Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.12
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Кнез Данило и престанак теократије. — 2. Турски напад год. 1852. — 3. Акција кнеза Данила после Париског конгреса. — 4. Кнез Никола. — 5. Револуционарни планови Мађара и Талијана на Балкану. — 6. Устанак Луке Вукаловића и нови црногорско-турски рат.
После смрти владике Петра II († 19. октобра год. 1851.) — који је био знаменит више по своме књижевноме него по своме државничкоме раду, мада је и у овоме другоме имао лепих заслуга уређујући и просвећујући Црну Гору — дошао је на чело црногорске управе владичин синовац Данило. То младо, ћосаво, неугледно момче, коме је тад било двадесет и пет година (рођ. 25. маја године 1826.), није било много познато ни у самој Црној Гори, а камоли у осталом српству. Када су се око тешко болеснога владике Срби у Бечу распитивали ко ће му постати наследник, прича се да је било поменуто Данилово име. »Нисам ништа чуо о њему«, примети неко. »Ако остане овакав какав је, чуће за њ сва Европа«, казао је владика, који је добро познавао његов бујни темпераменат и његов прегалачки замах.
Данило није имао нимало воље да се окује калуђерском ризом и стегом, у којој се није никад осећао задовољним ни Петар II. Сем тога, он је и за државни положај Црне Горе осећао велике политичке незгоде у томе што јој је главни претставник власти свештено лице. Турска је стално стојала на становишту да је Црна Гора њена покрајина, а да су владике-управљачи само црквени поглавари, којима њихова духовна власт даје ауторитет у земљи и према људима споља. Данило је стога замолио Црногорце да га ослободе обавезе владичења и да у томе правцу упуте молбу и рускоме цару као покровитељу Црне Горе. На Цетињу је његов предлог 1. марта год. 1852. био без тешкоћа прихваћен; хтело се да Црна Гора да разлог »обстојатељствам времена и напретку человјеческог ума, сирјеч, да постане наша држава мирска и насљедствено књажавство«. И руски цар усвојио је ту Данилову и народну молбу, и када је млади Данило дошао у Петроград да му се претстави, Никола I га је признао и поздравио као црногорскога кнеза. Тај акт изазвао је узбуђење на Порти, која је у њему гледала не само повреду свога суверенитета него и опасност за будуће држање нове кнежевине. У Цариграду стога не хтедоше да признаду нови Данилов чин. Жустар, млад, жељан успеха, Данило се решио да своје признање изнуди силом. Искористио је узбуђење у Херцеговини, настало због Омер-пашиног одузимања оружја од раје, па је узбунио суседна племена на тој и нека на источној страни, око Жабљака. То доведе крајем год. 1852. до првога Омер-пашинога удара на Црну Гору, изведеног истовремено са херцеговачке и албанске стране. Поред свега јуначкога отпора, Црна Гора би у зиму г. 1852./3. била прегажена од надмоћније турске силе, да није Аустрија, кивна на Турску због примања Кошута и других мађарских емиграната, извела војску дуж босанске границе и енергично, подношењем ултиматума, посредовала на Порти да обустави даља непријатељства.
