Zona Zamfirova/19

Glava devetnaesta

Glava devetnaesta

U njoj su opisani očajni koraci učinjeni od strane Zamfirovih na sve strane, a najviše oko Mana, kome su u poslednje vreme akcije počele naglo skakati.

Prošla čitava godina od onog kobnog večera, a stvar još jednako stoji da ne može biti gore. Manje se, istina, govori, ali kad se već govori o tom, samo se onako govori kako se prvih dana

govorilo. Govori se dvojako, i ovako obično, a i u stihovima. Na ono prvo mogli su nešto i odgovoriti, ali na ovo u pesmi ništa: morali su slušati i oćutati. A malo koje veče da im ne prođe

pored kuće gomila kalfica, trgovčića ili pisara iz divizije i iz ranih vojnih slagališta, i ne zapevaju baš pred kućom.

Teško dolji kud se voda sliva

i devojci koja sama dođe!

I tako prošla čitava godina, — vek čitav za Zonu, na koju sva rodbina popreko gledaše — čak i oni dalji, koji davno već ni pristupa ne imađahu u hadži Zamfirovu kuću, — i oni je napadahu i

odricahu se srodstva s njom. A tek kako je bilo Zoni i onima što dolažahu! Šta je saveta i karanja progutala za tu godinu, — to samo ona zna! Otac Zamfir je s njom vrlo malo govorio, a tetke i

strine bolje i da nisu, jer čim zinu i otvore usta, one joj samo pozleđuju rane svojim hukanjem i kukanjem: kako su i one devovale i ašikovale, ali toga čuda nije bilo; kako će kô nikoja ostati

usedelica na sramotu Zamfirovih, iz čije su se kuće u srećno vreme već u petnaestoj godini udavale! Ili je krišom pogledaju, mere je očima od glave do pete, vrte glavom zabrinuto, sažaljevaju u

sebi, šapćući: „Lelee“, ili puštajući zvuke „ccc!“, a to sve Zona, naravno, da i čuje i vidi, pa joj teško, i plače po vazdan...

Jedina majka Tašana što je bila nežnija prema njoj: tešila je da to nije ništa, ali je i ona krišom pogledala i tajom plakala. Užasno je provodila i dane i noći; danju crne misli, a noću strašni

snovi nizahu sve crnje i crnje slike iz budućnosti Zonine.

Često noću misli Tašana, i dugo ne može oka da sklopi misleći o Zoni, pa valjda pod utiskom tih crnih misli i zaspi, pa često sneva nemile snove. Sneva Tašana, a kô njena Zona učena, nije više

onako umiljata, ali je učena — vrlo učena, sve na svetu zna, nosi čak i naočare. Čudi se Tašana otkud sve to zna i gde je naučila Zona sve to?! Govori francuski, nemački, grčki zna. Ide po

gospodskim kućama, kurdisuje klavire, svira iz neke velike knjige i pečali pare, i uči gospodsku decu da govore francuski i odasvud donosi silne pare i meće ih na gomilu. Ujutru ode, a uveče

dođe. Nema više one raskošno bujne kose, onog dugog lepog kurjuka, — otrcao se i krzao jednako, dok nije došao tanak i kratak, malo duži od mačjeg repa, a posle nestade i njega. Odsekla ga Zona,

ošišala se, a na tršavoj glavi joj muški šešir neki (pa došla ista poznata madmazelj d’Angulem, što uči decu francuski). Krsti se Tašana, briše suze i pita je: „Što se napraji, dete, rezil? Što

iskube, mori, kurjuci? Koj će te takvu, bez kurjuci uzne?!— A Zona joj odgovara: „Mori, glaj si posla, nane, — ja li ću se zar udam?! Ba! Meni mi stiga i ovako!“ — „Lele“, plače Tašana, „istin’

li zar iskaš devojka da ostaneš!?“ — „Ama, pa može da se i udam“, odgovara Zona, „teke neje zort! Ima vreme, nane! Zašto si ja pečalim i zbiram onol’ke pare? Za miraz, nane! Pa može i da se

udam za nikoga... da se udam za onoga ćeleš-efendiju Isidora, agent što je osiguravajućega drustva... a može lasno da si ostanem i devojka.. A, jedna li ću sam ja takva!?“...

Nikad tužnija i utučenija nije Tašana bila nego posle toga sna. Celoga dana joj nije izbijala iz glave slika madmazelj d’Angulem, poznate u mestu učiteljice (sa osobitom metodom za lako i

perfektno učenje francuskog jezika), koja se sa Lafontenovim Basnama često viđala po glavnim ulicama. Sutradan je pozvala Uraniju i Kaliopu, rešena da učini još jedared, poslednji put, korake u

obe kuće — u Maninu i Manulaćevu. Zamolila ih da odu — Uranija do Manine, a Kaliopa do Manulaćeve kuće, i da ih zapitaju i zatraže da otvoreno kažu šta misle s devojkom — pa kud puklo da puklo!

Ove odoše i vratiše se s neveselim glasima, jer Uraniji rekoše da sumnjaju u Manulaćeve, a Kaliopi opet odgovoriše da sumnjaju u Manine...

Sve ovo rađeno je, ako ne baš s odobravanjem, a ono sa, znanjem hadži Zamfirovim. Ah, da je ono staro tursko vreme, uzdisaše stari Zamfir, kad je on posle paše i vladike bio prva sila, — sve bi

to drukčije bilo. Ali ovako nije ostalo hadži-Zamfiru ništa nego da duva na nos, pa da sam potrudi svoje čudo i gospodstvo i da sam traži leka tome zlu i nevolji. Dok je malodušna ženskadija

očajavala misleći da je sve propalo, on je, kao čovek, bio jači i staloženiji, i, kao iskusniji, držao je da još nije sve propalo. A nadao se uspehu jer je spremio teren. O Mani se lepo

izražavao. U jednom društvu hvalio je Manu kao jednog dobrog zanatliju i pričao im kako je lepo živeo s ocem njegovim, pokojnim Đorđijem, kako su jedan drugom u pomoći bili — on Đorđiji kad je

zbog nekog krijumčarenja mogao da povuče, a Đorđija opet njega odbranio od nekih pijanih askera. Tako je govorio već od dužeg vremena i pustio da se to čuje i dalje, da dopre do Mana. Pa ne samo

da se zadržao na hvali rečima nego je i delom dokazao da ga ceni: poručio je preko svoga čoveka jednu Bogorodičinu ikonu da je Mane okuje u srebro, — i poručio i bogato mu isplatio.

I kad je tačno izvešten bio da je Mane sve to čuo, i kad mu se Mane počeo već i javljati, — krene se jednoga dana sam glavom čorbadži-Zuamfir, ne kazujući, naravno, nikome ništa. Ali to što je

obukao pantalone gugutkine boje i poneo skupoceni štap od abonosa davalo mu je svečan izgled, i ukućani su odnekud slutili da se domaćin krenuo na vrlo važan posao.

Tako je hadži Zamfir pošao čaršijom, idući polako i dostojanstveno, birajući, kao golub, gde će da stane. Hod mu je bio kao hod čoveka koji se krenuo da se onako malo prošeta jednog lepog

septembarskog dana, da se nagleda lepote i šarenila na pijaci, gde seljanke prodaju grožđe i breskve. Uz put se zadržavao malo kraj grupa seljančica, zaustavljao ih i pitao ih kako su zadovoljne s

berićetom i kad će biti berba u njihovom selu.

Iz koje si selo, dete? — zastade Zamfir i zapita jednu seljančicu.

— Iz Vrtište.

— Tatko — koj ti beše?

— Stojanča... Topal-Stojanča...

— Stojanča... Stojanča? — priseća se hadži-Zamfir, pa ne može nikako da se seti. — A, majka... kako ti se zvaše?

— Bela! — odgovori devojče.

— Bela? Ne li Bela Stojančina? Pa ti li si gu kerka? reče začuđeno, i maši se za grozd i pipnu zrno-dva. — Bre, bre! Zar tol’ku golemu kerku ima Bela?! Znav’am Belu Stojančinu... Poznavam ti

majku! — veli Zamfir i gleda lice devojčetovo, — valjda u pameti sravnjuje crte kćerina lica sa majčinim. — Poznavam gu, poznavam! ponavlja Zamfir. — I Topal-Stojanču, tatka ti, poznavam ubavo!

Krotka žena, ubava domakica beše! E li jošte onakva dobra tkalja kako u onoj vreme što beše?... Beše dobra tkalja — i ti si takva da bidneš, kako, kako, ete, majka ti! — reče i tiho uzdahnu pri

pomisli da će sve biti što je bilo, samo on neće više biti, onaj negdašnji! ... — He, ’aj idi si, — veli joj — pa se pozdravi na majku... Rekni gu: pozdravija, ti se hadži Zamfir... Poznavam gu,

kako da gu ne poznavam!... Beše dobra argatka.. rabotila mi je u lojze... Beše vatra za rabotu... vredna... radi i sve poje. Volešem gu kad potrči! Pa da gu pozdraviš, dete! Rekni: čorbadži-

Zamfir... što imaše lojze u Ćurline...

Tako je još neke zaustavio i pitao za berićet, pa utom stiže i do Manina dućana. Mane mu se javi, a on ga otpozdravi onako u hodu. Prođe dućan za nekoliko koraka, a posle zastade, kao da se

setio nečega, i vrati se i uđe u dućan na veliko zaprepašćenje Manino, koji skide brzo fes i skoči sa sedišta, ali ga Zamfir povrati, uzev sam stolicu.

— Ostani si, ostani!... Sedi si!... Ti si raboti, a ja će si sednem malko.

Mane pokri glavu, — zbunio se, iskašljuje se i maša za tabakeru.

— Pa, Mančo, kako si?... Kako pazar, ališ-veriš kako? — zapita ga Zamfir posle kratke pauze, praveći i sam cigaru.

— The, sprama godine! — veli Manča raspremajući ispred sebe onako u čudu i zabuni jednako.

— Sag vidi čudo? — otpoče hadži Zamfir. — Ima si čovek sijasvet deca, pa sve zdrava i cvrsta i ubava, a jedno... ono najmalecno što je, ono žuto, slabo i nikakvo, — i tatko ga pâ pobolje voli

odi sva druga deca! E, zašto je toj sag tako u svet — koj će da zna!... E, toj ti je sag alis i sas men’... A sag će ubavo i vidiš i razbereš zašto ti, demek, toj tol’ko dugo zborim! Imam si

dom teste mušljike, i sve pobolje i poskupe, a na ovuja mi keif da pijem tutun, a one si sede dom, pa ako su poubave i pobolje odi ovuja! Ti si esnaf-čovek, majstor na mušljike... razbiraš se u tej

stvari... E, kaži mi, zašto je toj?

— He, — snebiva se Mane, a utanjio glasom još više. — Ima si čovek keif i na ništo što je pološe... naučija se...

— Ha! — odobrava Zamfir. — Aškoljs’n za taj reč!... Ovuja mušljiku imam si... znaš od koje vreme gu imam? More, i ne pantim veće!... Od tatka mi ostade, a on gu dobija u damno vreme odi vladiku

Melentija, onoga što ga u grčku bunu obesi pšeška vera tuj na nišavsku ćupriju... Pa zar za toj mi može da je keif da čurim na njuma. Ako gu neki put zab’ravim dom, a men’ mi se ne čuri, keif

nemam!... A imam si dom teste, bre, em poveće i poubave i poskupe. Da gu izgubim, batalija bi’ i duvan i čurenje!...

— Tabijat ti takav, hadžijo!

— ... Pa ete mi se — nastavlja hadži-Zamfir razgledajući cigarluk o kome je reč — ništo sag batisala: spade gu prsten, i srma se pokidala, pa i ne prilega veće na mušljiku. „Prati gu — zbori mi

gospodin načelnik — po Mamut-agu (on si ide sag u Tursko, a skoro će se vrne odande), pa da gu, reče, odnese u Prizren, eli u Peć; tam’ su, reče, majstori za takve rabote!“ — More što će mi i

Peć i Prizren i Stambol, — ovde si je Stambol i sve, zborim mu pa ja. Imamo si mi ovden, vikam ja, gospodin načelniče, kujundžiju, ama antiku kujundžiju! Pobolji što će mi, i kude da ga tražimo...

što ni treba drugi, vikam ja, pri, ete, našoga Manču? Naše si je dete... Sam ću gu — ako se, kad minem kroz čaršiju, setim — sam ću gu, vikam, odnesem do njeg’... Ako gu on ne bude ekimin i

doktur i ne opraji gu, oću si batalim i duvan, zašto cigara-pušenje bez ovuj mušljiku ne biva!... Lezet, taj slas’ nema!...

— Fala, fala, čorbadžijo, za taj čes’ i reči tija! — veli snebivljivo Mane.

— ... Ta već nedelja dana kako gu nosim, pa sve si zab’ravim... Ta i sag, vide li kako prokaj tvoj dućan prominu’ — ća pâ da zab’ravim, ama se seti’ i vrnu’ do teb’ da mi, ete, kurdišeš

mušljiku... — završi hadži Zamfir i pruži mu cigarluk. — A ja će pratim za njuma — dodade — kad bude gotova...

Mane razgleda muštiklu. Kaže mu da se i lako i brzo može popraviti, za četvrt sahata, i pita ga gde će biti, da je pošlje za njim.

— Što da mi pratiš?! Kad vikaš da je za čerek sata gotova, pa ja će si tuj pričeknem, a sud i gospodin prisednik mi neće pobegne... Pošeja sam u sud... — veli Zamfir praveći cigaru i mećući je u jednu muštiklu. Povuče nekoliko dimova, pa baci cigaru i vrati muštiklu u futrolu. — Ete, toj si je, alis što ti otoičke reče: „Ima si čovek keif i na ništo pološe... naučija se!“ Vide li? Ne čuri mi se. Keif si nemam na drugu... Isti taj duvan, ama, neje ta ista mušljika! Tri-četiri dima, pa gu frlji’!...

Mani milo što mu čorbadži-Zamfir navodi njegove reči. Zadubio se u opravku muštikle. Sam radi, jer je maločas poslao sve mlađe iz dućana n ostao sam.

Tišina. Zamfir razgleda po dućanu i izjavljuje od vremena na vreme svoje i čuđenje i zadovoljstvo, a Mane se udubio u posao, pa radi, ali se kradom ispod očiju počešće pogledaju, zavaravaju jedan

drugoga, dok im se jednom pogledi ne susretoše.

— Ahaha! — zeva Zamfir i zevajući pita: — Kol’ko si platija, Mane, za ovuj Verthajmovu, ete, kasu?

— Za koju? — pita Mane. — Za onuj pogolemu, eli za oveja male?

— Bre! Tri li imaš? — zapita začuđeno Zamfir, i sad tek spazi i onu veliku iza leđa.

— Za golemu, dvokrilnu, šest stotina, a za malu, za svaku po dvesta pedeset.

— Aferim, — hvali ga Zamfir — kada doživesmo i toj da naše dete ima si tri kase.

Mane mu kaže da su mu obe potrebne zbog dragocenosti kojih ima mnogo, pa ne može da ih svako veče odnosi i ujutru opet donosi u zelenim kesama, kao nekad što su stare kujundžije radile.

— Eh, — veli mu Zamfir — kude su bili oni stari sprama teb’?! Onoj beoše prstendžije i dugmedžije, a ti si zlatar, juvelir jedan može da se vikaš! — laska mu Zamfir.

Dugo se još razgovarahu o momcima i čiracima i o pazaru, kad uđoše dve seljančice u dućan da kupe trivnu — jedna starija, a druga mlađa.

— Šta iskate? — pita ih Mane.

— Ja neću da pazarim, sal prajim drustvo... iz jedno smo selo, i komšije... Ona iska da kupi ništo... sag prvi put kupuje, pa se sramuje... — reče starija i pokaza na mlađu, koja je stisla

pare u šaku, pa se zablenula u Mana i zastala odmah na ulazu u dućan.

— Što iskaš, što ti treba?

— Iskam, trebe mi srma-mustaći... Lele, — trže se mala — posmešila sam se! — zamuca zastiđeno devojče i pokri šakama pocrvenele obraze. — Trebe mi, ete—te, iskam srma-belenzuci...

— E, toj može — umeša se stari Zamfir, koji se slatko nasmejao. — Toj može, toj ima. Belenzuci se prodavaju, a mustaći se sal davaju, a ne prodavaju — i stade očinski milo gledati obe

mušterije. Zausti da ih pita iz koga su sela i čije su, ali se uzdrža, valjda zato što je u Maninom dućanu. Devojke pazariše, pa i odoše.

Ostadoše opet sami.

Opet mala počinka.

— Bre! — poče hadži Zamfir — iskvari se mnogo svet! Batisaše se i selskije!... Ni ima veće stid, ni čes’ ni pa sramuvanje ono starovremsko!...

— Pa, posmešilo se dete...

— „Dete“ — a vide li kako ume da zbori i što iska da pazari? Poznavaš li gu?

— Ne poznavam gi, hadžijo...

— Eh, kujundžija pa da ne poznava selski devojčiki! — dira ga Zamfir. — Neje ništo lošo... Teke... zborim si... za teb’ neće da valja!... Zašto ti si jošte adžamija, prajiš si keif s usta, a

drugi sluša, pa misli, istina je... Slušaju čiraci, pa neje red za esnaf-čoveka. Iskačaju loši reči!... Ne činiš ništo lošo, amo — neje red!... A da si imaš domakicu, e, toj veće na drugo

prilega! Tôj si je red, ama i tagaj to ne biva pred čiraci!... A ti što radiš sag?... Harčiš takoj i gubiš si mlados’ tvoj ubav... Vreme prominjuje... Treba veće da se ženiš... Majka ti ne može

sag lasno hizmet da ti čini... Na majku treba da misliš, dete!

— Pa će se ženim...

— E, što čekaš?... Iskaš pare, miraz?!...

— Jok, čorbadžijo, devojku si iskam!... „Miraz“... nišlijski miraz! Što će mi davaju u miraz! Jednu kesu leblebije...

— Što kesu leblebije? Ama ima poneki pa će i pare da ! Pitujem te, ete, sal toj: tražija li si? dava

— Nesam tražija, teke...

— U koga si tražija, da ti ne dava? Imaše li ga u naš varoš tak’v čovek?...

— Kako da ti reknem, hadžijo?... Iskoči loš reč za men’: ta lovdžija sam, meraklija sam, džimpir, kockarin... — iskoči nikakav čovek, hadžijo, u čaršiju pomeđu trgovci i esnaf-čoveci!... Ta kako

sag da tražim kad ubavo si znam da mi neće dadnu devojku?

— Ta što nesi tražija nikog potakvog čoveka, od red čoveka... Tatko ti imaše prijatelji sijasvet, a ti si žmiješ neženet i gubiš si mlados’ sa selski zveri... I ja ti se s tatka živuvašem alis

kako s brata... Eli si došeja pri men’ i pitaja men’ da ti, demek, navodadžišem za niku trgovačku kerku?... Nesi!...

— Nesam... — odgovara Mane i pruži Zamfiru muštiklu, koju je opravio.

— Ja si sina nemam, Mane. Tatko te Đorđija men’ u amanet ostavi. Toj si ne znaje niki — znaje bog i crna u Gorici zemja što ti tatka pokriva. Po sag da me ne zoveš čorbadžijo i hadžijo, veće

tatko da me zoveš... Tatko sam ti, zašto si mi amanet. Ako iskaš da se ženiš, men’ mi sal kaži... Razbra li? — završi stari Zamfir i oprosti se s Manom, koji ga, silno tronut, pri polasku

poljubi u ruku...

Vrativši se kući, stari Zamfir je poverio domaćici razgovor s Manom i nije krio da se nada da ga je Mane razumeo, i da će koliko sutra ili prekosutra stvar svršena biti. A da je majka ćerki

poverila, to nije, mislim, nužno ni kazivati.

I svi se nadali i svakoga dana očekivali da se pojavi ko od Maninih. Ali su se prevarili svi. Prođe nedelja dana, a od Mane ni traga ni glasa. Čak mu je po pouzdanom čoveku poručeno da Zamfir

daje uza Zonu pet stotina dukata miraza na dan prstena. Mane je bio srećan i zadovoljan posle one scene sa starim Zamfirom; razumeo ga je dobro, pa ipak nije ni koraka prišao na susret željama

hadži Zamfirovim. Znao je on dobro staroga gospodara; znao je da je u kući svemoćan, da što on kaže, to je kazano, a što zapovedi, da će biti i poslušano. Pa ipak nije hteo ništa silom da

dobije. A posle, njega i nije vređalo to kako su o njemu mislili i cenili ga stariji njeni, nego ga je bolelo ono što je ona o njemu mislila i rekla, i iza njegovih leđa, i njemu u oči. I što bi ona

sad učinila, kao poslušna kći, od straha očeva, zastrašena i prisiljena, — to mu nije trebalo. Zato je Mane ostao i dalje hladan i povučen i ostavio ih bez odgovora.

Ovo je silno dejstvovalo na sve u hadži Zamfirovoj kući, a na Zonu najviše. Bila je kao ubijena: tužna po vazdan, sumorna i lepa kao jesen koja nastajaše. Kao požutelo lišće što se kidalo i

opadalo, tako i nade njene kidahu se i opadahu jedna po jedna. Obuze je i pritište teško i gorko kajanje. Rastužilo je ovo tiho jesenje vreme... Ah, kako je mogla biti srećna! razmišljaše sećajući

se njega i reči njegovih, a sedeći usamljena, zasipana jesenjim lišćem, na doksatu, i kidajući mitrovske, zimnje ruže, zapeva tiho pesmu:

U bašču mi zumbul rast’o, —

ja ga ne gledah;

na zumbul mi bulbul poj’o,

ja ga ne slušah!...