Глава деветнаеста


Глава деветнаеста


У њој су описани очајни кораци учињени од стране Замфирових на све стране, а највише око Мана, коме су у последње време акције почеле нагло скакати.


Прошла читава година од оног кобног вечера, а ствар још једнако стоји да не може бити горе. Мање се, истина, говори, али кад се већ говори о том, само се онако говори како се првих дана

говорило. Говори се двојако, и овако обично, а и у стиховима. На оно прво могли су нешто и одговорити, али на ово у песми ништа: морали су слушати и оћутати. А мало које вече да им не прође

поред куће гомила калфица, трговчића или писара из дивизије и из раних војних слагалишта, и не запевају баш пред кућом.

Тешко дољи куд се вода слива
и девојци која сама дође!
И тако прошла читава година, — век читав за Зону, на коју сва родбина попреко гледаше — чак и они даљи, који давно већ ни приступа не имађаху у хаџи Замфирову кућу, — и они је нападаху и

одрицаху се сродства с њом. А тек како је било Зони и онима што долажаху! Шта је савета и карања прогутала за ту годину, — то само она зна! Отац Замфир је с њом врло мало говорио, а тетке и

стрине боље и да нису, јер чим зину и отворе уста, оне јој само позлеђују ране својим хукањем и кукањем: како су и оне девовале и ашиковале, али тога чуда није било; како ће кô никоја остати

уседелица на срамоту Замфирових, из чије су се куће у срећно време већ у петнаестој години удавале! Или је кришом погледају, мере је очима од главе до пете, врте главом забринуто, сажаљевају у

себи, шапћући: „Лелее“, или пуштајући звуке „ццц!“, а то све Зона, наравно, да и чује и види, па јој тешко, и плаче по ваздан...

Једина мајка Ташана што је била нежнија према њој: тешила је да то није ништа, али је и она кришом погледала и тајом плакала. Ужасно је проводила и дане и ноћи; дању црне мисли, а ноћу страшни

снови низаху све црње и црње слике из будућности Зонине.

Често ноћу мисли Ташана, и дуго не може ока да склопи мислећи о Зони, па ваљда под утиском тих црних мисли и заспи, па често снева немиле снове. Снева Ташана, а кô њена Зона учена, није више

онако умиљата, али је учена — врло учена, све на свету зна, носи чак и наочаре. Чуди се Ташана откуд све то зна и где је научила Зона све то?! Говори француски, немачки, грчки зна. Иде по

господским кућама, курдисује клавире, свира из неке велике књиге и печали паре, и учи господску децу да говоре француски и одасвуд доноси силне паре и меће их на гомилу. Ујутру оде, а увече

дође. Нема више оне раскошно бујне косе, оног дугог лепог курјука, — отрцао се и крзао једнако, док није дошао танак и кратак, мало дужи од мачјег репа, а после нестаде и њега. Одсекла га Зона,

ошишала се, а на тршавој глави јој мушки шешир неки (па дошла иста позната мадмазељ д’Ангулем, што учи децу француски). Крсти се Ташана, брише сузе и пита је: „Што се напраји, дете, резил? Што

искубе, мори, курјуци? Кој ће те такву, без курјуци узне?!— А Зона јој одговара: „Мори, глај си посла, нане, — ја ли ћу се зар удам?! Ба! Мени ми стига и овако!“ — „Леле“, плаче Ташана, „истин’

ли зар искаш девојка да останеш!?“ — „Ама, па може да се и удам“, одговара Зона, „теке неје зорт! Има време, нане! Зашто си ја печалим и збирам онол’ке паре? За мираз, нане! Па може и да се

удам за никога... да се удам за онога ћелеш-ефендију Исидора, агент што је осигуравајућега друства... а може ласно да си останем и девојка.. А, једна ли ћу сам ја таква!?“...

