Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.13

ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


пети период.
XIII. Реакција.

1. Централизам и германизација. 2. Бахов систем. 3. Српско-хрватске везе.4. Југословенско име. 5. Реакција у Србији. 6. Србија за време Кримског рата. 7. Светоандрејска скупштина.

Револуција од год. 1848., која је захватила сву средњу Европу, беше заплашила све конзервативне елементе. Али, њен пораз у Италији и слом у Мађарској диже, међутим, њихове главе и доведе до оштре реакције, која је имала да унапредак онемогући сличне подвиге. Нарочито Аустрија створи просто образац полициске државе. Већ уведене социјалне реформе (укидање сталешких повластица, равноправност, укидање кметства) остадоше нетакнуте, јер се осећала њихова оправданост и велика незгода ако се у њих, једном добијене, такне; али, зато су биле стегнуте до крајње мере политичке слободе. Год. 1851. би укинут устав и заведен потпун апсолутизам. Њему је претходила централизација у свима гранама управе, а са централизацијом дође постепено и свевласт немачкога језика. Год. 1854. немачки језик би уведен као службени у сва звања и средње школе. Да није уз централизацију и германизацију ишао и моћан утицај клерикализма, могло би се рећи да се у неку руку повратио период Јосифа II. У својим Споменама прича В. Јагић како је загребачки бискуп Хаулик, сав у духу реакције, хтео да исправља народни и светски дух хрватскота свештенства, па је позвао у помоћ неколико немачких Тиролаца. »Германизација, господство страног чиновништва притисло је Загреб и целу Хрватску у мукло незадовољство; прваци књижевне и политичке радње седели су у тамницама, загребачке госпођице наслађивале се језиком Шилера и Гетеа, хрватски разговарале су тек на Јелачићеву тргу, некошњој Хармици, са сељацима и сељакињама, кајкавским дијалектом, а њихови идеали нишанили су на аустриске официре; за забаву пружало је хране немачко казалиште и немачке проповеди у цркви св. Катарине«. Хрватски главни град тако безмало доби изглед и карактер немачке вароши, био је више Аграм него Загреб. У њему цвета шпијунажа, као и по свој осталој Аустрији. И. Кукуљевићу и А. Брлићу спремају се чак сметње у њиховим историским студијама, јер су, по полициским доставама, »припадници национално-словенске ствари« или су учествовали »у сепаратистичким удружењима Југословена«. Год. 1850. тужи се чак царски ђенерал и песник П. Прерадовић у једноме писму Кукуљевићу како сви слуте »да ћемо од зла до горега«, а Казначићу јавља како влада »Југословенске новине забрани ових данах без суда, самовољно. Сад знадеш како стојимо«. Стари Јанко Драшковић тужио се једноме пријатељу како је цео овај покрет испао друкчије него што је он мислио, и препоручивао му је да остане у државној служби и спречава колико може »да се подсве не понемчимо«. Мирку Боговићу, који је био затворен, уписивала је сад полиција у грех чак и то што је некад устајао против мађарона. Год. 1849. обустављена је Даница, да датумом свога престанка обележи и завршетак једног периода који је донео велико разочарање и покос многих заноса. Књижевни рад замире, јер свака слободнија мисао и реч доноси опасности, ако не и казне. Људи се враћају прошлости, бирају равнодушне теме, или објављују безазлене старе писце, само да избегну објашњења са властима. Али, ни то не успева увек. Слепе гусларе оглашавају полицајци као »погибељну клатеж« и прогоне их по Срему и Славонији, зазирући и од њихове епске песме у народу.

Тврду руку централистичкога система Александра Баха, аустрискога министра унутрашњих дела и главнога претставника новога курса, осетили су и Словенци, код којих је покрет од год. 1848., мада мање него код Срба и Хрвата, ипак узбудио људе и изазвао известан национални али врло лојалан »полет«. Неколико њихових листова, међу њима и симпатична Словенија, чије је име заједничке уједињене отаџбине Словенаца садржавало тежњу њихове учене омладине, морадоше престати; са муком су се држале чак и старе Ноеице, које су од год. 1848. постале и политички орган, мада им је давао правац опрезни Блајвајс. Блајвајс, са својом опортунистичком, премда увек локално-националном политиком, није уживао много угледа у осталим југословенским земљама. Ако се и није увек лоше мислило о њему лично, лоше се и мислило и говорило о добром делу његових бирократских земљака. Оживеле су еве старе мржње Хрвата на крањску беамтерију, која је и овога пута увођена у њихове земље као претставник безусловне чиновничке покорности. Сиротиња везана за свој чиновнички положај, крањски чиновници, међу којима је било и Словенаца васпитаних потпуно у немачком духу, извршавала је слепо оно што јој се наређивало и што је било у духу новога курса. Стога стече незавидно име Бахових хусара.

Бахова реакција није ништа слабија ни код Срба. Уосталом, кад Беч нема обзира и обавеза према католичким Хрватима, како ће их имати према православним Србима? Он их, уопште, нема ни према коме; осећање захвалности утрнуло је код њега потпуно. Мађари су са иронијом али тачно говорили да су Срби и Хрвати награђени оним, чим су они кажњени. Према Русији, која је спасла год. 1849. од тежих криза, хабзбуршка династија ће се током Кримскога рата понашати са толико цинизма и непријатељства да ће то изазвати опште гнушање. Мада за време тога рата није био погођен непосредно ниједан аустриски интерес, Аустрија се ипак нашла на страни руских непријатеља, мобилисала је против Русије и натерала је да напусти Влашку и Молдавску и да се лиши могућности да нападне Турску на подручју где је она била најосетљивија. Русија је изгубила Кримски рат понајвише услед држања Аустрије. Већ пре тога Аустрија је сумњичила свакога ко је имао ма каквих веза са Русима и радио на идеји словенске солидарности; отада је панславизам постао један од највећих политичких баука Аустрије. У јучерањем спаситељу гледан је данашњи душманин. Лишена у политици сваке моралне основе, Аустрија је претстављала државу која је средином XIX века била без иједног правог пријатеља у Европи. Знајући за српске симпатије према Русији и за српске везе са њом, аустриске власти нарочито узимају на нишан Србе. Прота Павле Стаматовић био је оптужен због велеиздаје што је певао црквену песму св. Николи »О кто, кто Николаја служит«, јер се мислило да се њоме слави руски цар Никола I. У јуну год. 1851. забрањен је улазак у Војводину свима србијанским листовима из Београда. Људевит Гај долази поново у затвор и под истрагу, јер се сумњичи за везе са Србима и Русијом. »1854. године врши се преметачина код сарадника Србскога Дневника због једне безазлене алегоричне песме у календару Ласти за год. 1854., где се помиње »коров густ«, »легло змије« у штиру, и потсећа да петлови својом песмом оглашују зору«. Српска Војводина, ограничена по бечком декрету од 6. новембра год. 1849. и издвојена из Мађарске, није имала чист српски карактер. Њена географска геометрија удешена је намерно тако да су Срби у њој ако не у мањини, а оно ипак потпуно везани туђим елементима.

Па, ипак, српско-хрватске везе настављају се и негују са љубављу, макар се и јавио понеки непријатан тон. Млади Штросмајер, после слома год. 1849., истиче као »најглавнију задаћу« Југословена »здружити се, сложити и ујединити«. Треба постати »једно политичко тијело, у ком једно срце бије«. Главни хрватски књижевници (Кукуљевић, И. Мажуранић, Д. Деметер), а од Срба Вук Караџић и Ђуро Даничић утврђују год. 1850. начело да »један народ треба једну књижевност да има« и бирају као заједнички књижевни језик јужно ијекавско наречје. Хрвати су то примили делимично раније, а делимично сад сви изреда, док је код Срба добар део писаца остао при источном екавском наречју, нешто по традицији и локалној склоности, а нешто из опозиције према Вуку са којим су били у љутој борби. Год. 1851. Кукуљевић оснива у Загребу »Друштво за повјестницу југославенску«, чији ће орган, Arkiv, донети драгоцених прилога за нашу народну историју. Књижевне везе између Срба и Хрвата веома су живе. У Nevenu, занимљивом и релативно добром листу Мирка Боговића, јављају се Змај, Богобој Атанацковић, Медо Пуцић, Огњеслав Утјешеновић и др. У српској Седмици отворено се препоручује излажење Хрватима на сусрет и што тешње спајање са њима.

Као што се види, у свима тим новим установама и покретима напушта се туђе илирско, а узима се народно југословенско, као заједничко, скупно име свих племена Словенскога Југа. Израз Јужни Словени, који срећемо код извесних писаца пре XIX века, означавао је само географски јужна словенска племена према северним; али, од почетка XIX века тај израз почиње постепено добијати и политичко значење. Чувени историчар Шлецер, који је год. 1802. први увео у промет израз Südslaven, који су прихватили главни слависти тога времена Добровски и Копитар, дао га је већ као обележје једне географско-политичке целине бар у оно рано време када су се јужни Словени појавили на границама Дунава. Илирско име потиснуло је за извесно време југословенски назив; али, он се ипак одржавао. У нашим крајевима њега су, са извесном политичком примесом, тридесетих година почели увозити Срби, и то из два разлога: 1. да сузбију туђе име илирско и 2. да југословенским називом подвуку своју словенску припадност. Словенство им је изгледало као једини појам који не претставља никакву опасност кад их обухвати. Теодор Павловић предлагао је год. 1839. да свако племе задржи своје племенско име; али, као целина треба да се заједнички зову Југослав, Јутославјани. И Гарашаниново Начертаније има израз Јужни Словени. Петар Прерадовић год. 1844. говори о потреби једног књижевног »јужнословенског« језика. Година 1848. доноси коначно назив југословенски као политичку ознаку племена која теже за својим јединством; са тим именом пишу се прогласи, излазе новине, дају се декларације. Илирски назив одржавају само туђинци и још понеки од наших људи, али све ређе. Од наших људи југословенско име прихвата међу првима Петар II Петровић, исто као и назив Југославија. Код Словенаца је само у то време, како упозорава Ф. Илешић, »југословенски« често значило »хрватско-српски«, мада су све више долазиле до израза тежње да се и они наслоне, и после, ако се може, и уђу у југословенску заједницу. Треба имати стално на уму да је ово доба реакције, кад власти сумњају и у много невиније ствари него што су политичке тежње југословенске. Један словеначки лист чак је признавао да се не усуђује објављивати чланке писане »на југословенском наречју«.

Реакција није само захватила Југословене у Аустрији, него се осетила и у Србији, и то веома јако. Јован Скерлић у својој Омладини наводи неколико карактеристичних примера за то. »Чим је европски покрет угушен, српска влада почела је да гони све што је било либералније и национално одлучније. Слободоумни професори били су прве жртве, затим је дошло насилно затварање Дружине Младежи Србске. Бранка Радичевића год. 1849. протерују из Београда, и управитељ вароши вели му: »Зашто из Беча и Париза доносите које-какве претеране мисли? Ви сте и наше ђаке побунили«. Књиге Вука Караџића забрањују се за Србију. Песме Бранка Радичевића исто тако. »Он грди правитељство«, вели Стеван Книћанин, који је тада учио читати и писати, Јовану Илићу, тада практиканту Државнога совјета. Брошура Les Slaves du Sud Јеврема Грујића и Милована Јанковића забрањује се као превратна и опасна, како у Аустрији тако и у Србији. Војвођанка д-р Данила Медаковића такође се забрањује за Србију, са тим да ће се оцепити педесет батина ономе код кога се нађе тај питоми књижевни лист, који је и сама аустриска цензура пропуштала. Забрањује се и Шумадинка Љубомира П. Ненадовића, чије је угушење уредник дао огласити звонима Саборне Цркве.

