◄   УГЛЕД 1 УГЛЕД 2. УГЛЕД 3   ►



УГЛЕД 2.



МЛАДОЖЕЊА (ступи), ПРЕЂАШЊА

МЛАДОЖЕЊА: Слуга сам понизан, господична.

ДЕВОЈКА: Службеница.

МЛАДОЖЕЊА: Како сте, господична? (Пољуби је у руку.)

ДЕВОЈКА: Како видите. Изволте сести.

МЛАДОЖЕЊА: Љубим руку. (Узме столицу и седне до ње; она се мало одмакне.) Па шта сте снивали?

ДЕВОЈКА: Ја обично не снивам ништа.

МЛАДОЖЕЊА: То је добро. Господична, ја сам узео слободу мало вам време прекратити.

ДЕВОЈКА: Благодарим.

МЛАДОЖЕЊА: Једва чекам онај час кад ћемо непрестано заједно бити.

ДЕВОЈКА: Ја сам тако у послу да ми то слабо и на ум пада.

МЛАДОЖЕЊА: Ваша лепота...

ДЕВОЈКА: Ви опет почињете комплиментирати.

МЛАДОЖЕЊА: Ваше очи...

ДЕВОЈКА: Ви тако умете шмајхловати да човек мора мислити да је истина.

МЛАДОЖЕЊА (ухвати је за руку): Слатка моја, ви не знате како за вама чезнем!

ДЕВОЈКА: О, врага, извукла ми се машлија.

МЛАДОЖЕЊА: Зар ви мене немате радо?

ДЕВОЈКА: Ја не знам одкуд сте дошли на то? Да вас немам радо, не би за вас ни полазила.

МЛАДОЖЕЊА: Па зашто сте тако ладни?

ДЕВОЈКА (смеши се): Моје су руке увек вреле.

МЛАДОЖЕЊА: Јесте ли били кад заљубљени?

ДЕВОЈКА: То не знам шта је.

МЛАДОЖЕЊА: Чудо!

ДЕВОЈКА: Код мушки верујем да је чудо. Они се у сваку девојку заљубе, коју год виде.

МЛАДОЖЕЊА: Зар нас држите за тако непостојане?

ДЕВОЈКА: Већ то је општепознато.

МЛАДОЖЕЊА: Видићете какав ћу спроћу вас бити.

ДЕВОЈКА: Могућно је да ћете ви један учинити изјатије.

МЛАДОЖЕЊА: Ви ћете се уверити.

ДЕВОЈКА: То ћу дакле ја бити најсрећнија на свету.

МЛАДОЖЕЊА: Нећу се маћи од вас:

ДЕВОЈКА: И шта ћете јошт радити?

МЛАДОЖЕЊА: Непрестано ћу вам угађати. Што помислите, то ће бити учињено.

ДЕВОЈКА: Зацело?

МЛАДОЖЕЊА: Уверићете се.

ДЕВОЈКА: Чекајте да видимо је л’ истина. (Извади разговорне карте из ормана.)

МЛАДОЖЕЊА: Шта вам је то?

ДЕВОЈКА: Карте у вопросима и одговорима. (Промеша.) Изволте извући једну.

МЛАДОЖЕЊА: Зар ви тако млого држите на карте? Али кад је ваша воља, нека буде. (Извуче, па чита.) „Перете ли зубе?“

ДЕВОЈКА: А, није тако, ја треба да вучем.

МЛАДОЖЕЊА: Засад нека остане овако пак ћете после ви.

ДЕВОЈКА: Ајде, кад сам погрешила. (Вуче.)

МЛАДОЖЕЊА: Дакле: „Перете ли зубе?“

ДЕВОЈКА (чита): „То мој обичај није“.

МЛАДОЖЕЊА: Ово баш није истина. Ваши су зуби бели као снег. (Извуче.) „Милујете ли белило и руменило?“

ДЕВОЈКА (извуче): „Ја би се за апотекара удала.“

МЛАДОЖЕЊА: Е, да! (Извуче једну карту.) „Колико година имате?“

ДЕВОЈКА: „Лепа је ствар тајну чувати.“

МЛАДОЖЕЊА: „Зашто каже жена: мој муж; а муж за жену: моја госпођа?“

ДЕВОЈКА: „Узмите се на ум“.

