Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 5.12
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Knez Danilo i prestanak teokratije. — 2. Turski napad god. 1852. — 3. Akcija kneza Danila posle Pariskog kongresa. — 4. Knez Nikola. — 5. Revolucionarni planovi Mađara i Talijana na Balkanu. — 6. Ustanak Luke Vukalovića i novi crnogorsko-turski rat.
Posle smrti vladike Petra II († 19. oktobra god. 1851.) — koji je bio znamenit više po svome književnome nego po svome državničkome radu, mada je i u ovome drugome imao lepih zasluga uređujući i prosvećujući Crnu Goru — došao je na čelo crnogorske uprave vladičin sinovac Danilo. To mlado, ćosavo, neugledno momče, kome je tad bilo dvadeset i pet godina (rođ. 25. maja godine 1826.), nije bilo mnogo poznato ni u samoj Crnoj Gori, a kamoli u ostalom srpstvu. Kada su se oko teško bolesnoga vladike Srbi u Beču raspitivali ko će mu postati naslednik, priča se da je bilo pomenuto Danilovo ime. »Nisam ništa čuo o njemu«, primeti neko. »Ako ostane ovakav kakav je, čuće za nj sva Evropa«, kazao je vladika, koji je dobro poznavao njegov bujni temperamenat i njegov pregalački zamah.
Danilo nije imao nimalo volje da se okuje kaluđerskom rizom i stegom, u kojoj se nije nikad osećao zadovoljnim ni Petar II. Sem toga, on je i za državni položaj Crne Gore osećao velike političke nezgode u tome što joj je glavni pretstavnik vlasti svešteno lice. Turska je stalno stojala na stanovištu da je Crna Gora njena pokrajina, a da su vladike-upravljači samo crkveni poglavari, kojima njihova duhovna vlast daje autoritet u zemlji i prema ljudima spolja. Danilo je stoga zamolio Crnogorce da ga oslobode obaveze vladičenja i da u tome pravcu upute molbu i ruskome caru kao pokrovitelju Crne Gore. Na Cetinju je njegov predlog 1. marta god. 1852. bio bez teškoća prihvaćen; htelo se da Crna Gora da razlog »obstojateljstvam vremena i napretku čelovječeskog uma, sirječ, da postane naša država mirska i nasljedstveno knjažavstvo«. I ruski car usvojio je tu Danilovu i narodnu molbu, i kada je mladi Danilo došao u Petrograd da mu se pretstavi, Nikola I ga je priznao i pozdravio kao crnogorskoga kneza. Taj akt izazvao je uzbuđenje na Porti, koja je u njemu gledala ne samo povredu svoga suvereniteta nego i opasnost za buduće držanje nove kneževine. U Carigradu stoga ne htedoše da priznadu novi Danilov čin. Žustar, mlad, željan uspeha, Danilo se rešio da svoje priznanje iznudi silom. Iskoristio je uzbuđenje u Hercegovini, nastalo zbog Omer-pašinog oduzimanja oružja od raje, pa je uzbunio susedna plemena na toj i neka na istočnoj strani, oko Žabljaka. To dovede krajem god. 1852. do prvoga Omer-pašinoga udara na Crnu Goru, izvedenog istovremeno sa hercegovačke i albanske strane. Pored svega junačkoga otpora, Crna Gora bi u zimu g. 1852./3. bila pregažena od nadmoćnije turske sile, da nije Austrija, kivna na Tursku zbog primanja Košuta i drugih mađarskih emigranata, izvela vojsku duž bosanske granice i energično, podnošenjem ultimatuma, posredovala na Porti da obustavi dalja neprijateljstva.