Никад тужнија и утученија није Ташана била него после тога сна. Целога дана јој није избијала из главе слика мадмазељ д’Ангулем, познате у месту учитељице (са особитом методом за лако и

перфектно учење француског језика), која се са Лафонтеновим Баснама често виђала по главним улицама. Сутрадан је позвала Уранију и Калиопу, решена да учини још једаред, последњи пут, кораке у

обе куће — у Манину и Манулаћеву. Замолила их да оду — Уранија до Манине, а Калиопа до Манулаћеве куће, и да их запитају и затраже да отворено кажу шта мисле с девојком — па куд пукло да пукло!

Ове одоше и вратише се с невеселим гласима, јер Уранији рекоше да сумњају у Манулаћеве, а Калиопи опет одговорише да сумњају у Манине...


Све ово рађено је, ако не баш с одобравањем, а оно са, знањем хаџи Замфировим. Ах, да је оно старо турско време, уздисаше стари Замфир, кад је он после паше и владике био прва сила, — све би

то друкчије било. Али овако није остало хаџи-Замфиру ништа него да дува на нос, па да сам потруди своје чудо и господство и да сам тражи лека томе злу и невољи. Док је малодушна женскадија

очајавала мислећи да је све пропало, он је, као човек, био јачи и сталоженији, и, као искуснији, држао је да још није све пропало. А надао се успеху јер је спремио терен. О Мани се лепо

изражавао. У једном друштву хвалио је Ману као једног доброг занатлију и причао им како је лепо живео с оцем његовим, покојним Ђорђијем, како су један другом у помоћи били — он Ђорђији кад је

због неког кријумчарења могао да повуче, а Ђорђија опет њега одбранио од неких пијаних аскера. Тако је говорио већ од дужег времена и пустио да се то чује и даље, да допре до Мана. Па не само

да се задржао на хвали речима него је и делом доказао да га цени: поручио је преко свога човека једну Богородичину икону да је Мане окује у сребро, — и поручио и богато му исплатио.

И кад је тачно извештен био да је Мане све то чуо, и кад му се Мане почео већ и јављати, — крене се једнога дана сам главом чорбаџи-Зуамфир, не казујући, наравно, никоме ништа. Али то што је

обукао панталоне гугуткине боје и понео скупоцени штап од абоноса давало му је свечан изглед, и укућани су однекуд слутили да се домаћин кренуо на врло важан посао.

Тако је хаџи Замфир пошао чаршијом, идући полако и достојанствено, бирајући, као голуб, где ће да стане. Ход му је био као ход човека који се кренуо да се онако мало прошета једног лепог

септембарског дана, да се нагледа лепоте и шаренила на пијаци, где сељанке продају грожђе и брескве. Уз пут се задржавао мало крај група сељанчица, заустављао их и питао их како су задовољне с

берићетом и кад ће бити берба у њиховом селу.

Из које си село, дете? — застаде Замфир и запита једну сељанчицу.
— Из Вртиште.
— Татко — кој ти беше?
— Стојанча... Топал-Стојанча...
— Стојанча... Стојанча? — присећа се хаџи-Замфир, па не може никако да се сети. — А, мајка... како ти се зваше?
— Бела! — одговори девојче.
— Бела? Не ли Бела Стојанчина? Па ти ли си гу керка? рече зачуђено, и маши се за грозд и пипну зрно-два. — Бре, бре! Зар тол’ку голему керку има Бела?! Знав’ам Белу Стојанчину... Познавам ти

мајку! — вели Замфир и гледа лице девојчетово, — ваљда у памети сравњује црте кћерина лица са мајчиним. — Познавам гу, познавам! понавља Замфир. — И Топал-Стојанчу, татка ти, познавам убаво!

Кротка жена, убава домакица беше! Е ли јоште онаква добра ткаља како у оној време што беше?... Беше добра ткаља — и ти си таква да биднеш, како, како, ете, мајка ти! — рече и тихо уздахну при

помисли да ће све бити што је било, само он неће више бити, онај негдашњи! ... — Хе, ’ај иди си, — вели јој — па се поздрави на мајку... Рекни гу: поздравија, ти се хаџи Замфир... Познавам гу,

како да гу не познавам!... Беше добра аргатка.. работила ми је у лојзе... Беше ватра за работу... вредна... ради и све поје. Волешем гу кад потрчи! Па да гу поздравиш, дете! Рекни: чорбаџи-

Замфир... што имаше лојзе у Ћурлине...