МЛАДОЖЕЊА: Аха! То значи: жена је у кући господар, јелте? (Извуче.) „Може ли вам се на вашу реч веровати?“

ДЕВОЈКА: „Мачка је мени најмилија у кући.“

МЛАДОЖЕЊА: „Шта би мислили кад би се удали?“

ДЕВОЈКА: „О, како су срећне удовице.“

МЛАДОЖЕЊА: Ето видите.

ДЕВОЈКА: Морао је ко тако наместити. (Промеша карте.) Изволте сад.

МЛАДОЖЕЊА (извуче једну). „Зашто се увек љубите кад се с другарицама састајете и од њи растајете?“

ДЕВОЈКА: „Не уздај се млого на постојанство женско.“ - Чекајте мало да ја питам, а ви одговарајте. (Да му карте, које он промеша и потом јој пружи те извуче једну.) „Јесте ли ми верни?“

МЛАДОЖЕЊА: „Сваког месеца по једанпут.“

ДЕВОЈКА: То верујем. (Извуче.) „На чему ви љубов оснивате?“

МЛАДОЖЕЊА (извуче карту): „Имате ли новаца?“

ДЕВОЈКА: Као: без новаца нема код мушки љубови. Није ли тако? (Извуче.) „Како обично време проводите?“

МЛАДОЖЕЊА: „Нема веће досаде него непрестано са женом седити.“

ДЕВОЈКА (смеши се): То је оно што сте ми отоич казали. (Извуче.) „Шта сад мислите?“

МЛАДОЖЕЊА: „Моја је највећа брига како ћу вас варати.“

ДЕВОЈКА: Ето видите, такви сте ви мушки.

МЛАДОЖЕЊА: Господична, то су само карте.

ДЕВОЈКА: И карте погађају.

МЛАДОЖЕЊА: А погађају ли за вас?

ДЕВОЈКА: За мене нису ништа ни казале.

МЛАДОЖЕЊА: Да се оставимо шале, но да се на наш разговор повратимо. Господична, ви ћете видити како вас ја радо имам.

ДЕВОЈКА: То ми је врло драго.

МЛАДОЖЕЊА: Једва чекам дан венчања.

ДЕВОЈКА: И тај ће проћи.

МЛАДОЖЕЊА: Зар сте ви тако нечувствителни?

ДЕВОЈКА: Не знам и ово време какво је, све ветар — никако да се уталожи.

МЛАДОЖЕЊА: Овај ветар и на мене дјејствује. Господична, ја не могу никако да се растанем од вас.

ДЕВОЈКА: А ви изволте остати.

МЛАДОЖЕЊА: Какву желите да вам купим венчану аљину?

ДЕВОЈКА: Како купите, ја ћу бити задовољна.

МЛАДОЖЕЊА: Али ја би желио знати ваш густ?

ДЕВОЈКА: Мој је густ онај који је и ваш.

МЛАДОЖЕЊА: О, како сам срећан!

ДЕВОЈКА: Како?

МЛАДОЖЕЊА: Да такву супругу добијам.

ДЕВОЈКА: Ви ме опет застиђујете.

МЛАДОЖЕЊА: Слатка господична, једну молбу имам.

ДЕВОЈКА: Заповедајте.

МЛАДОЖЕЊА: Али, оћете л’ ми учинити!

ДЕВОЈКА: Ако могу, зашто не.

МЛАДОЖЕЊА: Један пољубац.

ДЕВОЈКА: А, од тога нема ништа.

МЛАДОЖЕЊА: Видите какви сте, а како вас ја радо имам!

ДЕВОЈКА (устане): Опростите, имам посла.

МЛАДОЖЕЊА: Ту не треба млого времена, један пољубац!

ДЕВОЈКА: Ви ме вређате тиме.

МЛАДОЖЕЊА: Слатка господична, можете ли бити тако свирепи?

ДЕВОЈКА: Молим, престанте од тога јер ћу побећи.

МЛАДОЖЕЊА: Само један.

ДЕВОЈКА: Ево ми иде неко.

МЛАДОЖЕЊА: Ах, какви сте!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.