srpskohrvatska koalicija značila je i u tom pravcu nesumnjiv napredak. Polazila je uvek sa gledišta stvarnoga života i njegovih potreba, a ne sa arhivskih pergamenata; krenula je jednu akciju koja je od prvoga časa sumnjičena kao veleizdajnička, jer je ispred svih drugih postavljala narodne i nacionalne interese; unela je u narod, u njegove najšire redove, svest o potrebi iskrene i solidne narodne zajednice, u kojoj je izvor i uvir sve snage i od koje samo zavisi naša budućnost.