Женидба и удадба/3
- УГЛЕД 3.
ДЕВОЈКА (ступи), ПРЕЂАШЊИ
ДЕВОЈКА: Једно је момче овде, каже да неки страни људи желе нас посјетити.
ОТАЦ: То ће бити онај. (Мане главом на матер и одлази.)
ДЕВОЈКА: Какви су то страни људи?
МАТИ: То су просиоци. Ја не знам каква си. Сваки дан читам и говорим да чистиш људски, а тебе ни брига. Дај овамо ту метлу! Гле, како ти висе пешкири! (Узме метлу и паја по соби.) Шта си ту стала? Ајд’ у другу собу па се обуци.
ДЕВОЈКА: Мамо, нестало белила.
МАТИ: Тако је, нисам ли ти казала да оставиш бестрага то белило? - Вуци се па узми од мога, али немој све! (Привезује наново кецељу.) Па кад идеш, иди људски. Врат исправи, шта си се погурила као баба. Кад дођу, изнећеш слатко и ракију; старог пољуби у руку. Ајде, шта си стала, иди облачи се. (Девојка пође.) Опет рамљеш?
ДЕВОЈКА: Па шта ћу да радим?
МАТИ: Ја сам ти казала да се тјелом све као окрећеш, па ће други мислити да ти је такав ход, или да се мазиш. Ајде, сад иди! (Девојка одлази.)
МАТИ (сама, код огледала, намешта се): Само да је какав честит младић. Девојка ми је у образу лепа, лако ће му се допасти, а нога се и не познаје. — Куд ми се деде човек? Нисмо се ни договорили како ћемо лагати. (Уређује столице.) Морамо свршити, макар како било.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|