У врховној управи учестали су сукоби између кнеза Александра (који је био добронамеран, али и личио слаб и слаб по положају, јер од Порте није био утврђен за наследнога кнеза) и између Државнога савета, који се претварао у олигархију и тражио да прошири своју власт. Док је био жив Аврам Петронијевић сукоби су се некако дали премошћивати, јер је Петронијевић био веома искусан и вешт човек, био кнежев прави пријатељ и имао неокрњен ауторитет. По његовој смрти (год. 1852.) ствари осетно пођоше на горе. Умни његов наследник Илија Гарашанин, творац Начертанија, био је несумњиво човек од велике вредности, али се љуто замерио Русији својом франкофилском политиком и морао је после годину дана напустити положај министра иностраних дела. Гарашанин је, одиста, био противник свемоћног руског, као и скорог аустриског, утицаја и хтео је да српску политику веже за Француску, која је од год. 1848. појачала своју дипломатску активност и почела све више да узима главну реч у Европи. Французи су у Гарашанину имали велико поверење, и претседник Републике, доцнији цар Наполеон III, приликом Гарашанинова боравка у Паризу год. 1852., указивао му је сам нарочиту пажњу. Гарашанин је видео да се ствари у земљи почињу развијати како не треба. »Докле су други подкопавали темељ томе Правитељству (писао је он већ 4. августа год. 1852.), донде је човек могао знати шта му радити треба; али, кад су сад сами шчепали сикире, па секу грану на којој стоје, ондај треба ли се више занимати таквим људима?«

Кримски рат, који је почео год. 1853. сукобом између Турске и Русије, а год. 1854. изазвао западне силе, Француску и Енглеску да активно устану на одбрану Турске, довео је Србију у тежак положај. Русија је била њен заштитник, Турска њена врховна власт. Треба ли, питало се, да и Србија узме учешћа у томе рату, разуме се само на страни Русије? Није било тешко видети да је општи положај европски био веома мутан, и да је нарочито Русија запала у шкрипац. Ниједна европска сила не стаде на њезину страну, а против ње се груписаше, сем Турске и западних сила, још и Сардинија као активни и Аустрија као пасивни непријатељ. Ако се определи за Русе, Србија је имала рачунати не само са непријатељством Турске него и Аустрије. Ова је доиста почела концентрисати војску дуж српске границе, да опречи Србију ако би покушала да сарађује са Русима у Влашкој, или ако због тога дође до немира у земљи, и добила је чак пристанак Портин да може окупирати један део њеног земљишта, што се могло односити првенствено на Србију. Русија, видећи те опасности, није тражила да се Србија жртвује за њу и препоручивала јој је строгу неутралност. Аустрија и Турска захтевале су потом да Србија престане са оружањем, које је била озбиљно почела рачунајући са сваком могућношћу. Како је Русија, што је рат дуже трајао, све више губила од свога утицаја, а како су Енглеска и Француска, да добију Аустрију као савезника, препуштале њој прву реч у свима питањима дунавског подручја, то је било сасвим природно да аустриски утицај знатно ојача у Србији. Аустриски конзул, Теодор Радосављевић, могао је као Србин и лично знатно допринети да се тај утицај развије и појача. Извештај прускога конзула Меронија из Београда од 30. маја год. 1856. изрично каже да Радосављевић »не пушта ни за тренутак кнеза из очију и уме сваком приликом да му свој савет натури«. На Парискоме конгресу, год. 1856., где је ликвидиран Кримски рат, постављено је међу другима и српско питање. Руски протекторат у Србији, који је био толико зазоран западним државама и Аустрији, замењен је гарантијом великих сила за српску државну самоуправу и донесена је, по Србе веома корисна, одлука да ниједна страна војска не може проћи преко српскога подручја без сагласности осталих сила. То је Србима добро дошло нарочито обзиром на турске гарнизоне у Србији, који се, по дословном тумачењу те одредбе, нису више могли упућивати у Србију, ни у њој занављати, сем на дунавској линији.

