Женидба и удадба/4
- УГЛЕД 4.
ПРОВОДАЏИЈА С МЛАДОЖЕЊОМ (ступи)
ПРОВОДАЏИЈА: Помози вам бог!
МАТИ: Бог вам добро дао!
ПРОВОДАЏИЈА: Јесте ли ради, то јест, гостима, хе, хе, хе.
МАТИ: Добро сте нам дошли. Заповедајте сести. (Младожењи.) Молим изволте.
МЛАДОЖЕЊА: Љубим руку. (Седну.)
ПРОВОДАЏИЈА: Па како сте, како се наодите?
МАТИ: Благодарим на питању, здрави смо, фала богу а то је, мислим, највише.
ПРОВОДАЏИЈА: Тако је, здравље је највеће, то јест, благо на свету.
МАТИ: Е молим вас, благо је лако стећи, само кад је човек вредан.
ПРОВОДАЏИЈА: Верујем, особито кад је место као код вас. Гледим, лепа се варош учинила.
МАТИ: А ви нисте скоро овде били?
ПРОВОДАЏИЈА: Има шеснаест година, то јест.
МАТИ: О, од тог доба много се којешта изменило. И ми смо лане кућу правили.
ПРОВОДАЏИЈА: То се види. - А гди нам је газда?
МАТИ: Таки ће доћи. Млоги послови, знате, а мора свуд да је сам. На слуге човек не може да <се> ослони.
ПРОВОДАЏИЈА: Богме без газде нема ништа. Тако је и код нас, то јест; кућа сама, свашта доста, па како се човек најмање, то јест, удали, ето ти штете. Откад се канимо мало куд изићи, па никако; ја, то јест, у послу на једној страни, овај господар на другој, то јест. Најпосле видимо није вајде; пет, шест стотина форинти више или мање, што му драго.
МАТИ: Пропада, богме, господару! Ако се нигди не пази, то се пази код нас, и ја, и мој муж непрестано код млађи; а сирота девојка и не види нам се од посла. Чудим се како се не разболи.
ПРОВОДАЏИЈА: Млади, то јест, могу да поднесу више. (Младожењи.) Знате, кад сте ви терали волове у Беч?
МЛАДОЖЕЊА: Ја нисам никада терао.
ПРОВОДАЏИЈА: Наравно, то јест, да ви, то јест, нисте терали, него сте имали настојнике; али сте се и ви доста, то јест, напатили. Колико сте онда, то јест, профитирали?
МЛАДОЖЕЊА: Не знам.
ПРОВОДАЏИЈА (за себе); Мазгов! (Јасно.) То је чудо да никада неће, то јест, да каже колико кад профитира.
МАТИ: Такав је и мој муж; једва и мени каже, а камоли ком другом. Него све се тешка, канда нема ни пребијене крајцаре. Ја сам се љутила, но видим да има право, јер се овако више чува.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|