Женидба и удадба/13
- УГЛЕД 2.
МЛАДОЖЕЊА (ступи), ПРЕЂАШЊА
МЛАДОЖЕЊА: Слуга сам понизан, господична.
ДЕВОЈКА: Службеница.
МЛАДОЖЕЊА: Како сте, господична? (Пољуби је у руку.)
ДЕВОЈКА: Како видите. Изволте сести.
МЛАДОЖЕЊА: Љубим руку. (Узме столицу и седне до ње; она се мало одмакне.) Па шта сте снивали?
ДЕВОЈКА: Ја обично не снивам ништа.
МЛАДОЖЕЊА: То је добро. Господична, ја сам узео слободу мало вам време прекратити.
ДЕВОЈКА: Благодарим.
МЛАДОЖЕЊА: Једва чекам онај час кад ћемо непрестано заједно бити.
ДЕВОЈКА: Ја сам тако у послу да ми то слабо и на ум пада.
МЛАДОЖЕЊА: Ваша лепота...
ДЕВОЈКА: Ви опет почињете комплиментирати.
МЛАДОЖЕЊА: Ваше очи...
ДЕВОЈКА: Ви тако умете шмајхловати да човек мора мислити да је истина.
МЛАДОЖЕЊА (ухвати је за руку): Слатка моја, ви не знате како за вама чезнем!
ДЕВОЈКА: О, врага, извукла ми се машлија.
МЛАДОЖЕЊА: Зар ви мене немате радо?
ДЕВОЈКА: Ја не знам одкуд сте дошли на то? Да вас немам радо, не би за вас ни полазила.
МЛАДОЖЕЊА: Па зашто сте тако ладни?
ДЕВОЈКА (смеши се): Моје су руке увек вреле.
МЛАДОЖЕЊА: Јесте ли били кад заљубљени?
ДЕВОЈКА: То не знам шта је.
МЛАДОЖЕЊА: Чудо!
ДЕВОЈКА: Код мушки верујем да је чудо. Они се у сваку девојку заљубе, коју год виде.
МЛАДОЖЕЊА: Зар нас држите за тако непостојане?
ДЕВОЈКА: Већ то је општепознато.
МЛАДОЖЕЊА: Видићете какав ћу спроћу вас бити.
ДЕВОЈКА: Могућно је да ћете ви један учинити изјатије.
МЛАДОЖЕЊА: Ви ћете се уверити.
ДЕВОЈКА: То ћу дакле ја бити најсрећнија на свету.
МЛАДОЖЕЊА: Нећу се маћи од вас:
ДЕВОЈКА: И шта ћете јошт радити?
МЛАДОЖЕЊА: Непрестано ћу вам угађати. Што помислите, то ће бити учињено.
ДЕВОЈКА: Зацело?
МЛАДОЖЕЊА: Уверићете се.
ДЕВОЈКА: Чекајте да видимо је л’ истина. (Извади разговорне карте из ормана.)
МЛАДОЖЕЊА: Шта вам је то?
ДЕВОЈКА: Карте у вопросима и одговорима. (Промеша.) Изволте извући једну.
МЛАДОЖЕЊА: Зар ви тако млого држите на карте? Али кад је ваша воља, нека буде. (Извуче, па чита.) „Перете ли зубе?“
ДЕВОЈКА: А, није тако, ја треба да вучем.
МЛАДОЖЕЊА: Засад нека остане овако пак ћете после ви.
ДЕВОЈКА: Ајде, кад сам погрешила. (Вуче.)
МЛАДОЖЕЊА: Дакле: „Перете ли зубе?“
ДЕВОЈКА (чита): „То мој обичај није“.
МЛАДОЖЕЊА: Ово баш није истина. Ваши су зуби бели као снег. (Извуче.) „Милујете ли белило и руменило?“
ДЕВОЈКА (извуче): „Ја би се за апотекара удала.“
МЛАДОЖЕЊА: Е, да! (Извуче једну карту.) „Колико година имате?“
ДЕВОЈКА: „Лепа је ствар тајну чувати.“
МЛАДОЖЕЊА: „Зашто каже жена: мој муж; а муж за жену: моја госпођа?“
ДЕВОЈКА: „Узмите се на ум“.