Kada su se na Pariskome kongresu, god. 1856., raspravljala pitanja Turske Carevine i balkanskih hrišćana, Crna Gora je doživela veliku neprijatnost. Turski pretstavnici izjavili su da oni Crnu Goru smatraju kao deo svoga područja, a ne kao posebnu državu; a ruski pretstavnik, na postavljeno mu pitanje austriskoga pretstavnika, odgovorio je Kongresu da su veze između njegove države i Crne Gore samo moralne prirode. To sve uvredilo je i kneza i Crnu Goru, koja je od XVIII veka stalno tražila da se u jednom mirovnom ugovoru ili na kojem kongresu prizna njen nezavisni položaj prema Turcima. Stvarno, oni su odavno prestali biti sultanovi podanici; formalno, po međunarodnom pravu, oni su to bili još i god. 1856. Kada knežev protest upućen velikim silama protiv te izjave nije doneo nikakvih rezultata, otišao je Danilo u Pariz, caru Napoleonu III, da od njega, poznatoga pobornika za preobražaj Evrope na nacionalističkoj osnovi, potraži potpore za priznanje nezavisnosti Crne Gore. Tamo je, u februaru god. 1857., naišao na lep prijem. Osokoljen, on je, da natera Evropu da obrati pažnju na crnogorsko pitanje i da prisili sultana na popuštanje, potstakao ustanak u Hercegovini, kojem se stavio na čelo Luka Vukalović iz Zubaca, smeo borac, koji je već učestvovao i u ustanku od god. 1852. Turski pokušaji da ustanak uguše pregovorima ili silom ostadoše bez uspeha, jer su ustanici imali jak oslonac u Crnoj Gori. Poveća turska vojska, koja beše pošla da posedne Grahovo, oko kojega se više od dvadeset godina vodila borba i prepirka između Turaka i Crnogoraca, i preko kojega su se održavale glavne veze i kanali između Crnogoraca i Hercegovaca, bi strahovito poražena 1. maja god. 1858. na samom Grahovcu. Udruženi Crnogorci i Hercegovci, pod vođstvom kneževa brata, vojvode Mirka, učiniše, kao u kakvoj epskoj pesmi, čuda od junaštva. Odmah posle te borbe, da spreči dalje krvoproliće i tursku osvetu, Napoleon III posla svoju flotu pred Dubrovnik i predloži velikim silama da se izvrši razgraničenje između Turske i Crne Gore. Kako je Rusija bila već i inače dobro raspoložena za Crnu Goru, a Engleska se u tome pitanju nije mnogo odvajala od Francuske, to je predlog Napoleonov uskoro prihvaćen. Tim razgraničenjem, koje je završeno tek aprila god. 1860., Crna Gora je, ustvari, priznata kao posebno područje, odnosno kao jedna vrsta posebne države; ali, iz obzira prema Turskoj, nije joj ipak izmenjen državopravni položaj. Sem toga načelnoga dobitka Crnoj Gori je tada konačno priznato Grahovo i izvršena je mala ispravka granica u njenu korist. Malo posle toga uspeha, koji je ime kneza Danila proneo, doista, kroz svu Evropu i učinio ga neobično popularnim među svima Srbima, i pored njegove preke, nepravedne i suviše samovoljne unutarnje politike, knez je postao žrtva atentata. U Kotoru, 1. avgusta god. 1860., umro je od zadobijene rane knez Danilo, na koga je, iz lične osvete, pucao dan pre jedan uvređeni Crnogorac. Mišljenje da je ubica bio najmljen i potaknut od Austrije, kojoj je frankofilska politika kneza Danila postajala sve više trn u oku, naročito otkako su počele njegove veze sa talijanskim, mađarskim i poljskim revolucionarima, zasad je samo patriotska pretpostavka, za koju nema dovoljno pouzdanih dokaza.
Danila je nasledio njegov sinovac, Nikola, sin grahovskoga pobednika vojvode Mirka (rođ. 7. oktobra god. 1841.), koga stric beše poslao na školovanje u Pariz. Odmah na početku svoje vlade mladi knez je bio uvučen u rat sa Turcima. Od god. 1859., od francusko-talijanskih pobeda nad Austrijom, beše se razvila vanredno živa propaganda mađarskih i poljskih revolucionara, sa Košutom na čelu, da se izazove ustanak na celom Balkanu i da se preko Srbije i Crne Gore ubace veći odredi talijanskih i mađarskih četa u Austriju. Obe reakcionarne države, Austriju i Tursku, imao je da uništi zalet nove revolucije. Iz dva, u cetinjskoj arhivi nedavno nađena, pisma znamo danas podrobno kako su revolucionari u Italiji zamišljali taj plan. Pouzdanik Košutov, đeneral Tir, trebalo je da na proleće god. 1862. upadne u Tursku sa 8000 ljudi, u sporazumu sa Srbijom i Grčkom, i eventualno sa Crnom Gorom. U isto vreme upao bi Garibaldi sa četiri divizije dobrovoljaca u Dalmaciju, negde oko Senja ili Bakra. Crna