Када су се на Парискоме конгресу, год. 1856., расправљала питања Турске Царевине и балканских хришћана, Црна Гора је доживела велику непријатност. Турски претставници изјавили су да они Црну Гору сматрају као део свога подручја, а не као посебну државу; а руски претставник, на постављено му питање аустрискога претставника, одговорио је Конгресу да су везе између његове државе и Црне Горе само моралне природе. То све увредило је и кнеза и Црну Гору, која је од XVIII века стално тражила да се у једном мировном уговору или на којем конгресу призна њен независни положај према Турцима. Стварно, они су одавно престали бити султанови поданици; формално, по међународном праву, они су то били још и год. 1856. Када кнежев протест упућен великим силама против те изјаве није донео никаквих резултата, отишао је Данило у Париз, цару Наполеону III, да од њега, познатога поборника за преображај Европе на националистичкој основи, потражи потпоре за признање независности Црне Горе. Тамо је, у фебруару год. 1857., наишао на леп пријем. Осокољен, он је, да натера Европу да обрати пажњу на црногорско питање и да присили султана на попуштање, потстакао устанак у Херцеговини, којем се ставио на чело Лука Вукаловић из Зубаца, смео борац, који је већ учествовао и у устанку од год. 1852. Турски покушаји да устанак угуше преговорима или силом остадоше без успеха, јер су устаници имали јак ослонац у Црној Гори. Повећа турска војска, која беше пошла да поседне Грахово, око којега се више од двадесет година водила борба и препирка између Турака и Црногораца, и преко којега су се одржавале главне везе и канали између Црногораца и Херцеговаца, би страховито поражена 1. маја год. 1858. на самом Граховцу. Удружени Црногорци и Херцеговци, под вођством кнежева брата, војводе Мирка, учинише, као у каквој епској песми, чуда од јунаштва. Одмах после те борбе, да спречи даље крвопролиће и турску освету, Наполеон III посла своју флоту пред Дубровник и предложи великим силама да се изврши разграничење између Турске и Црне Горе. Како је Русија била већ и иначе добро расположена за Црну Гору, а Енглеска се у томе питању није много одвајала од Француске, то је предлог Наполеонов ускоро прихваћен. Тим разграничењем, које је завршено тек априла год. 1860., Црна Гора је, уствари, призната као посебно подручје, односно као једна врста посебне државе; али, из обзира према Турској, није јој ипак измењен државоправни положај. Сем тога начелнога добитка Црној Гори је тада коначно признато Грахово и извршена је мала исправка граница у њену корист. Мало после тога успеха, који је име кнеза Данила пронео, доиста, кроз сву Европу и учинио га необично популарним међу свима Србима, и поред његове преке, неправедне и сувише самовољне унутарње политике, кнез је постао жртва атентата. У Котору, 1. августа год. 1860., умро је од задобијене ране кнез Данило, на кога је, из личне освете, пуцао дан пре један увређени Црногорац. Мишљење да је убица био најмљен и потакнут од Аустрије, којој је франкофилска политика кнеза Данила постајала све више трн у оку, нарочито откако су почеле његове везе са талијанским, мађарским и пољским револуционарима, засад је само патриотска претпоставка, за коју нема довољно поузданих доказа.
Данила је наследио његов синовац, Никола, син граховскога победника војводе Мирка (рођ. 7. октобра год. 1841.), кога стриц беше послао на школовање у Париз. Одмах на почетку своје владе млади кнез је био увучен у рат са Турцима. Од год. 1859., од француско-талијанских победа над Аустријом, беше се развила ванредно жива пропаганда мађарских и пољских револуционара, са Кошутом на челу, да се изазове устанак на целом Балкану и да се преко Србије и Црне Горе убаце већи одреди талијанских и мађарских чета у Аустрију. Обе реакционарне државе, Аустрију и Турску, имао је да уништи залет нове револуције. Из два, у цетињској архиви недавно нађена, писма знамо данас подробно како су револуционари у Италији замишљали тај план. Поузданик Кошутов, ђенерал Тир, требало је да на пролеће год. 1862. упадне у Турску са 8000 људи, у споразуму са Србијом и Грчком, и евентуално са Црном Гором. У исто време упао би Гарибалди са четири дивизије добровољаца у Далмацију, негде око Сења или Бакра. Црна