Тако је још неке зауставио и питао за берићет, па утом стиже и до Манина дућана. Мане му се јави, а он га отпоздрави онако у ходу. Прође дућан за неколико корака, а после застаде, као да се

сетио нечега, и врати се и уђе у дућан на велико запрепашћење Манино, који скиде брзо фес и скочи са седишта, али га Замфир поврати, узев сам столицу.

— Остани си, остани!... Седи си!... Ти си работи, а ја ће си седнем малко.
Мане покри главу, — збунио се, искашљује се и маша за табакеру.
— Па, Манчо, како си?... Како пазар, алиш-вериш како? — запита га Замфир после кратке паузе, правећи и сам цигару.
— Тхе, спрама године! — вели Манча распремајући испред себе онако у чуду и забуни једнако.
— Саг види чудо? — отпоче хаџи Замфир. — Има си човек сијасвет деца, па све здрава и цврста и убава, а једно... оно најмалецно што је, оно жуто, слабо и никакво, — и татко га пâ побоље воли

оди сва друга деца! Е, зашто је тој саг тако у свет — кој ће да зна!... Е, тој ти је саг алис и сас мен’... А саг ће убаво и видиш и разбереш зашто ти, демек, тој тол’ко дуго зборим! Имам си

дом тесте мушљике, и све побоље и поскупе, а на овуја ми кеиф да пијем тутун, а оне си седе дом, па ако су поубаве и побоље оди овуја! Ти си еснаф-човек, мајстор на мушљике... разбираш се у теј

ствари... Е, кажи ми, зашто је тој?

— Хе, — снебива се Мане, а утањио гласом још више. — Има си човек кеиф и на ништо што је полоше... научија се...
— Ха! — одобрава Замфир. — Ашкољс’н за тај реч!... Овуја мушљику имам си... знаш од које време гу имам? Море, и не пантим веће!... Од татка ми остаде, а он гу добија у дамно време оди владику

Мелентија, онога што га у грчку буну обеси пшешка вера туј на нишавску ћуприју... Па зар за тој ми може да је кеиф да чурим на њума. Ако гу неки пут заб’равим дом, а мен’ ми се не чури, кеиф

немам!... А имам си дом тесте, бре, ем повеће и поубаве и поскупе. Да гу изгубим, баталија би’ и дуван и чурење!...

— Табијат ти такав, хаџијо!
— ... Па ете ми се — наставља хаџи-Замфир разгледајући цигарлук о коме је реч — ништо саг батисала: спаде гу прстен, и срма се покидала, па и не прилега веће на мушљику. „Прати гу — збори ми

господин начелник — по Мамут-агу (он си иде саг у Турско, а скоро ће се врне оданде), па да гу, рече, однесе у Призрен, ели у Пећ; там’ су, рече, мајстори за такве работе!“ — Море што ће ми и

Пећ и Призрен и Стамбол, — овде си је Стамбол и све, зборим му па ја. Имамо си ми овден, викам ја, господин начелниче, кујунџију, ама антику кујунџију! Побољи што ће ми, и куде да га тражимо...

што ни треба други, викам ја, при, ете, нашога Манчу? Наше си је дете... Сам ћу гу — ако се, кад минем кроз чаршију, сетим — сам ћу гу, викам, однесем до њег’... Ако гу он не буде екимин и

доктур и не опраји гу, оћу си баталим и дуван, зашто цигара-пушење без овуј мушљику не бива!... Лезет, тај слас’ нема!...

— Фала, фала, чорбаџијо, за тај чес’ и речи тија! — вели снебивљиво Мане.
— ... Та већ недеља дана како гу носим, па све си заб’равим... Та и саг, виде ли како прокај твој дућан промину’ — ћа пâ да заб’равим, ама се сети’ и врну’ до теб’ да ми, ете, курдишеш

мушљику... — заврши хаџи Замфир и пружи му цигарлук. — А ја ће пратим за њума — додаде — кад буде готова...

Мане разгледа муштиклу. Каже му да се и лако и брзо може поправити, за четврт сахата, и пита га где ће бити, да је пошље за њим.
— Што да ми пратиш?! Кад викаш да је за черек сата готова, па ја ће си туј причекнем, а суд и господин приседник ми неће побегне... Пошеја сам у суд... — вели Замфир правећи цигару и мећући је у једну муштиклу. Повуче неколико димова, па баци цигару и врати муштиклу у футролу. — Ете, тој си је, алис што ти отоичке рече: „Има си човек кеиф и на ништо полоше... научија се!“ Виде ли? Не чури ми се. Кеиф си немам на другу... Исти тај дуван, ама, неје та иста мушљика! Три-четири дима, па гу фрљи’!...
Мани мило што му чорбаџи-Замфир наводи његове речи. Задубио се у оправку муштикле. Сам ради, јер је малочас послао све млађе из дућана н остао сам.
Тишина. Замфир разгледа по дућану и изјављује од времена на време своје и чуђење и задовољство, а Мане се удубио у посао, па ради, али се крадом испод очију почешће погледају, заваравају један

другога, док им се једном погледи не сусретоше.

— Ахаха! — зева Замфир и зевајући пита: — Кол’ко си платија, Мане, за овуј Вертхајмову, ете, касу?
— За коју? — пита Мане. — За онуј поголему, ели за овеја мале?
— Бре! Три ли имаш? — запита зачуђено Замфир, и сад тек спази и ону велику иза леђа.
— За голему, двокрилну, шест стотина, а за малу, за сваку по двеста педесет.
— Аферим, — хвали га Замфир — када доживесмо и тој да наше дете има си три касе.
Мане му каже да су му обе потребне због драгоцености којих има много, па не може да их свако вече односи и ујутру опет доноси у зеленим кесама, као некад што су старе кујунџије радиле.
— Ех, — вели му Замфир — куде су били они стари спрама теб’?! Оној беоше прстенџије и дугмеџије, а ти си златар, јувелир један може да се викаш! — ласка му Замфир.
Дуго се још разговараху о момцима и чирацима и о пазару, кад уђоше две сељанчице у дућан да купе тривну — једна старија, а друга млађа.
— Шта искате? — пита их Мане.
— Ја нећу да пазарим, сал прајим друство... из једно смо село, и комшије... Она иска да купи ништо... саг први пут купује, па се срамује... — рече старија и показа на млађу, која је стисла

паре у шаку, па се забленула у Мана и застала одмах на улазу у дућан.

— Што искаш, што ти треба?
— Искам, требе ми срма-мустаћи... Леле, — трже се мала — посмешила сам се! — замуца застиђено девојче и покри шакама поцрвенеле образе. — Требе ми, ете—те, искам срма-белензуци...
— Е, тој може — умеша се стари Замфир, који се слатко насмејао. — Тој може, тој има. Белензуци се продавају, а мустаћи се сал давају, а не продавају — и стаде очински мило гледати обе

муштерије. Заусти да их пита из кога су села и чије су, али се уздржа, ваљда зато што је у Манином дућану. Девојке пазарише, па и одоше.

Остадоше опет сами.
Опет мала починка.
— Бре! — поче хаџи Замфир — исквари се много свет! Батисаше се и селскије!... Ни има веће стид, ни чес’ ни па срамување оно старовремско!...
— Па, посмешило се дете...
— „Дете“ — а виде ли како уме да збори и што иска да пазари? Познаваш ли гу?
— Не познавам ги, хаџијо...
— Ех, кујунџија па да не познава селски девојчики! — дира га Замфир. — Неје ништо лошо... Теке... зборим си... за теб’ неће да ваља!... Зашто ти си јоште аџамија, прајиш си кеиф с уста, а

други слуша, па мисли, истина је... Слушају чираци, па неје ред за еснаф-човека. Искачају лоши речи!... Не чиниш ништо лошо, амо — неје ред!... А да си имаш домакицу, е, тој веће на друго

прилега! Тôј си је ред, ама и тагај то не бива пред чираци!... А ти што радиш саг?... Харчиш такој и губиш си младос’ твој убав... Време промињује... Треба веће да се жениш... Мајка ти не може

саг ласно хизмет да ти чини... На мајку треба да мислиш, дете!