По завршетку Кримскога рата унутарње размирице у Србији узеше више маха. Сукоби учесташе између кнеза и Државнога савета. Кнез је све више показивао тежњу да уведе лични режим обилазећи сарадњу Савета, којем су се, доиста, могле чинити крупне замерке. Сем тога, у земљи није била нимало популарна ни сувише очигледна оријентација Србије према Аустрији, којој се приписивала и ова борбена промена у држању раније прилично уздржљивога кнеза. Тома Вучић, са својим деспотским склоностима, опробан демагог, стално гоњен амбицијом да у Србији води прву реч, постао је временом један од најопаснијих противника кнежевих. Он се приказивао као одан русофил, и у народу, где су симпатије за Русију биле велике, имао је много утицаја. Он је вешто рио испод земље, док је други део кнежевих противника мислио и на опасније мере. У јесен год. 1857. открила се чак једна завера неколицине државних саветника, којима је био на челу Стеван Стевановић Тенка, претседник Савета, а која је ишла за тим да се убије или сруши кнез Александар, а поврати можда кнез Милош. Чини се да је нешто о тим припремама знао и сам Вучић. То је дало повода кнезу да Савет готово растури; четири његова члана беху затворена као завереници, а шест их пензионисано као саучесници. Када је влада затражила оставку и од Гарашанина, он је одбио да је даде, не осећајући се кривим, и ступио је у оштру опозицију према режиму. У унутарњу нашу борбу он је увукао и велике силе, налазећи да оне, према одлуци Парискога конгреса, имају да бране самоуправу Србије не само од спољних него и од унутарњих повреда. У ову борбу увлачи се систематски чак и Порта, и то на основу познате одредбе устава да су чланови Савета доживотни и да не могу бити смењени без Портина уверења о њиховој кривици. Опасност по кнеза постаје све већа од онога часа када су се у опозицији против њега сложила два стара противника и два најутицајнија човека у Србији, Вучић и Гарашанин. Пошто је у Београд дошао посебни турски комесар, који је имао да посредује и да ислеђује спор, кнез почиње да попушта; амнестира кривце из Тенкине завере, именује за претседника Савета самога Вучића, а за министра унутрашњих дела Гарашанина. Читаву ту борбу С. Јовановић збира овако: »Када је кнез устао противу Савета, који је хтео да га збаци, Порта је натерала кнеза да се с тим бунтовним Саветом измири, другим речима: да опозове све оне мере које је, у једном покушају самоодбране, предузео противу Савета. На тај начин било је утврђено да је Србија више великашка република него монархија, њоме је управљао један Савет преко једнога кнеза, чије је збацивање могао у свако доба тражити код Порте и код Гарантних Сила. Овај олигархиски принцип наше врховне управе налазио се наговештен у члану 17 Устава, којим се Савет стављао под Порту а не под кнеза; али, никада он није био тако јасно обелодањен као приликом Тенкине завере«. Извршено измирење било је само привидно. Вучић и Гарашанин радили су и даље против кнеза, и у Светоандрејској скупштини, сазваној год. 1858. преко воље кнежеве, добили су огромну антикнежевску већину. После решења те скупштине да кнез поднесе оставку, он је напустио двор и склонио се у град код београдскога паше, нашто је 11. децембра пала скупштинска одлука да се кнез због тога чина свргава. Истога дана, стари Обреновићевци и добар део младе србијанске интелигенције, први кадар нове либералне странке у Србији, васпитан на западу, прогласише за кнеза старога Милоша Обреновића.