МЛАДОЖЕЊА: Аха! То значи: жена је у кући господар, јелте? (Извуче.) „Може ли вам се на вашу реч веровати?“
ДЕВОЈКА: „Мачка је мени најмилија у кући.“
МЛАДОЖЕЊА: „Шта би мислили кад би се удали?“
ДЕВОЈКА: „О, како су срећне удовице.“
МЛАДОЖЕЊА: Ето видите.
ДЕВОЈКА: Морао је ко тако наместити. (Промеша карте.) Изволте сад.
МЛАДОЖЕЊА (извуче једну). „Зашто се увек љубите кад се с другарицама састајете и од њи растајете?“
ДЕВОЈКА: „Не уздај се млого на постојанство женско.“ - Чекајте мало да ја питам, а ви одговарајте. (Да му карте, које он промеша и потом јој пружи те извуче једну.) „Јесте ли ми верни?“
МЛАДОЖЕЊА: „Сваког месеца по једанпут.“
ДЕВОЈКА: То верујем. (Извуче.) „На чему ви љубов оснивате?“
МЛАДОЖЕЊА (извуче карту): „Имате ли новаца?“
ДЕВОЈКА: Као: без новаца нема код мушки љубови. Није ли тако? (Извуче.) „Како обично време проводите?“
МЛАДОЖЕЊА: „Нема веће досаде него непрестано са женом седити.“
ДЕВОЈКА (смеши се): То је оно што сте ми отоич казали. (Извуче.) „Шта сад мислите?“
МЛАДОЖЕЊА: „Моја је највећа брига како ћу вас варати.“
ДЕВОЈКА: Ето видите, такви сте ви мушки.
МЛАДОЖЕЊА: Господична, то су само карте.
ДЕВОЈКА: И карте погађају.
МЛАДОЖЕЊА: А погађају ли за вас?
ДЕВОЈКА: За мене нису ништа ни казале.
МЛАДОЖЕЊА: Да се оставимо шале, но да се на наш разговор повратимо. Господична, ви ћете видити како вас ја радо имам.
ДЕВОЈКА: То ми је врло драго.
МЛАДОЖЕЊА: Једва чекам дан венчања.
ДЕВОЈКА: И тај ће проћи.
МЛАДОЖЕЊА: Зар сте ви тако нечувствителни?
ДЕВОЈКА: Не знам и ово време какво је, све ветар — никако да се уталожи.
МЛАДОЖЕЊА: Овај ветар и на мене дјејствује. Господична, ја не могу никако да се растанем од вас.
ДЕВОЈКА: А ви изволте остати.
МЛАДОЖЕЊА: Какву желите да вам купим венчану аљину?
ДЕВОЈКА: Како купите, ја ћу бити задовољна.
МЛАДОЖЕЊА: Али ја би желио знати ваш густ?
ДЕВОЈКА: Мој је густ онај који је и ваш.
МЛАДОЖЕЊА: О, како сам срећан!
ДЕВОЈКА: Како?
МЛАДОЖЕЊА: Да такву супругу добијам.
ДЕВОЈКА: Ви ме опет застиђујете.
МЛАДОЖЕЊА: Слатка господична, једну молбу имам.
ДЕВОЈКА: Заповедајте.
МЛАДОЖЕЊА: Али, оћете л’ ми учинити!
ДЕВОЈКА: Ако могу, зашто не.
МЛАДОЖЕЊА: Један пољубац.
ДЕВОЈКА: А, од тога нема ништа.
МЛАДОЖЕЊА: Видите какви сте, а како вас ја радо имам!
ДЕВОЈКА (устане): Опростите, имам посла.
МЛАДОЖЕЊА: Ту не треба млого времена, један пољубац!
ДЕВОЈКА: Ви ме вређате тиме.
МЛАДОЖЕЊА: Слатка господична, можете ли бити тако свирепи?
ДЕВОЈКА: Молим, престанте од тога јер ћу побећи.
МЛАДОЖЕЊА: Само један.
ДЕВОЈКА: Ево ми иде неко.
МЛАДОЖЕЊА: Ах, какви сте!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|