— Па ће се женим...
— Е, што чекаш?... Искаш паре, мираз?!...
— Јок, чорбаџијо, девојку си искам!... „Мираз“... нишлијски мираз! Што ће ми давају у мираз! Једну кесу леблебије...
— Што кесу леблебије? Ама има понеки па ће и паре да ! Питујем те, ете, сал тој: тражија ли си? дава
— Несам тражија, теке...
— У кога си тражија, да ти не дава? Имаше ли га у наш варош так’в човек?...
— Како да ти рекнем, хаџијо?... Искочи лош реч за мен’: та ловџија сам, мераклија сам, џимпир, коцкарин... — искочи никакав човек, хаџијо, у чаршију помеђу трговци и еснаф-човеци!... Та како

саг да тражим кад убаво си знам да ми неће дадну девојку?

— Та што неси тражија никог потаквог човека, од ред човека... Татко ти имаше пријатељи сијасвет, а ти си жмијеш неженет и губиш си младос’ са селски звери... И ја ти се с татка живувашем алис

како с брата... Ели си дошеја при мен’ и питаја мен’ да ти, демек, наводаџишем за нику трговачку керку?... Неси!...

— Несам... — одговара Мане и пружи Замфиру муштиклу, коју је оправио.
— Ја си сина немам, Мане. Татко те Ђорђија мен’ у аманет остави. Тој си не знаје ники — знаје бог и црна у Горици земја што ти татка покрива. По саг да ме не зовеш чорбаџијо и хаџијо, веће

татко да ме зовеш... Татко сам ти, зашто си ми аманет. Ако искаш да се жениш, мен’ ми сал кажи... Разбра ли? — заврши стари Замфир и опрости се с Маном, који га, силно тронут, при поласку

пољуби у руку...


Вративши се кући, стари Замфир је поверио домаћици разговор с Маном и није крио да се нада да га је Мане разумео, и да ће колико сутра или прекосутра ствар свршена бити. А да је мајка ћерки

поверила, то није, мислим, нужно ни казивати.

И сви се надали и свакога дана очекивали да се појави ко од Маниних. Али су се преварили сви. Прође недеља дана, а од Мане ни трага ни гласа. Чак му је по поузданом човеку поручено да Замфир

даје уза Зону пет стотина дуката мираза на дан прстена. Мане је био срећан и задовољан после оне сцене са старим Замфиром; разумео га је добро, па ипак није ни корака пришао на сусрет жељама

хаџи Замфировим. Знао је он добро старога господара; знао је да је у кући свемоћан, да што он каже, то је казано, а што заповеди, да ће бити и послушано. Па ипак није хтео ништа силом да

добије. А после, њега и није вређало то како су о њему мислили и ценили га старији њени, него га је болело оно што је она о њему мислила и рекла, и иза његових леђа, и њему у очи. И што би она

сад учинила, као послушна кћи, од страха очева, застрашена и присиљена, — то му није требало. Зато је Мане остао и даље хладан и повучен и оставио их без одговора.

Ово је силно дејствовало на све у хаџи Замфировој кући, а на Зону највише. Била је као убијена: тужна по ваздан, суморна и лепа као јесен која настајаше. Као пожутело лишће што се кидало и

опадало, тако и наде њене кидаху се и опадаху једна по једна. Обузе је и притиште тешко и горко кајање. Растужило је ово тихо јесење време... Ах, како је могла бити срећна! размишљаше сећајући

се њега и речи његових, а седећи усамљена, засипана јесењим лишћем, на доксату, и кидајући митровске, зимње руже, запева тихо песму:

У башчу ми зумбул раст’о, —
ја га не гледах;
на зумбул ми булбул пој’о,
ја га не слушах!...