Иво и Мара
Мајка Мару за Ивана дала,
Данас дала сјутра се кајала,
Јер је Иво пјаница у вину,
До пол' ноћи по механа хода,
Од пол' ноћи билу двору иде; 5
На обору оборио врата,
А на двору иставио врата.
Проговара са душека Мара:
„Зар ти сада са механа, Иво?“
Иво мучи, ништа не говори, 10
Већ узима лака буздована,
Па он туче Мару по плећије;
С буздована пера одлијећу,
У Марина плећа улијећу.[1]
Кад се Иво разабрао с вином: 15
„Морен, Маро, ране пребољети?
Да ти берем по горици биље,
Да ја трошим небројено благо,
Да ја дерем памукли-кошуље.“
— „Не трош' блага, прелијепи Иво! 20
Не трош' блага, не расипај двора,
Не дер' кошуљ', не чини зијана;
Већ ми зови на благослов мајку.“
Оде Иво липе Маре мајци:
„Богом, бако, липе Маре мајко! 25
Тебе Мара на благослов зове.“
— „Каква Мара, жалосна јој мајка!
Синоћ ми је на водици била,
И мајци је воде заграбила.“
Дође мајка својој милој Мари: 30
„Бога теби, прелијепа Маро!
Оћеш мајци право казивати:
Ил' је смртца од Бога драгога?
Ил' је смртца од Ивана твога?“
— „Бога теби, моја мила мајко! 35
Није смртца од Ивана мога,
Већ је смртна од Бога драгога.“
То изусти а душицу пусти.
Окреће је, преврће је мајка:
„Бога теби, моје дите драго! 40
Јер ми ниси право казивала
Да је смртца од Ивана твога,
А да није од Бога драгога.“
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg