Зона Замфирова/18
- Глава осамнаеста
На шта су се све решили чорбаџи-Замфирови, само да би ућуткали гласове.
- Кроз уста истога тога Милисава говорио је већи део грађанства, и то је остало, и такорећи стереотиписало се. и само утолико уколико је код нас „свако чудо за три дана“, само утолико се мање и
ређе говорило, — говорило се и тумачило само онако као у први мах.
- Замфирови су се тешили да ће то ипак проћи, али кад после кратког времена постаде и песма, и кад је чуше, — сви су били као утучени. А песма је гласила:
- На порту сеђаше то Зоне Замфирче.
- Туд се спацирује Манулаћ банкирче.
- — „Здраво-живо, Зоне! Што ти раде дома?”
- — „Здраво су ми дома, сербез си живују,
- сербез к ноћи лежу, спију, урањују
- теке у собу ми често нагвирују:
- Дома ли си, Зоне? ваздан ме питују!...”
- Више се није могло трпети. Морао се тражити неки начин и лек злу. Зато су одмах и нашли да ће бити најбоље да брзо сврше ствар. Шта ће бити јесенас, нека буде вечерас. А ваљда је и суђено и
писано да то тако буде.
- Зато се прве недеље по подне крену тетка Уранија (јер је од тетка-Таске, која је иначе свршавала такве ствари, одузето свако пуномоћје, пошто је била оглашена за баксуза) да она покуша да
раскрави и ослободи Манулаћеве старије и да им сама понуди и опомене их и дâ им миг за прошевину. Ако што мисле, нека се — да им каже — и пожуре, јер Зони се јављају многе прилике — траже је
неки официри, три фронтовна и два академска, а они опет нису баш ради да им дете иде у гурбетлук, него би волели да им је ту на очима, и радије би је дали у какву честиту овдашњу трговчку кућу
— тако, отприлике, нека каже.
- Тетка Уранија оде, али се не врати. Нема је ни у понедељак ни у уторак целога дана. Код Замфирових одмах осетише да није добро кад не сме да дође, зато се у четвртак крену сама Ташана до
Ураније да види шта је било. Зла слутња се обистинила. Тетка Уранија јој је све испричала. Кад им је, вели, она разговетније наговестила зашто је дошла, они, Јорданови, су се учтиво извињавали:
да им дете није још за женидбу, да није одслужило војску, да ће га можда послати горе у Грац на више трговачке науке (на што се тетка Уранија грохотом насмејала и рекла: „Лелее, старо магаре,
та му се саг топрв сетисте за самарицу!“), и све су такве неке ствари наводили да је очевидно било да се на фини начин извлаче и одбијају. Јасно је било да неће, и да верују чаршијским
гласовима, јер је Уранија одмах сутрадан чула — достављено јој је — да се Перса, Манулаћева мајка, јасно и разговетно изразила на једном месту код жена да зато неће Зону за сина што из њихове
породице још досада, хвала богу, нико није „скочидевојку“ узео, па неће ни Манулаћ, макар се никада не оженио, макар отишао у калуђере, у Свету Богородицу Габровачку. А сем тога — причала је
Уранија — и то је имало нешто да значи, и није тек онако што је Јордановица необично стала хвалити Ману кујунџију, баш сада (е, што то баш она и баш њега да хвали?), како је момак наочит,
добар, „кротак како девојка“, рече, како је сем тога чула да су се некад Мане и Зона пазили и севдисали, и како им је зар писано да се и узму. А да то не би био први случај нити какво чудо да
се ороде чорбаџијска и занатлијска кућа, споменула је неке давнашње случајеве које је још као дете слушала, где се чорбаџијски син оженио пударском ћерком, и обратно, где се пољак што је чувао
близу гробља оженио неком трговачком удовицом и ушао у пуну кућу; а Мане је, вели, тек нешто више: растапа злато, окива иконе, кује минђуше и белензуке, па и ово сад са Зоном, заврши Перса
Јордановица, може да испадне по оном народном: „Злату ће се кујунџија наћи“...
- Јасно је као дан било да је Јордановица циљала на Ману, да је другим речима хтела рећи: Како сте дробили, тако и кусајте. Она сумња на Мана. А Мане, опет, како су чули, не да се ни опепелити
да је он штогод у то умешан. — Ено, ономад је истук’о једног што га је запитао шта је он сад: момак, удовац, или шта ли? Брани се да није ни сневао оно што му се пришива: нит’ је одвео, нити је
покушавао, нити пак изнео тај глас за девојку; ако је ко урадио, то није нико други него Манулаћ. Међутим, и они који су и мислили да је Манулаћево масло све то, баталили су ту помисао кад су
га видели и боље загледали, јер су нашли да тај не би могао повести за собом ни једну јуницу на улару, а камоли најлепшу девојку као што је Зона!...
- Мане, Мане је мајстор за тако нешто. Чапкун-Мане, Ђорђијин син, кријумчарска стара крв, — он је и нико други пустио тај проклети глас, који Замфировима не да спавати. да је старо турско време,
чорбаџијско време, уздисаху Замфирови, било би лако: дегенеци (а можда и сургун) му не би фалили, — али је Србија за фукару слободија, па мука!
- Зато нађу да ће још најбоље бити ако пошљу на месец дана Зону у госте којој од сестара. А имала је три зета у околини. Спреме је у П*, па тамо нека поседи код сестре, — може јој се каква срећа
јавити тамо. И тамо има богатих трговачких кућа, а лепотицама се баш не може богзна како похвалити то место. А најпосле, ако јој се баш и не јави срећа, а оно је и то нека фајда што ће се неко
време уклонити испред очију света: свет ће је заборавити, па ће и гласа онога тако полако нестати.
- Тако и ураде. дође зет Гопе по Зону и одведе је. Али је несрећа била то што је она песма о Зони стигла пре ње у П*, и Зона је само интересантна била тамо, и ништа друго. и место да остане тамо
три-четири месеца, или дваред дуже него што су мислили, — вратила се оданде после шест недеља, тужна и зловољна, тужећи се на дуго време проведено тамо.
- После две-три недеље дође по њу други зет, зет Тошке, и одведе је собом у Л*, другој њеној сестри. А боље да није ни долазила, јер и овде је она проклета песма пре ње стигла, па је било као и
у П*. И још горе од онога. Тамо су је тек калфе почеле певати, и то тек соло, — а овде је већ и шегрти певаху, и то у хору: у дуету, терцету, квартету, квинтету и тако даље. Певали је и шегрти
и тамбураши! — Ту се још мање скрасила него у П*. Овде ни три недеље није остала. Ужасно јој тешко, дуго и досадно било, и она се вратила зловољнија и тужнија него икада што је била.
- Трећем зету у Л* нису је ни слали, јер су им одатле писали да је не доводе сад, бар још за неко време, док се ућути с неком проклетом песмом, која се тамо сад највише и најрадије пева, а
почиње са: „На порту сеђаше“. Зона је била — што лепо рекао тада поштар и телеграфиста Пајица, Едисон названи — била је судбине једног рђаво адресованог писма које лута из места у место, па се,
црно од силних жигова, враћа пошиљаоцу с оним хладним, званичним и немилосрдним натписом: „Ретур! Адресат се не налази у месту!...“