Gora imala bi da pomaže tu akciju, kojoj će se pridružiti i službena Italija, i da„ uz to, pothranjuje hercegovački ustanak. Za ove pregovore znao je, i pomagao ih je francuski konzul u Skadru, Hiacint Hekar, mada se Napoleon III držao rezervisano, a neki francuski državnici čak skeptički prema celome planu. Austriske vlasti imale su dosta vesti o spremanju tih akcija još od god. 1860. i budno su ih pratile. Iz Košutovih Memoara znamo da su god. 1861. vođeni doista konkretni pregovori i sa srpskim i sa rumunskim knezom, i da je došlo i do stvarnog sporazuma sa njima. Februara meseca god. 1861. Košut je u jednoj liješkoj fabrici nabavio 40.000 pušaka, svakako za ovo preduzeće. U martu se već nalazilo nekoliko poljskih revolucionara u Crnoj Gori, a domalo je prebeglo nekoliko mađarskih vojnika u Srbiju. Ustanak Luke Vukalovića u Hercegovini, koji je izbio ponovo početkom god. 1861., nesumnjivo ima veze sa celom tom prekomorskom akcijom, i posredno preko Cetinja, a i neposredno. Među njegovim četnicima bilo je nekoliko Garibaldinaca i drugih revolucionara. Tokom god. 1862. već su u Italiji bile vršene ozbiljne pripreme za prebacivanje četnika u Hercegovinu i možda u Albaniju, i ono bi se verovatno i izvršilo da se tome nije najenergičnije usprotivila Engleska. Ona je obavestila Italiju da to nikako ne može dopustiti, a javila je za sve to i austriskoj vladi. Jedan član engleskoga parlamenta objasnio je već god. 1863. »da je prijateljima Italije dano bilo do znanja da mogu raditi šta hoće po Siciliji i Napoljskoj; ali, ako bi hteli da pređu preko Jadranskoga Mora, da će im engleske lađe preprečiti put«.
U Crnoj Gori bili su lako gotovi da prihvate ponudu za saradnju u tome pokretu. Stvar je izgledala moguća; Italija je god. 1859. i 1860. postigla lepe uspehe, a iza nje je stala moćna Francuska Napoleona III, i ceo pokret je imao nečeg konspiratorskoga i junačkoga u isto doba, što je sasvim odgovaralo ratničkome duhu Crnogoraca. Cetinjski gospodar je gotovo otvoreno pomagao hercegovački ustanak. Kada je jedna komisija evropskih konzula u Mostaru uzalud pokušavala da smiri ustanike, videlo se jasno da se to ne može izvesti, ako Turska ne onemogući Crnu Goru ili ako prethodno ne dođe sa njom do sporazuma. Kako Porta na veće popuštanje Crnogorcima nije nikako pristajala, znalo se da na kraju krajeva stvar mora biti odlučena ratom. Do njega je doista i došlo, aprila god. 1862. Tursku vojsku vodio je po drugi put Omer-paša Latas, poturčeni Srbin i jedan od najsposobnijih turskih vojskovođa ovoga vremena. U kritični čas Crnoj Gori ne priteče niko u pomoć; ostavljena sama sebi, imala je da izdrži teške udare kivnih i odavno pripravnih Turaka. Crnogorci su se borili vanredno; naročito se isticao svojim junaštvom vojvoda Mirko; ali, sve je bilo uzaman. Turski udari bili su snažni i izvođeni sa sistemom. Kada je 14. avgusta pala Crnojevića Rijeka, knez Nikola je bio prisiljen da moli za mir. Uslovi koje su Turci postavljali bili su doista teški; ali, knez ih je morao primiti da bi dobio vremena i oduške. Na zauzimanje velikih sila Porta je posle popustila i odustala od svih zahteva koji bi ma u čemu remetili stanje koje je postojalo pre rata.
Sa kapitulacijom Crne Gore malaksao je odmah i hercegovački ustanak. Ali, prema ustanicima Turci su ovoga puta imali mnogo obzira, očevidno sa namerom da ih što trajnije i jače odvoje od Crne Gore. Svima je dana opšta amnestija; oproštene su za šest godina, tri prošle i tri buduće, desetine i trećine; uveden je porez na kuće otsekom, po dukat na dom. Vukalović, koji se, na samome početku god. 1862., bio zavadio sa kneževim ocem i sa samim knezom, postade mali nahiski gospodar, kao plaćeni turski zapovednik nad 500 hrišćanskih pandura, koje je imao pravo da bira sam, a koje je izdržavala turska vlada. Nu, on se na tome položaju nije mogao održati. I prijatelji i neprijatelji zamerali su mu što je ostao pasivan u poslednjem crnogorsko-turskom ratu, a za ovu tursku platu prebacivali su mu kao za neku vrstu nagrade za izdajstvo narodne stvari. Cetinjska vlada radila je otvoreno protiv njega i podrivala mu već načeti ugled. Sumnjičen i ozlobljen, Vukalović je najposle napustio Hercegovinu i otišao u Rusiju, gde je razočaran umro god. 1873.