◄   ЧЕТВРТА ПОЈАВА ПЕТА ПОЈАВА ШЕСТА ПОЈАВА   ►


ПЕТА ПОЈАВА


СОКОЛОВИЋ. ЈЕЦА.ТИМИЋ. КАТА, МИЛИЦА и пређашњи


СОКОЛОВИЋ И ЈЕЦА (заједно): Молим, молим!

СОКОЛОВИЋ: Де раскомотите се.

ЈЕЦА: Изволите се сад разузурити.

ТИМИЋ: Благодаримо! Госпођице Малчика, ја вам се клањам!

КАТА: Драга госпођице, мој наклон!

МАЛЧИКА: Добро нам дошли! Како си, Милице?

МИЛИЦА: Није ми најбоље. Нешто ме глава боли! (За себе.) Још ме није ни погледао!

МАЛЧИКА (Штанцики тихо): Милица нешто тражи.

ШТАНЦИКА (исто тако): Мислите?

МАЛЧИКА (исто тако): Сигурна сам.

ШТАНЦИКА (тихо): А шта то?

МАЛЧИКА: Господина Штанцику.

ШТАНЦИКА: А?

МАЛЧИКА (тихо): Да! (Наглас.) А, сада смо се сви искупили, можемо дакле на посао.

СВИ: Да, да, на посао!

МАЛЧИКА: Старија господа нека се изволе картати, а ми млађи свет, ми ћемо... Но? Шта да почнемо?

ТОШИЦА: Ја предлажем да се играмо жмуре.

СВИ: Ха, ха, ха!

ТОШИЦА: Али молим, то је врло лепа игра.

МАЛЧИКА: Не прима се, господине Тошица! Ви бисте били у великом добиту, јер невезаним очима тумарате по мраку!

СВИ: Ха, ха, ха!

ТОШИЦА: Је л' могуће? Али сте ви враг, госпођице Малчика!

ШТАНЦИКА: Ја предлажем да играмо, на пример, једну четворку. (Малчики) Госпођице, смем ли молити?

МАЛЧИКА: Полагано, господине, још не знамо да ли се предлог примио.

БРАНКО: Ја га не примам, већ предлажем да свирамо и певамо.

МАЛЧИКА: Ваш је предлог најбољи. Примате ли га, господо?

СВИ (осим Штанцике и Тошице): Примамо! Примамо!

ТОШИЦА: Ја би' волио жмуре!

ШТАНЦИКА: Ја остајем при четворци!

МАЛЧИКА: Већина решава. Дакле, да се свира, а ко је за картање нека изволи за онај сто.

ТИМИЋ: Жено, хоћеш ли се картати?

КАТА: О, молим, ја спадам у млађи свет!

СОКОЛОВИЋ (Тимићу): А нас двоје у старији! Дакле, дарде или пикета?

ТИМИЋ: Дарде, ако је по вољи.

СОКОЛОВИЋ: Дакле, дарде... Изволите сести. (Седну и картају се.)

ЈЕЦА: Ја идем да надгледам кујну. (Оде.)

МАЛЧИКА: Дакле да свирамо! Али, ко да свира?

СВИ: Госпођица Малчика!

МАЛЧИКА: Покоравам се већини! Велим већини, јер господин Бранко није гласао за мене.

БРАНКО: Ви знате да се ја, као журналиста, увек држим јавнога мњења.

МАЛЧИКА: Ја и то знам да добар изговор новаца вреди. (Седне и свира партију из Лучије.) Ова је арија за певање, не би ли сте ме хтели пратити, господине Бранко?

БРАНКО: Не знам, госпођице, баш ништа из Лучије.

ШТАНЦИКА: Господин се не занима с операма. Допустите да вас ја пратим.

МАЛЧИКА: Изволите! (Штанцика пева, али Малчика прекине свирку и скочи.) Не ваља, не иде добро! Или ја добро не свирам, или ви не певате добро!

ТОШИЦА: Да, да, господин Штанцика не пева добро!

ШТАНЦИКА: То ви, господине, можете најбоље пресудити!

ТОШИЦА: А зашто то?

ШТАНЦИКА: Зато што имате велике музикалне уши!

ТОШИЦА: Како ви то разумете?

МЛЛЧИКА: Молим, молим, господо, да почнемо што друго!

БРАНКО: Напротив, да продужимо певање!

МАЛЧИКА: Ви сте, господине, мој најупорнији противник; али нека! А сад нека пева ко други, ја сам своје одужила!

БРАНКО: Можда госпођица Савета.

МАЛЧИКА (иронично): Имате право, ја сам на њу и заборавила. Да није било вас, не би се нико ни сетио на њу; али где је само?