Гора имала би да помаже ту акцију, којој ће се придружити и службена Италија, и да„ уз то, потхрањује херцеговачки устанак. За ове преговоре знао је, и помагао их је француски конзул у Скадру, Хиацинт Хекар, мада се Наполеон III држао резервисано, а неки француски државници чак скептички према целоме плану. Аустриске власти имале су доста вести о спремању тих акција још од год. 1860. и будно су их пратиле. Из Кошутових Мемоара знамо да су год. 1861. вођени доиста конкретни преговори и са српским и са румунским кнезом, и да је дошло и до стварног споразума са њима. Фебруара месеца год. 1861. Кошут је у једној лијешкој фабрици набавио 40.000 пушака, свакако за ово предузеће. У марту се већ налазило неколико пољских револуционара у Црној Гори, а домало је пребегло неколико мађарских војника у Србију. Устанак Луке Вукаловића у Херцеговини, који је избио поново почетком год. 1861., несумњиво има везе са целом том прекоморском акцијом, и посредно преко Цетиња, а и непосредно. Међу његовим четницима било је неколико Гарибалдинаца и других револуционара. Током год. 1862. већ су у Италији биле вршене озбиљне припреме за пребацивање четника у Херцеговину и можда у Албанију, и оно би се вероватно и извршило да се томе није најенергичније успротивила Енглеска. Она је обавестила Италију да то никако не може допустити, а јавила је за све то и аустриској влади. Један члан енглескога парламента објаснио је већ год. 1863. »да је пријатељима Италије дано било до знања да могу радити шта хоће по Сицилији и Напољској; али, ако би хтели да пређу преко Јадранскога Мора, да ће им енглеске лађе препречити пут«.
У Црној Гори били су лако готови да прихвате понуду за сарадњу у томе покрету. Ствар је изгледала могућа; Италија је год. 1859. и 1860. постигла лепе успехе, а иза ње је стала моћна Француска Наполеона III, и цео покрет је имао нечег конспираторскога и јуначкога у исто доба, што је сасвим одговарало ратничкоме духу Црногораца. Цетињски господар је готово отворено помагао херцеговачки устанак. Када је једна комисија европских конзула у Мостару узалуд покушавала да смири устанике, видело се јасно да се то не може извести, ако Турска не онемогући Црну Гору или ако претходно не дође са њом до споразума. Како Порта на веће попуштање Црногорцима није никако пристајала, знало се да на крају крајева ствар мора бити одлучена ратом. До њега је доиста и дошло, априла год. 1862. Турску војску водио је по други пут Омер-паша Латас, потурчени Србин и један од најспособнијих турских војсковођа овога времена. У критични час Црној Гори не притече нико у помоћ; остављена сама себи, имала је да издржи тешке ударе кивних и одавно приправних Турака. Црногорци су се борили ванредно; нарочито се истицао својим јунаштвом војвода Мирко; али, све је било узаман. Турски удари били су снажни и извођени са системом. Када је 14. августа пала Црнојевића Ријека, кнез Никола је био присиљен да моли за мир. Услови које су Турци постављали били су доиста тешки; али, кнез их је морао примити да би добио времена и одушке. На заузимање великих сила Порта је после попустила и одустала од свих захтева који би ма у чему реметили стање које је постојало пре рата.
Са капитулацијом Црне Горе малаксао је одмах и херцеговачки устанак. Али, према устаницима Турци су овога пута имали много обзира, очевидно са намером да их што трајније и јаче одвоје од Црне Горе. Свима је дана општа амнестија; опроштене су за шест година, три прошле и три будуће, десетине и трећине; уведен је порез на куће отсеком, по дукат на дом. Вукаловић, који се, на самоме почетку год. 1862., био завадио са кнежевим оцем и са самим кнезом, постаде мали нахиски господар, као плаћени турски заповедник над 500 хришћанских пандура, које је имао право да бира сам, а које је издржавала турска влада. Ну, он се на томе положају није могао одржати. И пријатељи и непријатељи замерали су му што је остао пасиван у последњем црногорско-турском рату, а за ову турску плату пребацивали су му као за неку врсту награде за издајство народне ствари. Цетињска влада радила је отворено против њега и подривала му већ начети углед. Сумњичен и озлобљен, Вукаловић је најпосле напустио Херцеговину и отишао у Русију, где је разочаран умро год. 1873.